Objektivni uslovi u Srbiji već sigurno deceniju, a verovatno i duže, nisu bili ovako povoljni za izgradnju levice kao što su danas, usled krize kapitalizma u Grčkoj.
Objektivni uslovi u Srbiji već sigurno deceniju, a verovatno i duže, nisu bili ovako povoljni za izgradnju levice kao što su danas, usled krize kapitalizma u Grčkoj.
Kriza globalnog kapitalizma svakodnevno dovodi u pitanje opstanak socijalno odgovorne vlade u Srbiji. Krah srpskog nacionalizma posle gubitka Kosova je takođe kompromitovao desnicu kao plodnu alternativu neoliberalnom kursu vladajućih elita.
Alternativu može da pruži samo samosvesni pokret radničke klase za socijalizam. Pritom, širom naše zemlje postoji mnoštvo socijalnih i političkih borbi kojima je potrebno vođstvo ili pravac.
No, mi nismo u stanju da povežemo sve te borbe i da im se stavimo na čelo.
Sprsku levicu čine šačice pojedinaca okupljenih oko ideje da je bolji svet moguć. Ipak, trenutno, mi smo i svi zajedno kap u moru.
U nedostatku razgranatog radničkog pokreta ili barem organizovanog levičarskog prisustva na političkoj sceni, suočeni smo sa ogromnim problemom: objektivni uslovi za generalni bunt protiv sistema postoje, a subjektivni element je skoro pa nepostojeći.
Kako ga stvoriti? U trećem broju Solidarnosti smo pružili odgovor na to pitanje. Ukratko, postoje dva bitna sastojka u našem pristupu.
S jedne strane, levica mora da ulazi u akciono jedinstvo sa drugima, kako bi postigla jasno određene ciljeve. S druge, ona mora da sačuva nezavisnost sopstvene organizacije.
Drugim rečima, mi pokušavamo da stvorimo zajednički front sa društvenim snagama van naših redova pod određenim uslovima – spremni na kompromis.
Ipak, kompromis ne postoji po svaku cenu. On mora da zadovolji neki minimum za nas – a to je često maksimum za mnoge druge sa refomističkim shvatanjima. Na primer, za nas je povećanje plata u javnom sektoru iznad nivoa inflacije minimum za sindikalnu borbu. Za mnoge sindikalne vođe, to je veoma radikalan zahtev.
Revolucionari moraju da se bore protiv reformista kako bi njihovi ciljevi bili usvojeni u svakoj konkretnoj borbi. Onda u praksi moraju da doprinesu borbi do konačne pobede.
Tu imamo dva cilja. Uspešno akciono jedinstvo menja uslove u zemlji i dozvoljava nama kao revolucionarima da u perspektivi utičemo na svest većeg broja radnih ljudi – „ne određuje svest ljudi njihovo biće već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest“.
Takođe, akciono jedinstvo nam stvara neposrednu mogućnost da dokažemo barem jednom malom broju aktivista da smo mi efikasniji borci za radnička i građanska prava od reformističkih organizacija.
Grčki narodni ustanak postavlja u oštrom obliku pitanje vođstva u radničkom pokretu na Balkanu i širom Evrope. U krajnjoj instanci, on može da postavi pitanje da li je kapitalizam jedino moguće društveno uređenje.
Mnogi radni i mladi ljudi u Srbiji biće veoma zainteresovani za zbivanja u Grčkoj. Značajan broj tih ljudi biće spreman da se angažuje da na neki način iskaže solidarnost sa Grčkim narodom. Mi moramo da pod hitno nađemo način da sa njima stupimo u saradnju sa konkretnim i realnim ciljevima.
Možda će to biti najočiglednije moguće na univerzitetu. Univerzitet vrši funkciju stvaranja stručnih ljudi, koji su sposobni da rukovode društvenim sistemom i pružaju društvu složene usluge.
Međutim, već godinama univerzitet proizvodi više kvalifikovanih ljudi nego što srpska ekonomija može da uposli. Koliko apsolvenata ili univerzitetski obrazovanih ima koji mesecima ili godinama traže valjan posao?
Štaviše, uslovi za studiranje su sve nepovoljniji – školarine rastu, u upravama fakulteta vlada haos, takmičenje se vrednuje više nego kvalitetno znanje.
Omladina će se najlakše prepoznati u odgovoru grčkih srednjoškolaca, studenata i mladih radnica i radnika na ekonomsku besperspektivnost i državnu represiju.
Mi moramo da na univerzitetima pružimo ruku svima onima koji su spremni da se bore za besplatno obrazovanje i bolje uslove studiranja. Štaviše, naći ćemo više koleginica i kolega koji su spremni da se zapitaju čemu uopšte služi obrazovni sistem u kapitalističkom društvu i da li je moguće organizovati društvo tako da znanje nema status puke robe.
Biće mnogo dobronamernih ljudi koji će videti snimke nasilja u Grčkoj i koji će se plašiti da svaki pokret za promene mora da se koristi isključivo tim metodima. Njima će biti privlačno da promenu traže kroz već postojeće institucije, u trenutno postojećem društvu.
Biće još jedan, ali manji, broj ljudi koji će propagirati nasilje kao glavni vid borbe: oni će reći da je država ta koja je započela nasilje protiv naroda u Grčkoj i da se nasilju može odgovoriti samo nasiljem.
Naš pristup mora biti jasan: suštinsku promenu društva ne može da donese ni prosvetljena ni naoružana manjina, već isključivo samosvestan pokret većine u korist te iste većine.
Realnost je da ogroman broj ljudi danas ima iluzije u kapitalizam i misli da nije problem u samom sistemu, već u njegovoj određenoj primeni. Oni neće biti pridobijeni direktnom akcijom čije bi glavno obličje bilo nasilje, čak i ako jeste istina da je policijska brutalnost logičan rezultat represivnog sistema u kom živimo.
Mi najpre moramo naći način da mobilišemo što veći broj ljudi koji će se aktivno boriti za svoja socijalna i građanska prava, počevši od univerziteta, pa nadalje. Ni u Grčkoj većina protestanata nije nasilna.
Ipak, jasno je da se nijedna privilegovana grupa u istoriji nije odrekla svojih privilegija bez nasilnog otpora. Pokret će, stoga, sam biti primoran da se odbrani i istraje dok ne osvoji kvalitetno bolji položaj za sebe u društvu.
Međutim, ključ je stvoriti masovan borbeni pokret. To ćemo učiniti samo ako podstaknemo što veći broj ljudi da preuzimaju stvar u svoje ruke. Većina studentskih organizacija nije spremna da se bori za besplatno školstvo niti da postavlja šira pitanja o položaju obrazovnog sistema u našem društvu.
Štaviše, one se plaše činova masovne građanske neposlušnosti – masovnih zborova, uličnih protesta, blokada fakulteta, solidarnosti sa širim slojevima koji su takođe pod udarom neoliberalizma.
Polazeći od toga da većina u studentskom telu danas podržava radikalnu direktnu akciju zbog situacije u kojoj se nalazi, na nama je da joj pružimo vođstvo.
Moramo biti spremni da radimo sa svima, uključujući tu i mnoge koji nisu revolucionari, kako bismo ovakav pokret stvorili. Istovremeno, moramo se boriti za to da studentski pokret bude istovremeno i nezavisan od vladajućih partija i struktura i nenasilan u svojim metodama borbe. Potreban nam je masovan i radikalan pokret danas, kako bismo postavili temelje za bolje sutra. Danas Atina, sutra Beograd!