Konzervativna partija je juče neočekivano pobedila na izborima u Britaniji. Osvojila je apsolutnu većinu sa 331 sedištem u parlamentu sa 650 sedišta. Samo noć pre izbora se očekivalo da će dobiti jedan posto manje od opozicione Laburističke partije, ali je na kraju trijumfovala, osvojivši skoro 37 odsto glasova, naspram nešto više od 30 za laburiste.
Glavna tema izborne kampanje je, kao što je i svuda trenutno u Evropi, bila ekonomija. Konzervativci su prethodnih pet godina vodili zemlju, nakon što je zemlja okrivila laburiste za ekonomsku krizu koja je počela za vreme njihove vladavine. Konzervativci su obećali da sprovedu klasičan neoliberalni recept: da smanje deficit putem budžetske seče, da ožive privatni sektor i da smanje javni dug. Ni u jednoj sferi nisu uspeli: deficit je porastao, privatni sektor ne daje ozbiljne privredne rezultate i javni dug je veći . Život je teži nego što je bio za vreme laburista i tek je krenuo da se oporavlja u proteklih godinu dana. Dalo se za okečivati da će doći do promene vlade.
Kriza opozicionih laburista
Međutim, niko nije uspeo da ponudi jasnu alternativu konzervativcima. Naprotiv, svi su neuspešno išli na „kompromisna“ rešenja. Sudbina Liberalno demokratske partije, koja je učestvovala u koalicionoj vladi sa konzervativcima od 2010, je najdramatičniji primer neuspeha takve politike. Liberali su pokušali da se predstave kao partija umerenosti, političke i ekonomske, ali su imali katastrofalan rezultat: spali su sa 57 na 8 sedišta. „Centar“ dakle nije bio opcija na ovim izborima, koji su bili veoma polarizovani, za ili protiv vlade.
Laburisti su pokušali da se diferenciraju od vlade, kao glavna opoziciona partija. Međutim, njihova poruka nije ubedila glasače: zašto? Ne bi li borba protiv štednje trebalo da bude popularnija od bolnih rezova javnom sektoru i rezultirajuće nezaposlenosti? Stvar je upravo u tome da bi se očekivalo da je tako, ali laburisti nisu ponudili tu alternativu i, ukoliko jesu, nisu objasnili kako bi je sproveli u praksi. Oni su optužili konzervativce za pokušaj da unište državu blagostanja, pogotovo nacionalnog zdravestvenog sistema, putem rezova i privatizacije. Ali nisu objasnili odakle bi im došle pare – i u stvari su obećali da bi zadržali fiskalne parametre konzervativaca prvih par godina na vlasti. Suštinski, laburisti su pokušali da se predstave kao partija koja bi sprovodila štednju i održala investicije u javne usluge, ali je to bilo neuverljivo: ko bi glasao za partiju koja nudi isti program, a obećava drugačije rezultate?
Kriza laburista je i kriza Ujedinjenog Kraljevstva: uloga Škotske
To je ispalo još neuverljivije kada su oni odlučno odbili ponudu Škotske nacionalne partije (SNP) da zajedno naprave koaliciju protiv štednje. SNP je partija škotske buržoazije, koja se vešto prešaltala na pozicije levog centra i koristila lokalnu vlast da sprovodi drugačiju politiku na nivou Štotske od ostatka Ujedinjenog kraljevstva (UK). Oni su zadržali besplatno školstvo, na primer, bez ozbiljnih posledica po budžet. Iako nije na toj bazi uspela da ubedi Škote da glasaju za nezavisnost prošle godine , ipak je sada pobedila 56 od 59 sedišta koje idu škotima u parlamentu UK. Kada su laburisti odbili da sarađuju sa SNP, oni su jasno pokazali dve stvari. Prvo, da nisu zaista zainteresovani da sprovode drugačiju politiku od konzervativaca. Drugo, da je glas za njih izgubljen glas, jer oni po istraživanjima javnog mnjenja nisu mogli da oforme vlast bez SNP. Zašto bi neko glasao za partiju koja je ista kao konzervativci?
Laburisti su zato završili sa skoro 100 sedišta manje od konzervativaca, sa 232 mesta u parlamentu. Laburisti su ustvari izgubili tačno 40 sedišta u Škotskoj, dok je njihov pad na nacionalnom nivou tek 26 sedišta. Dakle, oni uspeli su da povrate neka sedišta u Engleskoj i Velsu, ali im je gubitak u Škotskoj oduzeo više nego što su dobili. No, i da su dobili sve glasove u Škotskoj, opet bi bili iza konzervativaca. Njihov nedostatak jasne poruke protiv štednje i za investiranje u zaposlenje ih je očigledno koštao glave. Oni zato sada ulaze u duboku krizu: izgubili su već tradicionalnu podršku u Škotskoj i to izgleda gotovo nepovratno u skorijoj budućnosti, u najbolju ruku.
Kriza elektoralnog sistema: još jednom uloga Škotske
Da bi pobedila na nivou Engleske, Laburistička partija mora da se vrati korenima: radničkoj klasi. No ona upravo to uporno odbija da uradi. Pod pritiskom medija establišmenta, ona čak pokušava da dodvori radništvu anti-imigracionom retorikom. Međutim, to je samo dozvolilo radikalno desnoj stranci – „UK partija nezavisnosti“ (UKIP) da profitira na takvoj retorici, koju je ona mogla da iznosi sa manje rezerve i više radikalnosti od samih laburista. UKIP je doduše osvojila samo jedno mesto u parlamentu, iako je osvojila više od 12 odsto glasova.
