Beda homofobije[11 min. čitanja]

U proteklom periodu se u medijima moglo naići na širok spektar argumentacije protiv Povorke ponosa, ali i homoseksualnosti kao pojave. Dobar deo tih argumenata bio je usmeren na predstavljanje homoseksualnosti kao bolesti, nečeg neprirodnog i pogubnog po društvo.

Reakcionarni diskurs, iz kog ova argumentacija potiče, često pokušava da homofobiju zasnuje na bazi tobožnje ideološke neutralnosti i naučne objektivnosti. Cilj ovog članka je da raskrinka strukturu i pozadinu ovih argumenata, kao i da ukaže na jasno desničarski milje iz kog oni potiču, koliko god se njegovi zastupnici trudili da ga prikriju.

 

–Homoseksualnost je bolest

Koncept bolesti podrazumeva da bolesnoj osobi njena bolest prouzrokuje smetnje u svakodnevnim aktivnostima, radu, odnosu sa drugima i slično. Jasno je da homoseksualnost sama po sebi ne izaziva ovakve tegobe, ali se ipak dugo  verovalo da homoseksualne osobe imaju povećanu sklonost ka psihičkim oboljenjima. Međutim, istraživanja su pokazala suprotno, tj. da homoseksualci nikako nemaju veće predispozicije za razvoj psihičkih, a ni fizičkih oboljenja bilo koje vrste.

Prva istraživanja u ovom pravcu izvršena su od strane američke psihološkinje Evelin Huker pedesetih godina XX veka. Ona je ispitivala osobe homoseksualne i heteroseksualne orijentacije različite starosti, koeficijenta inteligencije i obrazovanja pomoću standardnih psiholoških testova (Roršarhov, TAT, MAPS) i došla do zaključka da se, zbog sličnih rezultata na testovima, ne može tvrditi veza između seksualne orijentacije i psihičkog zdravlja osobe tj. kako je ona formulisala:

„Homoseksualci nisu inherentno nenormalni i nema nikakve razlike između homoseksualaca i heteroseksualaca u kontekstu patologije.“

Potrebno je istaći da je rad Dr Huker pedesetih godina u SAD, izuzetno konzervativnoj sredini u kojoj je homoseksualnost u Američkoj psihijatrijskoj asocijaciji (APA) bila označena kao sociopatski poremećaj ličnosti, prošao kroz detaljne i rigorozne recenzije (u kojima su učestvovali i najeminentniji psiholozi tog vremena) sa pozitivnom ocenom. APA je pod pritiskom ovog, ali i kasnijih radova, 1973. povukla homoseksualnost sa liste mentalnih bolesti.

 

–Homoseksualnost je neprirodna pojava

Cilj prirodnih nauka je objašnjavanje i predviđanje fenomena u prirodi. Shodno tome, naučni iskazi su deskriptivne prirode, tj. oni govore kakvo je nešto („Naelektrisana tela stvaraju elektromagnetno polje“), za razliku od etičko-društvenih načela, koja su preskriptivna, tj. govore kakvo bi nešto trebalo da bude („Svakom prema mogućnostima, od svakog prema potrebama“).

Homoseksualnost (i seksualnost u načelu) kao fenomen koji se javlja u prirodi (kod čoveka, a i drugih životinja) je nešto što nauka opisuje i objašnjava, te „čuvari prirode“ nemaju nikakvih osnova za pozivanje na naučni termin prirodnosti pri pokušaju karakterizacije homoseksualnosti neprirodnom.

S druge strane, dihotomija prirodno-neprirodno ne povlačni nužno i dobro-loše. Čitalac verovatno ne očekuje da vidi kako u obližnjoj šumi spontano niču automobili, vakcine, elektrane i računari, ali se bez njih (iako sintetičkih) savremeni život praktično ni ne može zamisliti – mada preko pola planete u dobrom delu tih blagodeti ne može da uživa. Takođe, suše, oluje i zemljotresi, iako prirodni, nisu nešto što se sa ushićenjem dočekuje.

Vršen je veliki broj istraživanja s ciljem utvrđivanja udela genetičkih, hormonskih, razvojnih, društvenih i kulturnih faktora na seksualnu orijentaciju pojedinca, ali se nijedan od njih nije pokazao kao odlučujući. Vlada mišljenje (pogledati za detaljnije informacije npr. pregledni rad Ryan D. Johnson, „Homosexuality: Nature or Nurture“, AllPsych Journal 2003) da je seksualna orijentacija pojedinca posledica složenog odnosa naslednih, bioloških i sredinskih faktora.

Bez obzira na to, jasno je da se seksualnost razvija prenatalno ili u ranoj mladosti i da je nikakve „terapeutske“ delatnosti raznih hrišćanskih i ostalih šarlatanskih organizacija ne mogu promeniti. Štaviše, pokazuje se da takvi postupci često imaju veoma negativne posledice po psihičko zdravlje „pacijenta“ (npr. najnoviji presek istraživanja koji je nedavno izašao u časopisu Sexual Health).

