Istoričar i istraživač, doktorirao na London School of Economics, autor knjige Ekonomska borba za vlast u Jugoslaviji od Drugog svetskog rata do nesvrstanosti za Dane govori o svome naučno-istraživačkom radu koji obuhvata ekonomski razvoj socijalističke Jugoslavije sa posebnim naglaskom na fenomen radničkog samoupravljanja, o povezanosti tržišnih reformi i jačanja republičkih nacionalizama koji su doveli do raspada jugoslovenske socijalističke federacije DANI: Kakva je geneza samoupravljanja? Šta su to jugoslavenski komunisti željeli postići kako bi izbjegli sovjetsko iskustvo, a opet u postojećim globalnim odnosima?
UNKOVSKI-KORICA: Ovo je dosta složeno pitanje. Stvar koju treba naglasiti je da je vodstvo jugoslovenskih komunista na početku bilo odano Sovjetskom Savezu. Njihova percepcija, kao i mnogih drugih vođa narodnih i nacionalnih pokreta širom nerazvijenog sveta, je bila da je Sovjetski Savez primer za razvoj van svetskog tržišta, koje je bilo pod dominacijom zapadnih sila. Sovjetski Savez se razvio neverovatnim tempom tokom tridesetih godina, putem državne mobilizacije svih društvenih resursa u cilju akumulacije i dizanja moderne odbrambene industrije. Uspeh SSSR-a tokom Drugog svetskog rata je bio dramatičan – više od devedeset odsto Hitlerovih trupa je poginulo na Istočnom frontu. Stoga, jugoslovenski komunistički vrh je želeo da taj uspeh ponovi.
Međutim, oni su smatrali da je izgradnja jugoslovenskog modela po sovjetskom uzoru predstavljala i novine. Jugoslavija nije bila izolovana, kao SSSR tokom tridesetih. Naprotiv, uspeh SSSR i rast komunističkog pokreta nakon Drugog svetskog rata su obećavali da će Jugoslavija imati pomoć u izgradnji i da neće morati da ponavlja strahote iz tridesetih godina. Neki istaknuti članovi KPJ su bili u Sovjetskom Savezu za vreme kolektivizacije i terora, te su želeli da brutalnost zaobiđu. Naposletku, oni su mislili da će savezništvo sa Zapadom, koje je trajalo za vreme rata, omogućiti slobodnu trgovinu. Ukratko, nadali su se da će sovjetskim etatizmom kod kuće i pomoći sa strane uspeti da razviju Jugoslaviju, kako predratni režim nije uspeo. Naravno, došlo je do raskida sa Staljinom, većim delom zbog spoljnopolitičkih nesuglasica i sovjetske želje za kontrolom nad Istočnom Evropom. To je poremetilo sve planove vrha KPJ. To nije značilo da se KPJ odrekla čitavog sovjetskog nasleđa. Naprotiv, prihvaćena je logika razvoja unutar državnih granica, spoja partije i države, podređenosti radništva cilju akumulacije i nezavisnosti na međunarodnom planu. Zarad tog cilja, prekinuta je pomoć grčkim partizanima i partijsko vođstvo se odreklo ideje Balkanske federacije, zbog kojeg je i došlo do raskida sa Staljinom. Ipak, mnogo toga je moralo da se promeni, da bi stvari ostale iste…
DANI: Koji su bili uspjesi, a koji neuspjesi samoupravljanja u Jugoslaviji?
UNKOVSKI-KORICA: Samoupravljanje se rodilo kao pragmatičan deo pokušaja da se Jugoslavija održi na površini nakon raskida sa Staljinom. Ono je bilo način da se diže elan radništva, da se probija konzervatizam direktorskog sloja i da se diže produktivnost putem racionalnijeg korišćenja postojećih resursa i radne snage, pre nego ekstenzivnim rastom. Međutim, ono je vremenom dobilo i ideološki karakter. Za početak, postajalo je sve jasnije da Istočni blok preti ne samo ekonomskom blokadom, već vojnim udarom. Zato je bilo potrebno da se celo unutrašnje ustrojenje okrene protiv SSSR-a. Dok je SSSR predstavljao tiraniju birokratizovanog državnog aparata, Jugoslavija je odlučila da se osloni na mase i njihov patriotizam protiv Sovjetskog Saveza. Radnički saveti su stoga bili mehanizam da se Jugoslavija razlikuje od sovjetskog sistema: u Jugoslaviji je rad bio na putu ka emancipaciji od najamnog rada, dok je u SSSR-u država bila glavni poslodavac. U istom dahu, jugoslovenski vrh se okrenuo Zapadu za kredite kao alternativni izvor za akumulaciju. Elan radništva i pritiskanje seljaštva je moglo da funkcioniše samo do određene granice. Već sredinom 1950-ih, Jugoslavija planira dugoročno probijanje na svetsko tržište na bazi razvijene industrije, izgrađene uz zapadnu pomoć. Samoupravne jedinice, povezane tržištem, i aktivne u svetskoj razmeni, bile su baza novog “jugoslovenskog puta u socijalizam”.
