Prošlo je deset godina od kada je NATO izvršio agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju pod izgovorom da se bori za prava albanskog stanovništva na Kosovu, koje je tada neosporno trpelo brutalnu represiju od strane Miloševićevog režima.
Prošlo je deset godina od kada je NATO izvršio agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju pod izgovorom da se bori za prava albanskog stanovništva na Kosovu, koje je tada neosporno trpelo brutalnu represiju od strane Miloševićevog režima.
Po završetku bombardovanja, nad Kosovom je uveden međunarodni protektorat pod plaštom Ujedinjenih nacija, a prošlog februara je došlo i do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Zvanična Srbija ne priznaje taj čin.
Uprkos tvrdnjama da će na Kosovu izgraditi prosperitetnu ekonomiju i funkcionalnu demokratiju, strani okupatori još uvek predsedavaju najsiromašnijom teritorijom u Evropi, a ne-albanska žitelj na Kosovu trpi represiju nalik onoj koju su sami Albanci decenijama trpeli pod srpskim vlastima.
Svima je očigledno da rešenje za „Kosovsko pitanje“ nije na vidiku. Strana intervencija je dokazala da nema istinski odgovor za nacionalno pitanje na Balkanu.
Međutim, do sada nam je kao jedino alternativno rešenje serviran nacionalizam koji, zapravo, može samo da ukoreni prisustvo „velikih sila“ u regionu.
To nikako ne znači da rešenje ne postoji. Deseta godišnjica bombardovanja je dobra prilika da se ponudi internacionalistički odgovor ovom problemu.
Solidarnost je još u prvom broju, koji je izašao u maju prošle godine, u članku naslovljenom „Šah, ali ne i mat“, ponudila analizu istorije „Kosovskog pitanja“ od raspada Jugoslavija. Ona je takođe pokušala da objasni izbor trenutka da se baš u februaru prošle godine proglasi nezavisnost Kosova.
Tada smo napisali:
„Nakon sloma Varšavskog pakta 1991. godine, SAD su započele strategiju opkoljavanja Rusije kako bi sprečile njen budući povratak na svetsku scenu. Njihov drugi cilj bio je da osiguraju tranzitne maršute za gas i naftu iz centralne Azije. Da bi to učinile, SAD su morale da pokažu kako samo one mogu da garantuju stabilnost na Balkanu, na kom je besneo građanski rat.
SAD su vojno intervenisale u Bosni 1995, a potom bombardovale Srbiju povodom „kosovskog pitanja“ 1999. Na kosovskom tlu, one su izgardile najveću američku vojnu bazu van SAD između vijetnamskog i iračkog rata…
Međutim, u poslednje vreme Rusija se prilično reafirmisala na Balkanu, očigledno osetivši mogućnost da uspešno utiče na ovdašnja zbivanja – što zbog religijskih, kulturnih i istorijskih veza, što zbog same mržnje prema Americi koju je kod Srba prouzrokovala njena vojna intervencija u regionu, od devedesetih pa do danas.
Rusija koristi svoje ogromne energetske resurse da osigura svoj uticaj. Uspešno je ugovorila izgradnju naftovoda kroz Bugarsku i Grčku, i iznudila obećanja o prodaji Naftne industrije Srbije Gasporomu.
Proglašenje nezavisnosti Kosova mora se čitati u tom kontekstu. Ono je orkestrirano od strane SAD i vodećih zemalja EU – Britanije, Francuske i Nemačke – kako bi kontrirali ruskim potezima u regionu.
Ali proglašenje nezavisnosti proračunato je i kao potpora vladi Kosova. 1999. SAD su poverile vladavinu pokrajine Ujedinjenim nacijama, čija je administracija izazvala mržnju i nezadovoljstvo kosovskih Albanaca. I pored skoro devet godina vladavine UN-a, Kosovo i dalje ima najmanji dohodak po glavi stanovnika u čitavoj Evropi.“
Takvo je bilo stanje nedugo nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Mi smo do tada zauzeli stav da „poštujemo pravo naroda Kosova na samoopredeljenje do otcepljenja.“ To smo uradili iz dva glavna razloga.
