fblogo   twlogo   ytlogo


ponedeljak, 28 mart 2011 02:35

Libija i zapadni plan gušenja arapskih revolucija

 
Libija i zapadni plan gušenja arapskih revolucija

Napad na Libiju koji predvode SAD nema za cilj „zaštitu civila". U pitanju je strateški potez osmišljen tako da uguši arapske revoluije. Ratovi u Avganistanu i Iraku su u javnosti diskreditovani i zapadne sile zato svoju staru retoriku „humanitarnih intervencija" boje novim bojama. Uprkos tome, njihovo licemerje i njihov strah od arapskog naroda potpuno su ogoljeni.

Istog dana kada je Savet bezbednosti UN usvojio rezoluciju kojom je odobrio vojnu intervenciju, snage lojalne diktatorskom režimu predsednika Ali Abdulaha Saleha ubile su pedeset i dvoje ljudi u Sani, glavnom gradu Jemena. Ipak, nije bilo ni reči o „zonama zabranjenog leta" jer je Saleh ključni saveznik SAD u regionu. Jemen je 2010. primio 67 miliona dolara pomoći od SAD, mahom namenjene za potrebe elitnih vojnih odreda.

Ovoj intervenciji u Libiji na čijem čelu se nalaze SAD političko pokriće dale su brojne arapske države. Glavno pokriće došlo je od strane zalivskih država, poput Katra i Ujedinjenih Arapskih Emirata, dok je Saudijska Arabija obezbedila finansijsku podršku. Ipak, upravo ti režimi učestvuju u krvavoj represiji bahreinskog naroda, prebijajući i ubijajući pro-demokratske demonstrante.

Zapad nije osudio saudijsku invaziju na Bahrein – samim tim, svakako nije pozivao ni na uvođenje sankcija ili uspostavljanje zone zabranjenog leta. Umesto toga, apsolutistička monarhija Saudijske Arabije dobrodošla je u „koaliciju voljnih" koja će osloboditi Libiju.

Očajni narod u Bengaziju je iz razumljivih razloga pozvao na zapadnu intervenciju, suočen sa superiornom vojnom snagom Gadafijevog režima. To naoružanje potiče upravo od zapadnih vlada koje su Gadafija snabdevale svime što mu je bilo potrebno nakon što se pridružio njihovom ratu protiv terorizma. Italijanska vlada mu je, na primer, prodala 111 miliona evra vrednog naoružanja, uključujući tu „materijal za bombe, torpedoe, rakete i projektile".

Iste te zapadne vlade koje sada tvrde da pomažu libijskom pro-demokratskom pokretu, odbile su da prepoznaju Tranzicioni nacionalni savet u Bengaziju, kao i da mu proslede libijski novac zamrznut unutar zapadnog bankarskog sistema. Odbile su i sve apele da revolucionarni pokret u Bengaziju snabdeju oružjem kako bi mogao da se odbrani, pošto ga nisu smatrale postojanim saveznikom Zapada.

Umesto toga, poput hladnokrvnih manipulatora, iskoristili su ove vapaje kao uvod u intervenciju koja će promeniti čitavu dinamiku arapskih revolucija.

Uzmimo u obzir samo motive vodećeg zagovarača intervencije u javnosti, Nikolasa Sarkozija. Ovaj šoumen je 2008. postao počasni građanin Tunisa, da bi, zauzvrat, uzdizao u nebesa diktatora Ben Alija za njegove navodne uspehe u širenju građanskih prava. Njegov ministar kulture, Frederik Miteran, osudio je napade na Ben Alija, izjavivši: „Reći da je Tunis diktatura jednog čoveka mi zvuči prilično preuveličano." Tri dana pre nego što će diktator pasti, francuski ministar inostranih poslova, Mišel Alio Mari, predložio je raspoređivanje francuskih snaga kako bi podržale Ben Alija!

Možemo se osvrnuti i na istorijat Dejvida Kamerona, britanskog premijera i prvog Sarkozijevog pomoćnika. Pre samo mesec dana upriličio je turneju po ostalim zemljama zaliva, sa timom od 36 proizvođača oružja, kako bi despotima koji vladaju ovim državama prodavao borbene avione, naoružanje za podmornice, električne pendreke i suzavac.

