Grčka kriza predstavlja novu etapu u krizi kapitalizma. Marks21 je u maju izdao pamflet pod naslovom Ustajte narodi Evrope! koji detaljno iznosi našu analizu situacije, kao i izjavu antikapitalističke levice u Evropi i odgovor grčkog antikapitalističkog fronta ANTARSIA.
Dužnička kriza ne preti samo grčkoj radničkoj klasi, već je simptom dublje krize „dužničkog kapitalizma“ širom sveta. Solidarnost je u aprilu 2009. pisala:
„Svetska ekonomska kriza ulazi u novu fazu… Nova faza će se ogledati u obnovljenim naporima država da stabilizuju sistem, što podrazumeva dalje „spasilačke“ planove i stimulativne pakete… Ekstremnije metode će sa sobom doneti druge rizike. Opasnost propadanja banaka može biti zamenjena većom opasnošću – propadanjem država.“
Isprepletanost ekonomija Evropske unije znači da je kriza grčkog duga ustvari kriza evropskih banaka i država koje ih podržavaju. Problem je u tome što ne postoji garancija da će grčka radnička klasa da prihvati drastično smanjenje životnog standarda kako bi grčki kapitalisti i grčka država otplatili dug svojim kreditorima.
Postoji još veći problem: nepredvidivost posledica grčkog bankrota po ostatak EU. Kao što je poznato, Španija i Portugal, kao i Italija, Irska i Britanija, imaju visoke dugove. Pritisak na njih da drastično smanje potrošnju preti zemljama izvoznicama, poput Nemačke, da će ostati bez tržišta.
Sveopšti pad potrošnje i proizvodnje u EU preti dalje drugim kapitalističkim centrima koji sami zavise od EU za robu, usluge i tržišta. Kriza sistema iz tridesetih godina, sa sve ogromnom nezaposlenošću, porastom fašizma i svetskim ratom kao završnicom, pruža nam moguću sliku naše budućnosti.
Naznake konflikata koji naš čekaju i prete čitavom čovečanstvu već vidimo u propaloj konferenciji o globalnim klimatksim promenama u Kopenhagenu u decembru 2009. Marks21 planira da tokom leta izda pamflet i na tu temu, a i u ovom broju naći ćete tekstove koji se bave ovim pitanjem.
Vodeći ekonomski giganti nisu hteli da u Kopenhagenu potpišu dogovor o smanjenju emisija štetnih gasova u atmosferu zbog straha da njihovi konkurenti neće poštovati dogovor i da će ih tako nadmašiti u takmičenju za profitom.
Neobavezujući ciljevi za smanjenje emisija štetnih gasova u atmosferu i njihovo regulisanje tržišnim metodima su upozorenje da je nedavno izlivanje nafte u Meksičkom zalivu samo početak ekološke krize.
Nemarnost kompanije BP i Obamine administracije u ovom slučaju su simptom kapitalističke brige za profitom iznad svega. Američka naftna industrija je proizvela sopstveni Černobil.
Dovoljno je samo pomisliti da mnogi na Zapadu pričaju o nuklearnoj energiji kao alternativi ugljenim hidratima pa da shvatimo dubinu problema.
Ako se tridesetih godina iščekivao svetski rat, naša generacija, usled svih pratećih tragedija, ukoliko se ne suprotstavi kapitalizmu može očekivati ekološku katastrofu, uz sve potencijalne posledice poput ratova za osnovne resurse kao što je voda.
Grčka: lekcije iz Španskog građanskog rata
Osvrt na tridesete godine stoga u ovakvoj analizi nije van dometa.
Nesumnjivo najznačajniji marksista u međuratnom periodu dvadesetog veka, ruski revolucionar Lav Trocki, kratko je izneo ono što je smatrao ključnom preprekom svetskoj revoluciji nakon pobede Staljinove frakcije u borbi za vlast u SSSR-u krajem dvadesetih:
„Svetska politička situacija u celini se može jednostavno okarakterisati kao istorijska kriza vođstva radničke klase.“
Trocki je govorio o situaciji kada su u svim većim zemljama Evrope, izuzev u zemljama gde je pobedio fašizam, postojale masovne organizacije radničke klase.