To sugeriše još jedan problem za laburiste: pitanje reforme izbornog sistema. To je pitanje sada gotovo sigurno na dnevnom redu, jer ga otvara upravo pitanje Škotske. SNP je dobila svojih 56 sedišta u parlamentu na bazi manje od 5 odsto glasova, dok je UKIP imao daleko više i završio sa jednim parlamentarcem. Sa nešto manjim glasom od SNP, sa oko 4 odsto, Zelena partija je takođe osvojila samo jedan mandat. Taj absurd postaje još veći ako Škotska traži još veću autonomiju ili nezavisnost, što neminovno otvara pitanje predstavljanja Engleske u UK parlamentu.
Pred laburistima se onda postavlja pitanje: da li da idu u desno da povrate „centar“ ili da se okrenu „levo“ i reanimiraju svoje stare birače u radničkoj klasi? Ova prva strategija može da funkcioniše samo ako konzervativci imaju nesreću da predsedavaju nekom velikom katastrofom , na primer još jednom ekonomskom krizom, što nije nemoguće. Međutim, veliki će biti pritisak na laburiste od strane vladajućih krugova, putem medija, da ostanu „verni“ sistemu. Nagrada će biti podrška da preuzmu vlast, ukoliko konzervativcima ponestane podrške usled neke „krizne“ situacije.
Kriza UK je ujedno kriza EU
Primer nije, naravno, samo ekonomija, već nemogućnost konzervativaca da se odluče da li su uz Ameriku ili Evropu. Oni su kao deo svoje izborne kampanje obećali referendum o izlasku iz EU, koji je popularan među nekim krugovima engleskog biznisa, pogotovo u finansijskom sektoru, te i unutar tradicionalno „evroskeptičnog“ krila konzervativaca. Uostalom, zato su mnogi mediji i bivši konzervativci podržali rast UKIP-a, koji je sada ozbiljna snaga u neposredno demokratskim procesima, poput referenduma. No, neke druge sekcije vladajućih krugova smatraju da je interes UK uz EU.
Konzervativci će pritisnuti već kriznu EU da Ujedinjenom kraljevstvu daje razne povlastice kako bi mogli da predstave ostanak UK u EU kao nešto u interesu UK. To naravno samo može da raširi probleme Evropske unije, koja već pati od podele između bogatog centra i siromašne periferije, u situaciji kada centar tera periferiju da sprovodi brutalnu štednju zarad otplate stranog duga. Kako tako nešto može da se prodaje, na primer, Grčkoj, kao recept, ako se Ujedinjenom kraljevstvu istovromeno daju povlastice i izuzeci?
Dakle, kriza UK nije samo kriza UK, već i kriza čitave EU. A to je onda daje laburistima priliku da „čekaju“ i predstave se kao umerena partija koja može da brani opstanak u EU kao „racionalniju“ opciju za vladajuće krugove u UK i EU. Nažalost, doduše, to bi samo značilo još dublje udaljavanje laburista od baze u radničkoj klasi, koja je u ne maloj meri ostala kući ili glasala za SNP ili UKIP, te i njena podrška ugnjetavanju evropske periferije.
Šta da se radi?
Laburisti treba da nauče lekciju SNP: moguće je zagovarati progresivnu politiku i izlazak iz većih imperijalističkih tvorevina koje otežavaju progresivnu politiku. Ukoliko laburisti nauče tu lekciju, imaju šansu da ponude nadu ne samo radništvu u Engleskoj već širom Evrope. Ukoliko Laburistička partija to ne uradi, šanse su velike da će ostati „rezervna“ partija vladajuće klase, te i da će se pocepati u desno i levo krilo.
Zato ostatak levice u Britaniji, koliko god da je mali, sada ima istorijsku priliku da pritisne laburiste s leva i da potpomogne levo krilo da se oporavi od višedecenijske marginalizacije unutar partije. Tu sindikati, kao sastavni deo Laburističke partije, imaju veliku odgovornost. Jaka podrška levom krilu laburista može da ga ojača, ali i da ga ohrabri da napusti tu partiju ako se pokaže da je ona strukturalno i bespovratno postala deo establišmenta. Takav pritisak se može stvoriti nuđenjem zajedničkih borbi protiv seče i privatizacije koje predstoje.
Snažan vanparlementarni pokret protiv politike štednje i privatizacije bi pokazao da je moguće izgraditi levu alternativu desnoj hegemoniji unutar Engleske, kao što se to desilo u Škotskoj. A to bi otvorilo mogućnost za novo jedinstvo širom ostrva, na demokratskoj i progresivnoj bazi. Što bi logično ohrabrilo leve snage širom Evrope da slično postupe prema Evropskoj uniji. Kako je pisao Marks povodom Irske dok je bila pod Engleskom vlašću: „prvo dolazi odvajanje, a zatim federacija“. Umesto da se priča o reformi trule strukture, bolje je srušiti je i početi od početka, na zdravijoj osnovi.