fblogo   twlogo   ytlogo


nedelja, 21 novembar 2010 12:47

Državna represija jača ekstremnu desnicu: Vreme je za antifašizam!

 
Državna represija jača ekstremnu desnicu: Vreme je za antifašizam!

Koliko god se sporili oko tumačenja uspeha koji je ova manifestacija postigla, jasno je da je 10. oktobar, kada je u Beogradu održana Parada ponosa, bio značajan datum u ovogodišnjim društvenim i političkim zbivanjima. Sami organizatori (Gej-strejt alijansa, Kvirija) isticali su važnost Povorke za povećavanje vidljivosti LGBT populacije u društvu, a samim tim i ukazivanje na probleme sa kojima se ova manjinska populacija svakodnevno suočava.

 

Ipak, opšti fokus javnosti tokom održavanja Parade, ali i u danima nakon nje, bio je usmeren prevashodno na one koji su se Paradi protivili – na oko 6,000 naizgled mladih i besnih ljudi koji su se tog dana sukobili sa policijom i napali sedišta nekih od glavnih političkih partija u Srbiji.

Komentari javnosti na uspeh Prajda kreću se od pohvala organizatorima i državi za uspešno garantovanje ustavnih prava svima nama koji smo desetog oktobra marširali od parka Manjež do SKC-a, preko kritike toga što je Prajd dao povod huliganima da pljačkaju, razbijaju Beograd i krše ustavni poredak u širem centru grada, pa sve do otvorene podrške „mladim ljudima“ koji možda nije trebalo da razbijaju grad, ali je njihov revolt tom „paradom šljama“ bio posve opravdan.

Koji je zaista bilans uspeha održavanja ovogodišnje Parade?

 

Između EU i Srbije

Ni pre održavanja Parade nije bila tajna da je država bila pritisnuta od strane EU da LGBT Parada ponosa ove godine bude održana. Ista ona vlast koja je prošle godine Prajd zabranila, sada se postavila kao najveći zaštitnik LGBT prava.

Ovakav stav vlade prema LGBT organizacijama koje su ove godine rešile da organizuju Prajd teži tome da u širem društvu stvori sliku o tome kako je LGBT populacija čedo iste one države i vlade koja šestinu svog stanovništva neće ili ne ume da uposli; gde prosečna zarada jedva prelazi 300 evra; u kojoj policija šikanira i prebija radništvo kada s pravom štrajkuje protiv privatizacija, otpuštanja, katastrofalnih uslova na radnom mestu, itd; gde se ženama na grbaču ponovo prebacuje kult rađanja i izdržavanja porodice, u sve težim finansijskim okolnostima; i gde siromašne Romkinje i Romi bivaju proterivani iz domova i napadani na ulici zbog svoje etničke pripadnosti i materijalnog stanja.

To je, međutim, trebalo da stvori i sliku o tome kako se u Evropskoj uniji LGBT i manjinska prava poštuju i kako države članice EU ne krše prava svojih stanovnika/ca (na osnovu njihovih klasnih, rasnih, rodnih ili seksualnih identiteta), te kako jedna nazadna i varvarska Srbija taj civilizacijski iskorak tek treba da učini na svom putu integracija u svet zapadne neoliberalne demokratije.

Činjenice, ipak, govore drugačije.

S jedne strane, u srpskom društvu i dalje dominira pogrešna predstava o homoseksualnosti kao o bolesti. LGBT osobe su gotovo po pravilu suočene sa najrazličitijim problemima: unutar porodice, u školi, na poslu, na ulici... „Bolest homoseksualizma“ sankcioniše se izbacivanjem iz kruga porodice, prekidima prijateljstva i šikaniranjem i otkazom na radnom mestu.

Sve ovo je decenijama unazad dovodilo do snažnog osećaja posramljenosti zbog sopstvene urođene seksualne orijentacije. I sam naziv manifestacija koje služe osnaživanju LGBT zajednice odražava želju da se ova posramljenost prevaziđe.