Međutim, njih su predvodile socijaldemokrate ili staljinisti. Oni nisu bili zainteresovani za samooslobođenje radničke klase i rasturanje države, već za njeno preuzimanje.
Nisu bili revolucionari, već u suštini reformisti. Verovali su da postojeću državu mogu da koriste da bi društvene promene izvršili odozgo.
Revolucionarna levica koja je verovala u promenu odozdo je tridesetih godina igrala značajnu ulogu samo u Španiji.
Tamo je 1936. izbio građanski rat, nakon desničarskog vojnog puča protiv demokratski izabrane levičarske vlasti. Levica širom Evrope je stala u odbranu Republike protiv pučista koji su dobili pomoć od fašističkih sila.
To je, međutim, podrazumevalo i odbranu postojeće države. Stavljeni predizazov, revolucionari iz redova anarhističkog CNT i socijalističkog fronta POUM, ignorisali su savete Trockog i ušli u vladu sa socijaldemokratima i staljinistima. Trocki je kasnije napisao:
„Umesto da mobiliše mase protiv reformističkih vođa, uključujući i anarhiste, POUM je pokušao da ubedi gospodu u superiornost socijalizma nad kapitalizmom… Kako se (vođe POUM-a) ne bi posvađali sa vođama anarhista, nisu formirali svoja jezgra unutar CNT-a i nisu uopšte delovali unutar njega. Da bi izbegli oštre sukobe, oni nisu vršili revolucionarni rad u republikanskoj vojsci. Uspostavili su „sopstvene“ sindikate i „sopstvene“ milicije, koje su branile „njihove“ institucije i zauzimali „sopstveni“ deo fronta… Izolacijom revolucionarne avangarde od klase, POUM je učinio avangardu impotentnom i ostavio klasu bez vođstva.“
Reakcija je stoga pobedila u ratu i pošla u ofanzivu širom Evrope. Španija je u embrionskoj formi predstavljala sve dileme međuratnog perioda, a građanski rat je prethodio Drugom svetskom ratu.
Današnju Grčku je na određen način potrebno posmatrati iz slične perspektive kao Španiju tridesetih. U njoj se u minijaturi i koncentrisanoj formi odvija borba naše epohe: borba između rada i kapitala.
Grčka je utoliko bitnija zbog dublje isprepletanosti zapadnih banaka i država u njoj: propast Grčke preti novom finansijskom krizom ili čak ekonomskim slomom na Zapadu.
Zato su lekcije iz tridesetih godina toliko bitne. Solidarnost sa Španijom je izgradila generaciju koja se borila protiv fašizma tokom Drugog svetskog rata širom Evrope. Među njima je bilo i Jugoslovena koji su kasnije izneli Narodnu oslobodilačku borbu protiv Hitlera.
Poredak koji su komunisti izgradili posle rata oslanjao se na SSSR, što je neminovno značilo da je radnička klasa bila podređena blokovskom takmičenju u Hladnom ratu i posredno pristiscima kapitalističkog takmičenja. Titovo „istorijsko ne“ Staljinu spasilo je nezavisnost zemlje u političkom smislu, ali je samo pojačalo pritiske svetskog tržišta na jugoslovenstvo radništvo.
Stoga, Marks21 ne posmatra nekritički partizansku prošlost, jer je titoizam bio samo varijacija državnokapitalističkog uređenja Istočnog bloka.
Ipak, praviti parelelu između tadašnje Španije i današnje Grčke je korisno. Mi danas imamo dužnost da podržimo borbu grčkih radnica i radnika protiv ofanzive kapitala, jer nas čekaju iste borbe širom Evrope. Svaka naša pobeda je njihova pobeda, svaka njihova pobeda je naša pobeda.