Tu je i odvratni Silvio Berluskoni koji je jednom tvrdio kako mu je Gadafi „najbolji prijatelj".

Jasno je da ovi banditi u svojim srcima ne nose interese libijskog naroda. Njihov pravi cilj je gušenje revolucionarnog talasa koji je preplavio arapski svet i koji preti da zbaci despote koji su im saveznici. Oni neće promovisati demokratiju, već će ograničavati i gušiti volju naroda.

 

Nova kolonijalna avantura

Zapadna intervencija u Libiji doneće smrt i destrukciju mnogim civilima. Čak je i Stratfor, vebsajt koji prikuplja obaveštajne podatke, priznao da je „paradoks ratovanja taj da se u cilju okončavanja ljudske patnje koriste sredstva koja mogu da ponekad i sama dovedu do značajnih patnji."

Pritom, bombardovanje ljudi pod izgovorom njihovog oslobođenja dovodi to toga da se narod ujedinjuje sa svojim tiranskim vođama. Takva stvar se desila i kod nas od trenutka u kom su nam pod Miloševićevim režimom uvedene sankcije.

„Zona zabranjenog leta" je izraz koji je skovao Pentagon kako bi prikrio realnost bombardovanja. Nakon nje gotovo nužno sledi eskalacija vojnih aktivnosti. Na primer, zona zabranjenog leta bila je 1991. nametnuta Iraku, nakon čega je usledila serija događaja koji su doveli do Operacije iračka sloboda 2003. Do trenutka u kom je ova „humanitarna intervencija" bila okončana, život je izgubilo gotovo milion Iračana – od čega mahom dece, od posledica sankcija.

Jednom kada svoju nogu zaglave između vrata i dovratka, zapadne sile će tražiti eskalaciju. Njihovi strateški ciljevi imaju tri dimenzije:

1. One hoće da osiguraju svoju kontrolu nad naftnim izvorištima Libije i promovisaće de facto podelu zemlje kako bi ovaj cilj ostvarile. Gadafijeva diktatura se održala na vlasti na osnovu podgrevanja podela između libijskih plemena i regiona. On je sistematski diskriminisao Sireniku, region na istoku zemlje, i zapadne sile se sada nadaju da će moći da iskoriste ovu liniju podele kako bi tamo uspostavile svoju hegemoniju.

2. Predstavljajući se kao pristalice pro-demokratskog pokreta u Libiji, zapadni lideri se nadaju da će uspeti da poboljšaju svoju sliku u očima arapskog stanovništva. Misle da će, stvarajući privid da su došli u pomoć Bengaziju, njihova podrška Ben Aliju i Mubaraku izbledeti ljudima iz pamćenja.

3. Zauzimanjem pozicije u Libiji, zapadni lideri se nadaju da će promeniti dinamiku arapskih revolucija. Umesto da oslobođenje bude delo samih narodnih masa, Zapad se nada da će izvršiti neki uticaj nad pravcem u kom revolucije idu i da će kanalisati revolt u ruke novouspostavljenog Tima-B.

S ovim u vidu, zapadna invazija na Libiju mora se posmatrati kao strategija koja je paralelna sa saudijskom invazijom na Bahrein. I jedan i drugi vojni poduhvat predstavljaju dva lica kontra-revolucije, usmerena na slamanje uličnog pokreta i koopciju nove političke pod-elite u osiguravanje državnih struktura.

U slučaju Libije, zapadni lideri se nadaju da će stati na put islamističkom uticaju u Bengaziju i ubrzati nastanak pro-zapadne hegemonije unutar opozicije.

Njihov cilj u Egiptu je podsticanje koalicije između umerenih elemenata Muslimanskog bratstva i stare Mubarakove partije NPD, kako bi onemogućili dalje promovisanje revolucionarnog procesa koje guraju mlađi pro-demokratski aktivisti i levičari. Njihov mogući cilj je i promovisanje političkog pokreta sličnog turskoj partiji AKP, koja je ujedno pro-islamistička i pro-američka.

U Jemenu i Bahreinu, represija koju predvode Saudijci osmišljena je tako da progura prihvatanje kozmetičkih promena državnih struktura.

 

Slabosti imperijalizma

U slučaju da ovo zaista i jesu strateški ciljevi koji se nalaze iza krvave imperijalne avanture, malo je verovatno da će biti ostvareni.

