Šta prvo pomislimo kada nam neko spomene 11. septembar? Većina ljudi se uglavnom seti napada na Svetski trgovinski centar, smrtonosne skokove očajnika sa ko zna kojeg sprata, kao i usplahirenih telefonskih poziva iz poluuništene zgrade.
Američka vlada je taj događaj iskoristila kao povod za imperijalističke ratove širom zemaljske kugle. Danas nad Sirijom lebdi opasnost od nove „humanitarne” intervencije, ili „pravednog” rata, kako Zapad to demagoški naziva. Ipak, na taj dan dogodio se još jedan teroristički napad – koji su, ni manje ni više, izvele same SAD. U pitanju je državni udar u Čileu iz 1973. godine.
Tada je general Augusto Pinoče, uz neposrednu finansijsku pomoć CIA-e, izveo državni udar protiv demokratski izabrane vlasti i zaveo jednopartijsku strahovladu. Desničarska diktatura trajaće sve do 1990. godine, ostavivši za sobom nebrojene ljudske žrtve, kao i znatnu materijalnu štetu.
Ono što ćemo ovde pokušati jeste da uđemo u dublju analizu problema, odnosno da ponudimo odgovor na pitanje: šta vojnu huntu dovelo na vlast?
Nakon izbora u Čileu 1970. godine na vlast dolazi Salvador Aljende kao lider koalicije stranaka reformističke levice, po imenu „Unidad popular”. Ona se sastojala od različitih stranaka: komunističke, socijalističke, socijaldemokratske partije, hrišćanske levice, kao i još nekih organizacija.
Njen program nosio je vrlo ambiciozan naziv – „Čileanski put u socijalizam”. Nova politika obuhvatala je sledeće teme:
1. Nacionalizacija krupne industrije, pre svega industrije bakra. Prethodna vlada je radila na tom planu, dok je Aljende eksproprisao ostatak bez ikakve kompenzacije američkim kompanijama.
2. Preraspodela zemlje kroz agrarnu reformu, te reforma obrazovanja i zdravstva.
Program možda zvuči radikalno u teoriji, ali je u praksi držanje vlade na kraju i dovelo do krvavog epiloga.
Naravno, bilo je i nekih suprotnih posledica reforme. Povećanje produktivnosti trebalo je da dovede do redistribucije društvenog bogatstva odozgo ka siromašnijim slojevima stanovništva. Međutim, s obzirom na to da je inflacija tokom prethodne decenije uništila privredu, dogodilo se upravo suprotno – profit je otišao direktno u džepove krupnih biznismena putem uvoza, izvoza, kredita itd.
Mogućnost formiranja još jednog „socijalističkog” režima na zapadnoj hemisferi ulila je strah Ričardu Niksonu, tadašnjem predsedniku SAD. SAD su zbog toga uskratile ekonomsku pomoć Čileu, dok je CIA kidnapovala čileanske generale i finansirala akcije kapitalista – poput tzv. „Oktobarskog štrajka”, odnosno „Štrajka šefova” iz 1972. godine.
Vlasnici transportnih preduzeća dobili su dva miliona dolara da parališu privredu i započnu borbu u transportnom sektoru protiv vlade, ali i protiv radničke klase.
Reformističke stranke držale su se vrlo impotentno – umesto da pozovu radnice i radnike da okupiraju svoja radna mesta, one su pozivale kapitaliste da prekinu štrajk, apelujući na njihov patriotizam. Uopšte nisu prepoznale revolucionarni potencijal radničke klase koja je iskoristila vakuum na levici i počela spontano da organizuje nepsredno-demokratske ustanove radničke vlasti – radničke savete (kordone).
Iako su se čileanske radne mase susrele s problemima poput proizvodnje i distribucije hrane, pokazale su da su sposobne da organizuju privredu bolje od bilo kakvog poslodavca ili birokratizovanog „žutog” sindikata.
Međutim, ma koliko su ovi radnički saveti raskrinkali sav parazitizam vladajuće klase, ma koliko da su pokazali da radnička klasa može samostalno i lucidno da upravlja i rukovodi društvom, imali su i izvesne mane – koje će, na kraju krajeva, dovesti do desničarske reakcije i propasti revolucije.