U Srbiji od nedavno postoji tzv. Centar za lečenje homoseksualizma, koji je usmeren u ovom pravcu, a vodi ga Miroljub Petrović, okoreli kreacionista i hrišćanski fanatik, đak američkih protestantskih fundamentalista, koji rukovodi i Fakultetom (takozvane) prirodne medicine i kreacionističkim Centrom za prirodnjačke studije.

 

–Homoseksualnost je zapadna nju-ejdž izmišljotina

Nasuprot desničarskim glupostima, homoseksualnost je prisutna u ljudskom društvu tokom celokupne dokumentovane prošlosti i u raznim kulturama. Na to ukazuju brojna svedočenja, poput Platonove Gozbe, pesama pesnikinje Sapfo sa ostrva Lezbos u antičkoj Grčkoj, kao i raznih antropoloških istraživanja kojima je ustanovljeno prisustvo homoseksualnosti u Kini barem od 600. godine pre nove ere i među severnoameričkim Indijancima.

Postoje i svedočenja iz plemenskih zajednica Nove Gvineje i Krita. U japanskom viteškom kodeksu „bušido“ homoerotični odnosi između muškaraca se podstiču, dok čak i u srednjevekovnoj Evropi imamo zapise o određenim vrstama takvih odnosa koji su bili dozvoljeni.

 

–Homoseksualci su loši roditelji

Čak i mnogi koji su prividno tolerantni (a zapravo prikriveni homofobi) ostaju čvrsti u svom stavu da homoseksualcima nipošto ne treba dozvoliti da odgajaju decu. Ovi „čedobrižnici“ izražavaju „bojazan“ povodom četiri ključna faktora odnosa dete-roditelj.

Oni smatraju da deca gej parova imaju veće probleme sa seksualnim identitetom, u ličnom (neseksualnom) razvoju, društvenim odnosima, kao i da postoji veća verovatnoća da će ovakva deca biti zlostavljana od strane roditelja. Ponovo, materijalna stvarnost govori suprotno.

Veliki broj izvršenih istraživanja jasno govori da se deca homoseksualnih roditelja ni po čemu značajnom u svom razvoju, prilagođavanju i životu uopšte ne razlikuju od dece heteroseksualnih parova. Ove primedbe su posledica negativnih stečenih stereotipa o homoseksualcima kao roditeljima, kao i opšte neinformisanosti o realizovanim studijama u ovoj oblasti (videti npr. pregledni rad Jeanne Howard, Expanding Resources for Children, Evan B. Donaldson Adoption Institute, 2006).

 

–Homoseksualci  doprinose padu nataliteta u društvu

Za početak, neophodno je napomenuti da zagovornici ovakve retorike uglavnom potiču iz krugova tradicionalističke religiozne desnice. Seksualna aktivnost bi prema njima, izgleda, trebalo da se svede na puku reprodukciju.

Često oni „elokventniji“ među njima kao argumentacijsku potporu koriste (što je paradoksalno uzevši u obzir njihov religijski pogled na svet) biološku evoluciju tj. reprodukciju kao imperativ opstanka vrsta. Međutim, sprega biološke i kulturne evolucije je previše jaka da bi dozvolila takav jednostran pogled na društvenu stvarnost.

Zamislimo samo koliko bi bio totalitaran, i čak orvelovski, režim koji od građana traži da na seks gledaju isključivo kao na sredstvo za podizanje nataliteta, a nikako kao na čin koji predstavlja društvenu aktivnost ljudi koji se vole i/ili čin zadovoljstva. Stoga, neosnovano je podvlačiti paralelu između životinjske oplodnje i ljudske seksualne aktivnosti, s obzirom na to da se fundamentalno razlikuju.

Uostalom, razvoj medicine i biotehnologije omogućava nam veštačku oplodnju, tako da začeće danas ne podrazumeva nužno i čin heteroseksualnog polnog odnosa. Veštačka oplodnja i potencijalna buduća tehnologija vantelesnog razvoja deteta ne bi trebalo da budu luksuz ili samo jedna od alternativa rađanju, već i nužan element emancipacije žena od patrijarhalnog poligona za pravljenje „zdrave (srpske) omladine“.

Zbog toga je odluka o tome da li će neko imati decu ili ne praktično nezavisna od njegove ili njene seksualne orijentacije, ali je itekako vezana za materijalno stanje te osobe. Jasno je da se pravi i jedini krivac za nizak natalitet krije u nemaštini, nesigurnosti posla i ostalim tekovinama kapitalističkog poretka.

 

–Ako se homoseksualcima dozvole prava, uskoro će ih tražiti i pedofili, zoofili i sl.

Još jedan od čestih argumenata koji se javljaju u reakcionarnom diskursu je da će podrška društvene zajednice LGBT osobama za ostvarivanje njihovih prava u postojećim društvima biti samo prvi korak u ostvarivanju prava ostalih seksualnih „zajednica“ – pedofila, nekrofila, zoofila itd.

Ovaj argument sadrži klasičnu „ne sledi“ pogrešku. Naime, ne postoji ni jedna logička sprega između homoseksualnosti i gorenavedenih oblika seksualnog ponašanja koja bi opravdala implikaciju: ako p (homoseksualci dobiju svoja prava), onda q (pedofili i ostali dobijaju svoja prava).