Naravno, tu je bila velika doza kontinuiteta sa prethodnim idejama, ali na novoj, tržišnoj bazi. Otvaranje svetskom tržištu bi, naravno, u tom trenutku dovelo do propasti lokalne industrije, tako da je Jugoslavija želela da postepeno pređe na tržišni i otvoren sistem. Oko toga su se vodile glavne borbe pedesetih godina u vodstvu KPJ: koliko brzo, sa kojim prioritetima, osloncem na koje mehanizme… neko vreme je postojala nada da će Hruščov povesti sovjetski blok u istom pravcu, ali to se nije dogodilo. Čak i nakon Staljinove smrti i istorijskog pomirenja sa Hruščovom, nije došlo do povratka u Istočni blok. Jugoslavija se odlučila na dugoročnu orijentaciju na svetsko tržište. Tržišta je tražila svuda, a krajem pedesetih i početkom šezdesetih, pogotovo u Trećem svetu. Međutim, Zapad je ostao glavni kreditor. Jugoslavija je vremenom razvila ozbiljan problem sa trgovinskim bilansom i upala u dužničku klopku koja ju je sedamdesetih i osamdesetih ozbiljno potresla. Mnogi komentatori su okrivili samoupravljanje za ekonomsko zaostajanje. Navodno, radnički kolektivi nisu hteli da se samoodriču, već su izglasavali sebi veće plate. Međutim, radništvo je imalo prilično malo udela u odlučivanju, kako su pokazali mnogi jugoslovenski sociolozi. Stopa akumulacije i investicija je bila relativno visoka sve do osamdesetih. Samoupravljanje je, barem sa stanovišta tvoraca sistema, dosta dobro funkcionisalo. Problem je bio drugde: u primeni tržišta.
DANI: Kako se samoupravljanje ukopilo u ekonomski disbalans jugoslovenske federacije? Da li je neuspjeh samoupravljanja doprineo raspadu federacije ili su stvari složenije?
UNKOVSKI-KORICA: Neki su komentatori smatrali da je sistem bio neefikasan zbog toga što su uspešnije firme tražile više slobode, dok su manje firme tražile veću pomoć od države i sistema. To zvuči sa perspektive neoliberalizma sasvim logično – bolje je stvoriti klimu u kojoj uspešni prežive, a neuspešni propadnu, pa se tako regeneriše samo ono što valja: Šumpeterova “kreativna destrukcija”. Naravno, takva logika bi bila teška za sprovesti u složenoj federaciji, u kojoj su severozapadni delovi bili razvijeni, a ostatak nerazvijen. Takođe, nije neistinito da su najglasniji zagovornici tržišnog sistema na početku bili predstavnici razvijenih republika. Ipak, stvar je složenija. Ni drugi regioni i republike nisu želeli centralizam, budući da je to moglo u konkretnim okolnostima samo da se sprovede putem beogradskog centralizma, što je previše podsećalo na međuratni period. Federacija je bila sve decentralizovanija, što je sa stanovišta nacionalnog pitanja bilo logično, ali je sa stanovišta pritiska svetskog tržišta bilo nelogično. Logika takmičenja je sve više podsticala uvoz tehnologije, koji je bio finansiran stranim kreditima i prilivom deviza od gastarbajterske emigracije. Uz nemogućnost da se takmiči, Jugoslavija je povećavala pritisak na radništvo, pa je čak preferirala nezaposlenost. Održavala je previsok nivo dinara, da bi zadržala priliv kapitala, ali je to oštetilo izvoz. Naposletku, uz neuspeh proboja na svetsko tržište i rast protekcionizma na Zapadu usled krize sedamdesetih, Jugoslavija se ponovo sve više zatvarala u trgovinskom smislu i čak unutar svojih granica, jer su republike gledale da štite ono što su izgradile od domaćih takmaca. Sve je to samo jačalo zavisnost od stranog kapitala i uvelo Jugoslaviju u dužničku klopku. Osamdesetih je došla maca na vratanca.