Isto važi i za poraze. Svakako, čekaju nas brutalni dani. Mi moramo da učimo na greškama revolucionara iz tridesetih kako bismo izbegli da ponavljamo njihove najveće greške.
Stoga svakako moramo da izgradimo revolucionarno vođstvo i to kroz solidarni rad sa Grčkom na prvom mestu.
Sama činjenica da sindikalne centrale u Srbiji pod pritiskom odozdo najavljuju štrajkove, pa ih onda prvom prilikom izdaju, trebalo bi da nam bude dovoljan razlog da pokušavamo da stvorimo sopstvenu revolucionarnu organizaciju koja će čuvati nezavisnost najborbenijih pojedinaca.
Izgradnja antikapitalističke alternative u 21. veku
No, kao što je pisao Trocki, mi to ne možemo da radimo u izolaciji od pokreta.
Moramo da se angažujemo na takav način da svojim delovanjem jačamo borbenost što širih slojeva, bez toga da nam preduslov bude da se oni unapred saglase sa našim revolucionarnim programom, da prekinu saradnju sa njihovim vođama i idolima, da se odreknu svih predrasuda kapitalističkog sistema.
Mi se dakle borimo za to da prvenstveno menjamo odnos snaga, jer nam tek to omogućava menjanje svesti ljudi. Zbog vakuuma na levici, na nama je da povezujemo najborbenije slojeve u raznim borbama, što kroz frontovski rad, što kroz uključivanje u Marks21.
Dobar primer takvog pristupa nalazi se u članku o sindikalnom pokretu u susednoj Hrvatskoj, koji potpisuje Radnička borba. Iskustva trockističke Radničke Borbe, nama slične grupacije u Hrvatskoj, veoma su dragocen primer pravilnog pristupa koji doprinosi izgradnji jedne, za sada prevashodno studentske, organizacije na radnim mestima.
Svakome mora biti savršeno jasno da je veličina radikalne levice važan faktor u ovoj situaciji. Činjenica da se u SAD nije rodio pokret povodom izliva nafte u Meksičkom zalivu, treba da nam bude upozorenje. Samo zato što je alternativa potrebna ne znači da će se ona sama od sebe stvoriti.
Usled dubine krize, doduše, biće još mnogo prilika da se mali kolektivi poput našeg nađu u mogućnosti da izvrše uticaj, povedu borbu i okupe najborbenije ljude u svoje redove.
Zato treba na umu imati dve stvari: usled nezaposlenosti, beznađa i brutalizacije društva, potrebno je braniti pravo na rad i dostojanstvo tog rada. Potrebno je braniti sva socijalna prava koja već postoje, jer će u suprotnom vladajuća klasa imati prostora za manevar, da zavadi i vlada. Potrebno je, dakle, stvarati široko i borbeno jedinstvo protiv kapitalističkih napada.
No, bez alternativne političke vizije rizikujemo da ostanemo bez objašnjenja kada se ljudi zapitaju da li zaista mogu da se izbore za veće plate, svima dostupno besplatno školstvo, dostojanstvenu penziju, ili pak čistu prirodnu sredinu, onda kada novca u državnoj kasi zaista nema, usled dugova prema međunarodnim bankama i finansijskim institucijama.
Pitanje kako sa defanzivnih pozicija preći u ofanzivu ne može se stoga svesti na etape: prvo ćemo se odbraniti, a posle razmišljati o alternativama. Naprotiv, potrebno je formulisati seriju zahteva koja će u kontekstu krize logično odbranu radništva dovesti u direktan sukob sa opstankom kapitala.
Grčka antikapitalistička levica je sastavila takav program koji pored odbrane prava na rad uključuje i odbijanje otplaćivanja dugova, nacionalizaciju krupnog kapitala i banaka pod radničkom kontrolom i antikapitalistički izlaz iz EU.
Izgradnja antikapitalističke levice u svetu mora da se odvija istim putem. Nadamo se da će vas ovaj broj Solidarnosti podstaći da se aktivno pridružite toj borbi – jer, nije dovoljno tumačiti svet, stvar je u tome da se on promeni.