SAD su ozbiljno oslabljene narastajućom dužničkom krizom i suočene su sa porazima u Avganistanu i Iraku. Sjedinjene Države su iz neprijatnog iskustva naučile da je jedna stvar tući i razarati vojske slabih diktatora, a sasvim druga održavati kontrolu nad zemljom koja je upravo pretrpela osvajanje. Očajnički napori da se podstaknu podele i sektaški konflikti u Iraku samo su delimično uspeli, a SAD su bile prinuđene da prisustvuju nastanku režima koji gaji protivrečne odnose sa Iranom.

Ova slabost bila je više nego očigledna tokom perioda oklevanja i podela u najvišim ešalonima američke države i vodećih zapadnih država po pitanju mudrosti odluke da se stupi u libijsku avanturu.

Rezoluciju Saveta bezbednosti UN prvobitno je gurala vojna komanda SAD, da bi se stvar potom prepustila Britaniji i Francuskoj – vladajuća klasa SAD je svesna da bi narodi širom arapskog sveta izašli na ulice protiv novog američkog rata u regionu.

Francuska se, sa svoje strane, založila da operaciju predvode UN – dakle, za operaciju na čijem bi čelu bila upravo Francuska – da bi je potom Turska optužila da je kolonijalni agresor. Konačni dogovor koji je postignut na čelo intervencije postavio je NATO, ali sa dvoslojnom strukturom koja vrvi od političkih neslaganja. Niko ne veruje nikome.

Na kraju, vraćanje palice u ruke SAD – putem NATO-a – primoralo je bandite iz Arapske lige, koji jedva čekaju da vide intervenciju protiv tekućih revolucija, da napadnu ovu akciju iz straha od nereda na sopstvenim ulicama.

Revolucije su razotkrile slabosti imperijalizma i pokazale da mogu i da ga pobede. Čak i kontra-napadi dovode do ključanja tih slabosti u pomenutim oštrim neslaganjima. Vojna snaga imperijalizma sada može da dodatno politički naškodi arapskim režimima i samom imperijalizmu – i može ih primorati da na kraju naprave nekakav sporazum sa Gadafijem.

Moramo arapskim revolucijama pružiti svoju punu solidarnost. Borimo se za svrgavanje svih diktatora. Stojimo 100% uz ustanke i hoćemo da svi diktatori padnu!

• Protivimo se svakom zapadnom intervenisanju u regionu. NATO, predvođen interesima SAD, je udarna pesnica zapadnog imperijalizma. Naše vlasti su najavile da će u junu organizovati NATO konferenciju u Beogradu, što je samo još jedan pokazatelj da nas guraju u „savez" koji će nas primoravati da idemo u ratove za njihove interese i ubijamo one sa kojima treba da se borimo rame uz rame protiv eksploatacije i tlačenja. Narod se takvoj politici mora iz sve snage usprotiviti!

• Ipak, ne smemo da ostanemo samo oštri na rečima. Najbolja podrška koju možemo da pružimo bliskoistočnim revolucijama i borbi protiv imperijalizma jeste da već sada pokrenemo proteste u sopstvenoj zemlji. Rešenje nije podrška Gadafiju koji zbog svojih privilegija bombarduje sopstveni narod, čime samo daje izgovor Zapadu da okupira Libiju i to iskoristi za gušenje svih revolucija u regionu. Moramo se solidarno boriti protiv imperijalizma i rušiti sa vlasti one koji nas primoravaju da plaćamo za njihovu krizu. Pobeda za arapske revolucije! Danas Bliski Istok, sutra Srbija!

Pročitano 3266 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O Hladnom ratu

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O kapitalizmu i konfliktima

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Radnička borba u Srbiji

Novi štrajk u Srbiji: solidarno sa poštanskim radnicima i radnicama!

Sinoć smo bili sa radnicima i radnicama Pošte koji već nekoliko dana svakodnevno protestuju, zahtevajući bolje uslove ra...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

RUSKA REVOLUCIJA: USPON, PAD I OSVETA

Danas obelažavamo 100 godina od početka Oktobarske revolucije. Tim povodom Pavle Ilić, jedan od najavljenih izlagača na ...

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2018. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.