Program štednje koju je MMF naložio Jugoslaviji 1983-1985, pa onda opet 1989-1990 imao je destruktivne posledice kakve je teško zamisliti. Nezaposlenost je porasla na milion ljudi, standard je opao, zemlja se našla pred ambisom. U tim okolnostima, Srbija je odlučila da se polako recentralizuje, jer je kao republika bila podeljena. Kada je to onemogućeno, njen politički vrh, uplašen od rasta socijalnih i nacionalnih nemira, odlučio je da izađe iz institucionalnog okvira iz Titovog perioda i da “antibirokratskom revolucijom” sruši institucije koje mu ne odgovaraju, ali i kako bi uspostavio upravo onaj red u federaciji koji je tražio MMF. Međutim, taj potez se u stvari oslanjao na jahanje srpskog nacionalizma. On je shvaćen kao agresivan u drugim republikama federacije i pokrajinama republike. Razvijenije republike su neko vreme pokušavale da odbrane ustav, ali je pogotovo Slovenija u sve većoj meri uviđala mogućnost povlačenja iz federacije, jer je ekonomski sve više sarađivala sa inostranstvom, na račun saradnje na unutrašnjem planu sa ostatkom federacije. Logika svetskog tržišta je dakle navela Beograd na centralizaciju i Ljubljanu na konfederalizaciju ili čak osamostaljenje. To je imalo malo direktne veze sa samoupravljanjem, ali je samoupravljanje, kao mehanizam koji je Jugoslaviju otvorio svetskom tržištu i dužničkoj klopci, na posredan način bio upleten u kompleksniju dinamiku nacionalnog pitanja i tenzija između centralizacije i decentralizacije, koji su se tako eksplozivno završili ratovima devedesetih.
DANI: Onda je nestanak Jugoslavije bio civilizacijski nazadak?
UNKOVSKI-KORICA: Nacionalizam je bio povezan sa tržištem i vremenom je potkopao sve ono što je donela borba za bratstvo i jedinstvo u Drugom svetskom ratu, a prvenstveno slobodu od direktnog mešanja stranih sila i unutrašnji mir. Tragedija je upravo da su deca bivših partizana povela bratoubilaćke ratove devedesetih sa pozicije vlasti. Posle ratnih razaranja i uništavanja preostalih zajedničkih proizvodnih kanala i tržišta, bivše republike su samo još dublje zapale u proces periferizacije u svetskom sistemu, putem zavisnosti od stranog kapitala i upadanja sve dalje u dužničku klopku. To je pogotovo izraženo od početka evrointegracija. Oslanjanje na jaku valutu, često vezanu za evro, zarad privlačenja stranog kapitala i investicija, ponavlja na dubljem nivou probleme bivše SFRJ. Sada ne samo da se otpušta radništvo i izvozi kapital, već se i uništavaju i sredstva proizvodnje. Država dozvoljava privatizaciju tajkunima, kako bi održavala jaku valutu i otplatila dugove, a tajkuni rasprodaju imovinu i spekulišu radi lakog profita ili se zadužuju da održe neki balon, poput slovenačkog buma u izgradnji. Zemlje regiona tonu, narod ulazi u dugove kako bi preživeo, a država seče javni sektor kako bi smanjila potrošnju i otplatila dugove, a i postaje sve represivnija.
