Crvena priča iz Šapca – primer drugačije borbe[9 min. čitanja]

U nizu obustava rada u različitim sektorima, mogli smo da posvedočimo i jednoj u Šapcu – ponovo, u oblasti obrazovanja. Nastavni kadar u Specijalnoj osnovnoj školi Sveti Sava tokom pet nedelja kontinuirano je istrajavao u štrajku zbog rešenja ministra prosvete o postavljenju v. d. direktora te škole. U ovoj ustanovi časovi se nisu odvijali sve dok ministar nije povukao svoju odluku. Štrajk je okončan imenovanjem direktora po konkursu, kako zaposleni/e ističu, „na zadovoljstvo kolektiva i porodica učenika“.

Da je reč o prepoznatljivom obrascu govori slučaj OŠ „Svetozar Miletić“ u Zemunu, gde su zbog smene direktora roditelji i nastavnici/e 1. septembra 2017. godine stupili u protestne aktivnosti. One su vrlo brzo prerasle u obustavu rada škole sve do ispunjenja zahteva. Razlog je bio sličan onom u Specijalnoj školi u Šapcu: na mesto direktora postavljen je v. d. od strane najviših prosvetnih instanci. Uprkos pritisku javnosti i prosvetnih vlasti (jer su roditelji i nastavnici/e navodno vršili nezakonitu obustavu rada škole, što je u nadležnosti Grada i lokalne samouprave), učesnici/e bojkota istrajali su ukupno 27 dana. Obustava rada bila je okončana, ali ne zato što je bivši direktor vraćen na mesto, nego jer su pritisci da se „nastava normalizuje“ bivali sve veći. Epilog je bio sledeći: vršilac dužnosti direktora škole koga je imenovalo Ministarstvo podneo je ostavku, a kolektiv škole stekao pravo da predloži drugog direktora. Ministar Šarčević, koji je za vreme štrajka u Zemunu obustavu nastave smatrao „opstruktivnim ponašanjem roditelja“, u slučaju šabačke škole nije se ni oglašavao.

Gubljenje autonomije

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (u školama poznat po skraćenici ZOSOV), koji je zvanično stupio na snagu početkom oktobra 2017. godine, formalno normalizuje već dugo prisutnu praksu postavljanja direktora obrazovnih ustanova isključivo prema kriterijumu partijske pripadnosti. Telima sačinjenim od nastavnika/ca data je tek savetodavna uloga i znatno manja moć u procesu donošenja odluka. Tako se u novom ZOSOV-u eksplicitno navodi da ministar ima nadležnost u imenovanju kako direktora ustanove, tako i vršioca dužnosti direktora. Školski odbor samo daje mišljenje i predlaže ministru izbor direktora ustanove; uz to, odbor odlučuje o njegovim pravima i obavezama i ima nadležnost u raspisivanju konkursa za izbor direktora ustanove.[1]

To doslovno znači da ministar može da postavi na mesto direktora ili vršioca dužnosti osobu koja ne mora da odgovara kriterijumima školskog odbora, tj. ovo telo ne mora da se saglasi sa njegovom odlukom da bi ona bila usvojena. Tela koja upravljaju unutar ustanove i Komisija za izbor direktora obavljaju zakonski propisane procedure, ali ministar u roku od 30 dana od dana prijema vrši izbor direktora ustanove i donosi rešenje o njegovom imenovanju.[2] Pored toga, ministar ima diskreciono pravo da poništi doneti izbor i donese rešenje o ponovnom raspisivanju konkursa za izbor direktora, ukoliko utvrdi da postupak konkursa za izbor direktora nije sproveden u skladu sa zakonom, odnosno da bi izbor bilo kog kandidata mogao da dovede u pitanje nesmetano obavljanje delatnosti ustanove.[3]

Sve u svemu, stupanjem ZOSOV-a na snagu dokumentovan je još jasniji dokaz o sve većem pritisku sa kojim se nastavni kadar suočava. Ono malo autonomije koja je bila data internim školskim telima oduzeto je. Ovim sramnim zakonom se po ko zna koji put moć odlučivanja u obrazovnom sistemu još više centralizuje, što je potpuno protivno logici participacije najbitnijih zaposlenih u ovom sektoru. Oni ne samo da donose sve manji broj odluka u sopstvenim kabinetima, već bivaju isključeni i iz procesa van njih. Uzgred, kao i većina zakona iz oblasti obrazovanja i socijalne zaštite, i ZOSOV je donesen u neprihvatljivim uslovima – bez diskusija, na ubrzanoj sednici skupštine, u nepotpunom poslaničkom sastavu [4] i, kako je već viđeno, sa „javnom raspravom bez rasprave“.