S druge strane, možda poslednjih godinu dana Evropske unije i najbolje ukazuju na neistinitost predstave koju EU zvaničnici pokušavaju da stvore. Prvenstveno se moramo osvrnuti na vodeće EU političare (na prvom mestu nemačke) koji su insistirali na tome da grčki narod, kroz čitav niz seča budžeta i radnih mesta, plati cenu zaduživanja „svojih“ ekonomskih i političkih elita. Tim potezom u krajnjoj instanci spašava se ne grčka ekonomija, već prvenstveno nemačke i francuske banke kojima se novac dugovao.

Skoriji primeri prisilnih deportacija Roma iz Francuske ukazuju i na licemerje kada je reč o pravima manjina. Evropska komisija je Francuskoj zbog toga zapretila tužbom – eto, nije cela EU rasistička, pomislićemo – da bi se nekoliko sedmica kasnije od te tužbe odustalo. U međuvremenu, nemačka kancelarka Angela Merkel objavila je propast ere multikulturalizma. Ovaj pokušaj podmetanja razdora u radnički pokret dolazi u vreme u kom njena vlada preti budžetskom sečom u iznosu od 80 milijardi evra.

Sve ovo dešava se na decenijskom talasu islamofobije podstaknute imperijalističkim „ratom protiv terorizma“ i sve restriktivnijom politikom koju SAD i članice EU sprovode prema imigrantima – istim onim ljudima koji svoje domovine napuštaju u očaju izazvanom najčešće upravo zapadnim intervencijama, bilo ekonomskim, bilo oružanim. U Nemačkoj će, ako je po Merkelovoj, svi imigranti morati da nauče nemački jezik i kulturno se integrišu u okolinu.

 

Politička klima

Period krize, koja traje još od 2008, doveo je do očiglednog zaokreta političkih elita udesno. Iako napadi države na životni standard stanovništva, svet rada i manjinske grupe nisu prolazili bez otpora – od masovnih grčkih generalnih štrajkova kojima su se pridruživali imigranti, do aktuelnih štrajkova i demonstracija u Francuskoj – vladajuća klasa je do sada iz ovih sukoba izlazila kao pobednica.

Samopouzdanje koje ovim stiče i zaoštravanje stava države okretanjem udesno, otvorili su i mnogo veći manevarski prostor za fašističku ekstremnu desnicu, legitimišući i normalizujući ideje koje u svojoj mnogo jasnijoj formi propagiraju upravo fašisti. O tome dovoljno govore njihovi nezapamćeni izborni uspesi u Mađarskoj, Holandiji i Švedskoj, kao i rast u zemljama sa značajnim postotkom imigranata, poput Austrije.

Politička klima unutar Evropske unije očigleno ne odgovara slici o EU kao o „tolerantnom multikulturnom društvu“ – štaviše, u njoj vodeću ulogu preuzimaju snage koje se za ove „evropske vrednosti“ ne zalažu ni na papiru.

Zato su govori ministra za ljudska i manjinska prava Svetozara Čiplića i Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara Saveta Evrope u Srbiji Konstantina Jerokostopulosa na Paradi ponosa bili lažni i licemerni. „Potemkinova Parada“ je njima koristila kao scenografija u lažnoj predstavi o pravima koja čovek ima u zapadnom kapitalizmu XXI veka.

Jedina opozicija koja njima odgovara – i za čije stvaranje i rast su, na koncu, sami zaslužni – jeste upravo opozicija sa krajnje desnice, od strane onih koji najkrvoločnije zastupaju najnazadnije ideje koje služe terorisanju društva, a ne njegovoj progresivnoj transformaciji.

Zato komentari o neverovatnoj organizovanosti 6,000 „huligana“, od kojih je polovina u Beograd prispela u danima pred Paradu, koji su uspeli da zadaju tolike muke policiji, upućuju na jedinu logičnu adresu – na samu državu.