Prvo, zato što smo bili svesni da je srpska „odbrana Kosova“ protivna interesu srpskog radničkog stanovništva. Ona je učvrstila osu Beograd-Moskva pod parolom „NIS damo, Kosovo ne damo“.
Prodaja najunosnijeg dela naše privrede stranoj državnoj kompaniji svakako nije bila u našem interesu, kao što se zimus i dokazalo tokom rusko-ukrajinskog gasnog spora.
Drugo, želeli smo da pokažemo kosovskim Albancima da srpska radnička klasa nije istovetna sa srpskom vladajućom klasom, te da smo im pouzdaniji saveznici u borbi za slobodu od zapadnih imperijalista.
Mi smo svesni da samo jedinstvo radničke klase svih naroda na Balkanu može da iznese pobedu nad imperijalizmom. Poštovanjem prava na samoopredeljenje do otcepljenja, mi smo računali na stvaranje temelja za zajedničku borbu.
Doduše, politička situacija od tada se promenila. Štaviše, pravo na samoopredeljenje nije apsolutno pravo – ono ne važi u svim okolnostima i u svim istorijskim kontekstima.
Pravo na samoopredeljenje mora da se sagleda konkretno i u odnosu na to da li doprinosi ujedinjenju regionalne radničke klase i unapređenju klasne borbe.
Na primer, mi bismo tokom bombardovanja tvrdili da je pravo na samoopredeljenje pravo koje u takvim okolnostima ne sme da se iskoristi, jer služi isključivo interesima zapadnog imperijalizma.
Isto tako, kada se situacija promenila, mi smo prilagodili svoj stav. Do promene u situaciji je došlo zbog američkog kraha u Iraku nakon invazije 2003. godine i zbog povratka Rusije na svetsku scenu, usled visoke cene energenata na svetskom tržištu. Rusija je odlučila da najavi svoj povratak na svetsku scenu tako što je pokušala da učvrsti kontrolu nad Balkanom kao energetskom maršutom.
Drugim rečima, kada su na Balkanu, relativno podjednako, bili upleteni zapadni i istočni imperijalizam, a na samom Kosovu se rodio Pokret „Samoopredeljenje“ (Lëvizja VETËVENDOSJE!), koji je tražio kraj stranoj neo-kolonijalnoj vladavini na Kosovu, poštovanje prava na samoopredeljenje je otvorilo vrata dijalogu između srpskih i albanskih anti-imperijalista.
Od tada, doduše, situacija je bez sumnje prošla kroz još jednu metamorfozu nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Računali smo na to da će naš anti-nacionalistički stav pomoći da se stvori kontrateža srpskom nacionalizmu, što bi se odrazilo na jačanje negativnog stava prema američkom imperijalizmu u pokretu „Samoopredeljenje“.
Nažalost, zahuktavanje svetske ekonomske krize je do te mere podiglo tenzije da je tokom leta 2008. došlo do rata na Kavkazu između Rusije i američke marionete Gruzije.
Na jesen 2008. svetska ekonomska kriza je ušla u novu i dublju fazu posle kolapsa američke banke „Leman braders“. To je prouzrokovalo rast tenzija na Balkanu.
S jedne strane, kriza je ojačala Vašington na Balkanu. Budući da Evropska unija još uvek mnogo sporije reaguje na svetsku krizu nego SAD, ekonomski i vojni aparat Sjedinjenih Država postaje važniji u kriznim područjima, poput Balkana.
S druge strane, kriza je na Balkanu ojačala i Moskvu. Evropska unija je bila primorana da toleriše ruske geopolitičke interese u zamenu za ruski gas.