Prvo, radničke mase svojom nezavisnom akcijom nisu uviđale sopstveni raskid od buržoaske reformističke vlade, koju su nastavile da percipiraju kao svoju. S druge strane, reformistička vlada se trudila da amortizuje „udare odozdo” kako ideološki, tako i sabotiranjem radnika putem bojkotovanja saveta ili stvaranja paralelnih, poslušničkih kordona.
Dalje, iako je pokret procvetao maltene duž cele teritorije Čilea, iz razloga spontanosti nije formirana nacionalna centrala koja bi usklađivala rad među kordonama i radničkim komitetima nadležnim za koordinaciju.
Na kraju, za vreme „Štrajka šefova”, vlada je uvela bitan faktor u igru – vojsku, promovišući kako ona podržava narodni interes. To predstavlja problem reformizma – država i njen represivni aparat shvataju se kao neka neutralna sila koja stoji nad društvom, umesto da se shvataju u duhu marksizma, kao „izvršni odbor buržoazije”, odnosno, organ diktature vladajuće klase.
Stalni ustupci Aljendea vojsci i fašističkim grupama racionalizovani su željom za smirivanjem uzavrelih strasti u društvu. Ustavni dogovor iz 1970. godine je državne organe učinio praktično nedodirljivima. Takvi „taktički potezi” su na kraju doveli Pinočea na glavnokomandujuću funkciju čileanske armije. Od tada nije prošlo ni mesec dana, da bi 11. septembra 1973. godine njegove trupe opsele predsedničku palatu La Moneda, u kojoj je Aljende ubijen, ili je izvršio samoubistvo.
Slična situacija dogodila se i tokom Španske revolucije. Državni aparat se pobunio protiv reformističke vlade i izveo fašistički državni udar. Posledica toga bio je trogodišnji građanski rat.
Na samom početku rata, 1936. godine, radnička milicija je praktično imala monopol nad fizičkom silom u društvu. Međutim, u septembru iste godine, izvršna vlast prelazi u ruke „socijaliste” Lagra Kabaljera, koji do sredine 1937. godine uspeva da rekonstruiše državnu organizaciju. Na kraju ga je, kada više nije bio potreban, birokratska aparatura koju je sam stvorio izbacila iz igre.
U to vreme je i revolucionarna levica patila od desnog, odnosno reformističkog diskursa. POUM, kao disidentska („trockistička”) partija koja se otcepila od PCE, ušla je zajedno s buržoaskim strankama u regionalnu katalonsku vladu koja je gušila radničku borbu koja je tinjala „odozdo”. Slična stvar se dogodila i s anarhistima koji su delegirali ministre u republikansku vladu.
Umesto da su reformisti pozvali narod na ustanak i dali mu oružje, kitili su se cvećem legalizma. Oni su više verovali generalima i birokratiji, nego što su verovali samom narodu. Na kraju ih je država progutala, kao što je progutala i sam narod.
Zašto su lekcije iz prošlosti bitne za nas danas?
Za Balkan, iskustvo Čilea je izuzetno važno. Grčka je iznedrila fantastičan radnički pokret, čije se političko krilo iskristalisalo u vidu Sirize, radikalno leve koalicije reformisitčkog opredeljenja, koja je na poslednjim izborima zauzela drugo mesto. Njeni demokratski zahtevi, poput raskidanja Memoranduma sa Trojkom i nacionalizacije banaka, predstavljaju inspiraciju eksploatisanima i potlačenima širom Evrope.
Međutim, kao potencijalni nosilac funkcije vlade, sigurno će se susresti sa sličnim problemima, baš kao Aljende u Čileu ili Narodni front u Španiji. Ozbiljnost situacije jasno osvetljava činjenica da veliki broj pripadnika policije podržava neonacističku Zlatnu zoru, koja je na poslednjim izborima osvojila čak sedam odsto glasova, da bi joj u međuvremenu popularnosti skočila na 13%.
Država, kao i kapitalizam čiji je ona deo, ne mogu se reformisati. Vojska, policija, sudstvo, kao i ostale nedemokratske strukture moraju se zameniti organima nove narodne vlasti – lokalnim institucijama, radničkim savetima i radničkom milicijom. Na taj način možemo potpuno razoriti buržoasku državu i time kastrirati reakcionarne uzurpatore jer, tek tada, oni gube instrument za tlačenje naroda.