Isto onako kako je pokazala da može da izvede i kontroliše 6,000 ljudi po širem centru grada, samo nekoliko nedelja kasnije država je pokazala da iste te ljude može i da zadrži na povodcu, što je postalo jasno kada je dugo najavljivani fudbalski derbi „visokog rizika“ između Crvene zvezde i Partizana prošao bez incidenata.

Đilas i Amfilohije samo bez uvijanja iznose one stavove oko kojih je praktično cela vladajuća klasa saglasna. LGBT populacija od države Srbije može da dobije samo siću koja ostane nakon potkusurivanja raznih ministara domaćih sa raznim ministrima inostranim – a ta sića teško da bi mogla da pokrije samo bolničke račune svih onih kojima će fašisti i dalje lomiti glave uz prećutni blagoslov duhovnih i svetovnih vlasti; ipak, možda baš ta sića bude dovoljna za finansiranje pokojeg NVO projekta i lansiranje ove ili one individue u svet buržoaskih partija i, shodno tome, ozbiljnijeg novca.

 

Ni fašisti ni „nenasilje“

Pojavljivanje revolucionarne levice na Paradi, okupljene oko inicijative Antifašistkinje i antifašisti u akciji, je stoga bilo od velikog značaja.

Podsetimo, Antifa u akciji je inicijativa koja je pokrenuta posle zabrane prošlogodišnjeg Prajda, što je fašistima dunulo dodatni vetar u leđa nakon masivne homofobne kampanje koju su sprovodili u nedeljama koje su mu prethodile. Nakon toga država je uz pomoć omladina nekolicine parlamentarnih stranaka i NVO-ova pokrenula Kampanju mladih protiv nasilja, kojom je pokušala da sebe predstavi kao garant mira na ulicama, legitimišući pendrek i policijsku čizmu.

Antifa u akciji je nastala kao odgovor i fašističkom i državnom nasilju i nakon nekoliko diskusija i manjih akcija, devetog novembra je u Beogradu održan antifašistički marš pod parolom „Solidarno protiv fašizma“.

Zbog čega bes koji ljudi osećaju zbog napada na LGBT osobe i nasilja fašista po ulicama ne sme biti apsorbovan u mirne vode liberalskih apela za „nenasiljem“ i hapšenjima?

S jedne strane to bi značilo da državne snage koje pokušavaju da nas uvere u istinitost svoje lažne predstave jačaju svoje pozicije. Najava pooštenja krivičnog zakonika nakon farse sa navijačima u Đenovi, koja je usledila posle Parade, svedoči upravo o tome. Podrškom Koaliciji protiv nasilja državi odrešavamo ruke da celokupnom stanovništvu može da radi šta god poželi.

S druge strane, očigledno je da postoji razdor unutar samog državnog aparata. Kompromis koji je DOS nakon Petog oktobra napravio sa raznim strukturama u vojsci i bezbedonosnoj službi učinio je svako negodovanje nad nesprovedenom lustracijom u novom, „demokratskom“ uređenju, jalovim.

Državni aparat i dan danas čine oni koji su nezadovoljni svojim porazom u bratoubilačkim ratovima  iz devedesetih i otcepljenjem Kosova. Oni koji su početkom prošle decenije finansijski i politički sponzorisali razne koljačke paravojne formacije, danas na isti način sponzorišu novi fašistički pokret u nastajanju.

Ova situacija podseća na nemačke generale koji su, nezadovoljni porazom u Prvom svetskom ratu, hteli da svoje aspiracije ispune pokušajem „upošljavanja“ nacista; ipak proizvod takvog odnosa bio je da na vlast nisu došli oni, već upravo nacisti – zato što fašistički pokret, koliko god u nekom periodu zavisio od novca ili podrške vladajuće klase, ostaje nezavistan pokret sitne buržoazije. To što ovaj pokret danas u Srbiji nije spreman da ruši i preuzima vlast, ne znači da ne može da utiče na političku klimu i društvena zbivanja čime sebi povratno stvara još veći manevarski prostor.