Začarani krug otvara prostor novim međudržavnim takmičenjima koje eksploatišu velike sile. Jedan primer je BiH, u kojoj se Federacija okreće MMF-u, a Republika Srpska Rusiji. Dalje, u našem regionu koncept “ograničenog suvereniteta” dobija široke razmere, u BiH i na Kosovu, a i u Makedoniji i Grčkoj, gde je neko vreme na vlasti bio bankar koga je postavila Trojka Evropske komisije, MMF-a i Evropske centralne banke, kako bi se sproveo brutalni program štednje koji je Grčku rasturio na sličan način kao i programi MMF-a Jugoslaviju osamdesetih. Zemlje regiona se sve više dele i takmiče, sužavaju se javni prostor i demokratija, a sve zarad profita lokalnih magnata i stranih banaka. Sličnosti regiona sa južnom Evropom ili severnom Afrikom su zapanjujući. Na sreću, javljaju se svuda pokreti otpora, iako nisu svuda progresivni. Dok je u Grčkoj i Sloveniji pokret protiv seče i dužništva često predvođen ili proizveo novu levicu, poput Sirize, leve partije koja je skoro pobedila na izborima 2012. godine, obećanjem da će odbiti memorandum o dugu, u zemljama poput Bugarske i Rumunije, nacionalisti preuzimaju vođstvo. Veliko je pitanje šta će da bude u BiH i Makedoniji ukoliko kriza u evrozoni nastavi da se pogoršava. Doduše, mi se svi sećamo ratova devedesetih, tako da postoji nada da ćemo ovog puta drugačije reagovati na krizu. Takođe je dinamika svuda da se levica vraća na scenu, a ne da odlazi, kao devedesetih. Biće važno šta će izroditi protesti u Turskoj. Otvara se nova era u regionu. Zato smatram da levica treba da se vrati svojoj istorijskoj ideji federacije na Balkanu kao izlazu iz krize. Marks21, organizacija kojoj pripadam u Srbiji, javno je zauzela taj stav u članku objavljenom na rumunskom levičarskom sajtu Lefteast.
DANI: Spominjali ste, Balkansku federaciju kao rješenje, kako bi ona bila ustrojena i na kojim principima?
UNKOVSKI-KORICA: Prvo je pitanje kako bismo uopšte došli do nje. Bitno je da se levica širom regiona probudi i nađe načina da sarađuje sa društvenim grupama koje su pod udarom štednje i dužničke ekonomije. Kroz sve te borbe ona može da ostvari nova savezništva sa radništvom, omladinom, nezaposlenima, penzionerima, osiromašenom srenjom klasom, nacionalnim manjinama i drugima koji osećaju posledice krize. Sve te borbe treba spojiti sa političkim programom alternative koji bi otvorio mogućnost nove dinamike u regionu. Neki zahtevi, pored zaustavljanja seče, su nam svima zajednički: odbijanje da platimo dug, borba za nacionalizaciju banaka pod demokratskom kontrolom, borba za javnu kontrolu nad budžetom, pokretanje proizvodnje pod radničkom upravom, povlačenje stranih trupa sa Balkana. Kroz takvu borbu i program možemo da stvorimo nove leve partije širom regiona, nalik na grčku Sirizu.
Kao što smo videli na Bliskom istoku ili pre toga u Latinskoj Americi, kada krene val narodnih pokreta, teško ga je zaustaviti. Ideja Balkanske federacije je ideja da je jedino ako se ujedinimo na principu jednakosti naroda moguće da prevaziđemo podele koje velike sile i njihovi saveznici u obliku naših vladajućih struktura koriste protiv naroda regiona. To je herojska ideja revolucionarne socijaldemokratije pre Prvog svetskog rata i partizanskih pokreta otpora u regionu tokom Drugog svetskog rata. Ovoga puta bi trebalo urediti stvari drugačije tako da se ne oslanjamo na velike sile i da ne prihvatamo logiku svetskog tržišta. Stvaranjem regionalnih institucija, poput razvojne banke nalik na Banco del Sur, koji su pokrenule leve vlade u Latinskoj Americi, i koja bi imala kapacitet za kontraciklične mere, štitila region od spekulativnih napada, osigurala monetarni suverenitet, borila se protiv odliva kapitala i ulagala u unutar-regionalne infrastrukturne ili privredne projekte u cilju pune zaposlenosti, mogli bismo da postavimo temelje nove privrede koja stavlja čoveka iznad profita. Novi sistem planiranja, odozdo na gore, trebalo bi da postepeno zameni tržišne mehanizme i otvori perspektivu razvoja i blagostanja za buduće generacije, kako u regionu, tako i globalno. Bio bi to primer svim perifernim delovima sveta da je moguće razviti se na nekapitalistički način. Uz njih bismo zaista našli saveznike koje nemamo u vladajućim strukturama velikih sila, a probudili bismo i nade miliona u razvijenom svetu, gde će se odvijati odlučujuće borbe za budućnost čovečanstva. To je ukratko značaj ideje Balkanske federacije.
Izvor: Dani