Homoseksualnost predstavlja ljubavni i seksualni afinitet između osoba istog pola, a na obostrano odobrenje takvog čina i zadovoljstvo. U slučaju pedofilije radi se o seksualnom činu između starije i mlađe osobe, koja se u velikom broju slučajeva ostvaruje uz neodobravanje mlađe osobe, a i ako to mlađa osoba odobrava, ona nije dovoljno kognitivno i emotivno sazrela da bi mogla da ima svest o posledicama takvog čina.

U zoofiliji se, usled nerazumevanja između ljudi i životinja, ne može znati da li životinja koja učestvuje u seksualnom činu zaista i oseća zadovoljstvo, ili ga odobrava. Pedofilija, zoofilija, kao i slični seksualni fenomeni spadaju u kategoriju parafilija, tj. seksualnih ponašanja koja mogu da izazovu ozbiljne mentalne probleme kod parafiličara ili osoba koje učestvuju s njima u seksualnoj radnji, za razliku od homoseksualnosti koja predstavlja vrstu seksualne orijentacije bez pomenutih pogubnih posledica.

 

–Homoseksualnost nije moralna

Kad se društvu u mantijama i drugim homofobima pobiju svi argumenti karakteristična poslednja slamka za koju se hvataju je etički napad na homoseksualnost, ili kako je to Amfilohije sročio u „Sodoma i Gomora“ argument.

Svaki etički sistem ne može postojati sam za sebe, već je u sprezi i sa političkim i ekonomskim sistemom društva. Dakle, kada neko prihvati hrišćansku etiku on legitimiše i političko i ekonomsko uređenje društva čija je ta etika posledica.

Dominantna etička načela u modernom društvu su direktna posledica odnosa proizvodnje i klasnih podela određenog društva. Pravoslavna (a i religijska uopšte) etika i ideologija oduvek je bila branitelj klasnih nejednakosti. Neki njihovi puleni će to nazivati nekakvim trećim putem (ni kapitalizam ni socijalizam), neki će to jasno izraziti u vidu sumanutih ideja o feudalnom staleškom društvu (videti Obrazov politički program npr.) ali ekonomska pozadina toga je jasna – uvek leži u vlasništvu privilegovane manjine (kler, plemstvo, buržoazija – „molite se za one na vlasti“) nad sredstvima za proizvodnju.

Njihovi „neprijatelji“, liberali, otvoreni su pobornici neoliberalnog kapitalizma, dominantne forme za ekonomsku prevlast privilegovane više klase u savremenom društvu. Kako se obračunati sa takvim etičkim sistemima?

Za početak, prepoznati ih kao deo nadgradnje društva koja za cilj ima da putem mistifikacija legitimiše klasnu raslojenost, eksploataciju i odnose proizvodnje uopšte, što u vidu pozivanja na „čovekovu prirodu“, što na boga ili neke druge metafizičke entitete; nakon te spoznaje postaje jasno da će takav etički sistem početi da nestaje sa ukidanjem kapitalističkih proizvodnih odnosa.

Rušenje stega ekonomske eksploatacije (u oba oblika – konzervativnom i liberalnom), kao temelj uspostavljanja budućeg besklasnog društva, predstavlja jedini put za pravo oslobođenje seksualnih manjina, ali i svih ostalih potlačenih segmenata društva.

Upravo zbog toga što je koren represije homofoba nad seksualnim manjinama uglavnom ekonomske prirode, nikakva parcijalna „oslobođenja“ u okviru liberalne demokratije, pod parolama tolerancije i „prava na ljubav“ nam nikada neće doneti konačnu slobodu i pravo da sami krojimo svoju sudbinu na način na koji želimo, slobodni od svih pravoslavnih, tradicionalističkih, korporacijskih, konzumerističkih i ostalih stega.

Neophodnost pojedinačnih borbi je apsolutna, ali konačan udarac može biti zadat jedino činovima opšte solidarnosti i ujedinjenim borbama svih potlačenih protiv tlačitelja.

Homoseksualci su tokom istorije čovečanstva ostavili neizbrisiv trag u nauci, kulturi i filozofiji i to ne samo kao kreativni pojedinci već često i inspirisani svojim, specifičnim, ljubavnim sklonostima. Često su zbog svoje seksualnosti plaćali i veliki ceh. Jedan od najtragičnijih primera je britanski naučnik Alan Tjuring, otac savremenog računarstva i čovek koji je dao veliki doprinos savezničkom kriptografskom programu u Drugom svetskom ratu, umnogome značajnom za poraz fašističkih sila. Tjuring je zbog svoje seksualne orijentacije 1952. osuđen na hemijsku kastraciju, a nekoliko godina kasnije samom sebi je okončao život zbog psihičkih problema nastalih od posledica hemijskog tretmana. Tjuringova porodica je morala da čeka narednih 57 godina da bi britanska vlada uputila zvanično izvinjenje. Danas se na kapitalističkom zapadu ovakav tretman LGBT osoba teško može zamisliti (bar ne onih istaknutih), ali vrlo sličnu sudbinu mogu proživeti imigranti i muslimani.

Šta misliš?