Dobar primer takvog razvoja je rast mađarske fašističke partije Jobik, koja je s jedne strane svakako saveznica vladajuće klase, ali je u poslednje vreme postala i nezavistan igrač koji političku klimu vuče udesno, tako blokirajući levici mogućnost da učini proboj.

Jasno je, dakle, da kombinacija državne represije koju pod zastavom „nenasilja“ sprovodi omražena vlast i podrške koju fašisti uživaju u delu državnog aparata može dovesti do pogubnih posledica.

Nasilje nije politička kategorija, fašizam jeste. Nasilje ne postoji izolovano od ostalih društvenih činilaca – (ne)zaposlenosti, bede, obrazovanja... – i stoga se ne može ni iskoreniti u nekakvom zamišljenom vakuumu.

Zato je ono što omladine DS i njihovih sličnomislećih kolega iz Koalicije mladih protiv nasilja pokušavaju da urade zapravo podmukao i nadasve opasan potez ojačavanja pozicija države kao jedine instance koja ima pravo da sprovodi nasilje na svim nivoima – da Rome isteruje iz njihovih domova, da otpušta i privatizuje, ili da sutradan tuče one koje je do juče „branila“, a sve pod izgovorom suzbijanja nasilja – dok fašistima stvara prostor za rast.

Kriza, opozicija unutar državnog aparata, rast nezaposlenosti, srozavanje standarda srednjih klasa i radnički otpor stvaraju uslove za kristalizaciju i rast ekstremne desnice i to je upravo ono što se danas u Srbiji dešava. Rast državne represije, dakle, kao svoju „opoziciju“ proizvodi još represivnije snage koje bi i radnički otpor i bilo kakvu alternativu s leva otvoreno ugušile u krvi. Iskustvo nacističke Nemačke svedoči upravo o tome.

Jadikovanje nad nasiljem je, zato, pogubno po sve nas. S druge strane, nezavisno političko organizovanje protiv fašista pruža nam prostor za ujedinjavanje svih onih koji trpe direktno nasilje i države i fašističkih bandi.

Da li su u pitanju pravo na radno mesto i redovnu zaradu, zaštita od mobinga, kvalitetno i besplatno zdravstvo i školstvo, pravo na slobodno izražavanje seksualne orijentacije, ili puko pravo na lični telesni integritet, ova prava nisu naša ukoliko nam je za njihovo ostvarivanje svake godine potrebno sve više policije koja će malo da nas bije, malo da nas mazi – u zavisnosti od toga da li je žandar ustao na levu nogu, ili je Tadić baš tog dana razgovarao sa Najvišim od svih Komesara EU.

Antifašistkinje i antifašisti u akciji su inicijativa koja ukoliko u narednom periodu preraste u živ i aktivan pokret može da otpočne izgradnju širokog fronta koji će se suprotstaviti državnoj represiji i fašizmu. Marks21 i naš list Solidarnost spremni su da na tom putu ponude svoj skroman, ali nadamo se i značajan doprinos.

Međutim, jedini način da se u potpunosti rešimo fašističke pretnje jeste izgradnja alternative sistemu koji fašizam stvara i reprodukuje – kapitalizmu. Boreći se protiv državne represije i fašista na ulicama, radnom mestu i univerzitetu mi gradimo organizaciju koja se bori i za rušenje kapitalističkog društvenog poretka i izgradnju socijalističke alternative. Pridruži nam se!

 

Pročitano 3232 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O Hladnom ratu

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O kapitalizmu i konfliktima

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Radnička borba u Srbiji

Novi štrajk u Srbiji: solidarno sa poštanskim radnicima i radnicama!

Sinoć smo bili sa radnicima i radnicama Pošte koji već nekoliko dana svakodnevno protestuju, zahtevajući bolje uslove ra...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

RUSKA REVOLUCIJA: USPON, PAD I OSVETA

Danas obelažavamo 100 godina od početka Oktobarske revolucije. Tim povodom Pavle Ilić, jedan od najavljenih izlagača na ...

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2018. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.