Ona je sada spremnija da trpi poteze poput sprskog pokušaja da iznudi podelu Kosova po kiparskom modelu, s tim da se srpski regioni severno od Ibra vrate pod kontrolu Republike Srbije.
Naravno, to je sve albanske nacionaliste približilo Americi. Čak i Pokret „Samoopredeljenje“ veoma vodi računa o tome da nikada ne kritikuje SAD, već samo Ujedinjene nacije i Evropsku uniju.
Štaviše, posebno je upečatljivo to da je veliko-albanski nacionalizam zauzeo istaknutije mesto u aktivnostima kosovskog pokreta „Samoopredeljenje“ nego ikada do sada.
Oni su krajem prošle godine počeli da organizuju skupove albanskih nevladinih organizacija iz Albanije, Crne Gore, Čamerije u Grčkoj, Kosova, Makedonije i Preševske doline u Srbiji. Cilj skupova je navodno bio da se Albanci organizuju da brane svoja nacionalna prava, gde god živeli.
To je svakako korak unazad za ceo region. Nacionalizam je isključiv i tera sve nacionalne grupe da traže sponzora među velikim silama.
Posle rusko-gruzijskog rata, jasno je da bi svaki okršaj na nacionalnoj liniji mogao da proizvede vojni sukob.
Činjenica je, doduše, da na Balkanu samo jedna strana ima značajno vojno prisustvo – a to je Zapad. Zato je nemoguće postići ikakvo konkretno rešenje ukoliko se akcenat ne stavi na povlačenje svih imperijalističkih trupa sa Balkana.
Budući da Pokret „Samoopredeljenje“ nije zauzeo takav stav, iako smo od njihove strane bili primećeni, naš stav u ovom trenutku mora da jasnije izrazi činjenicu da je uperen protiv imperijalizma, iako ostaje strogo anti-nacionalistički.
Nacionalizam nije odgovor imperijalizmu, već njegov saveznik, koji ga je i ukorenio na našim prostorima i koji je nesposoban da nas sve ujedini protiv zajedničkog neprijatelja.
Među kosovskim Albancima svakako i dalje postoji većina koja je nezadovoljna ekonomskim stanjem na Kosovu. Kosovo je, uprkos vladavini „međunarodne zajednice“, još uvek najsiromašnija teritorija u Evropi.
Budući da BDP za 30 odsto kosovske ekonomije zavisi od novčanih pošiljki inostrane emigracije, može se očekivati da će standard života pasti, usled rastuće nezaposlenosti na Zapadu u uslovima ekonomske krize.
Treba svakako očekivati da će biti snaga među Albancima koje mogu da se okrenu protiv prisustva imperijalizma. Najveća prepreka takvom raspletu ostaje pretnja u očima većine Albanaca na Kosovu da bi srpska buržoazija iskoristila svaku priliku da podeli ili povrati Kosovo.
Kao pripadnici nacije tlačitelja, moramo i dalje da pravimo ustupke potlačenom narodu kako bismo uspostavili zajedničku borbu.
Istovremeno, potrebno je i naći parolu koja povezuje anti-imperijalizam i anti-nacionalizam na takav način da borba za samoopredeljenje prerasta u istom mahu u borbu protiv imperijalizma.
To je možda najlakše postići parolom – „Za samoopredeljenje Kosova čim se povuku sve imperijalističke trupe!“
Ovakav pristup je konkretan putokaz na putu rešavanja nacionalnog pitanja na Balkanu, jer podrazumeva saradnju odozdo radničke klase svih naroda regiona, na osnovama ravnopravnosti i solidarnosti, a protiv zajedničkog neprijatelja: imperijalizma.
Ipak, taj korak, koliko god bio skroman, biće i najteži. Na nama je da danas otpočnemo proces izgradnje mreža koje će sutra moći da na dnevni red postave san svih naših internacionalističkih prethodnika na ovim prostorima: socijalističku federaciju Balkana.