Pogled iz unutrašnjosti žarišta

U kontekstu svega navedenog, bilo je presudno čuti iskustvo sa terena. Tim povodom intervjuisali smo predstavnicu štrajkačkog odbora u OŠ „Sveti Sava“, Jelenu Đurđević, koja nam je dala odgovore na ključna pitanja o iskustvima tokom same borbe.

Možete li da prokomentarišete ishod vašeg štrajka? Šta je doprinelo pobedi vaše borbe?

Ministarstvo je ćutalo punih pet nedelja na dešavanja u našoj ustanovi. Tokom obustave zatrpavali smo ministarstvo i sve ostale nadležne službe informacijama o razlozima našeg protesta, obaveštavali o načinu i organizaciji rada za vreme obustave (svi nastavnici su puno radno vreme bili u školi, sa decom, radeći u grupama po tipu radionica). Dostavili smo i kompletnu dokumentaciju koja dokazuje potpunu nepodobnost osobe koju je postavio za v. d. direktora dok je školi poslato rešenje o postavljenju v. d. direktora sa punih mesec dana kašnjenja. Pri tome je postavljena osoba koja je potpuno neprihvatljiva na tom mestu… Obrazloženje za njeno postavljenje je bilo da se ona jedina nalazila na „listi kandidata za v. d.“ (?!) Takvu listu ne prepoznaje ni zakon, niti je bilo ko mogao da nam da objašnjenje koji su kriterijumi za stavljanje na istu.

Kako očekujete da će se razvijati situacija sa postavljanjem direktora od strane viših instanci ubuduće?

Ministar je sam sebi dao prevelika ovlašćenja. Uloga Nastavničkog veća i Školskog odbora svedena je na minimum, gotovo je beznačajna. Ministar može postaviti na mesto direktora BILO KOGA. Dovoljno je samo da se taj i takav prijavi na konkurs i sa nula glasova od strane Nastavničkog veća i Školskog odbora može imati prednost ukoliko se ministru prohte. Znači, potpuna centralizacija i vlast u rukama jedne osobe. To nikada ne donosi dobro.

Koliko su lekcije iz ove borbe važne za vas i vaš kolektiv?

Ono što je, sasvim sigurno, doprinelo pozitivnom ishodu naše borbe jeste naše jedinstvo. Bili smo složni i imali smo nepodeljenu podršku porodica naših učenika. Za nas je ova pobeda važna u svakom smislu. Iz nje smo zaista izašli jači i još složniji. Pokazali smo sebi a i ostalim kolegama da strah nije dovoljno dobro opravdanje. Da kao prosvetni radnici i humanisti koji zaista vole svoj posao, imamo svoj stav i ljudsko dostojanstvo. Da nam je naša škola – naša druga kuća. I da zbog toga želimo da se i mi pitamo.

Kako tumačite poruku koju šaljete svim ostalim radnim kolektivima koji žele da se bore danas?

Niko iz lokalnih škola nije bio spreman da nas podrži. Razlozi su manje bitni, ali treba da imaju u vidu da to što se nama dešavalo juče, njih može snaći već sutra… kada krenu reizbori direktora u mnogim ustanovama… Ipak, veoma nam je značila podrška kolega iz Foruma beogradskih gimnazija, oni su se jedini priključili štrajkom upozorenja, a neke vojvođanske škole su najavile štrajk koji nije sproveden jer je u međuvremenu došlo do pozitivnog ishoda. Posle svega gorka je istina i to da je nesloga radnika u obrazovanju, razjedinjenost i gloženje sindikata dobrim delom doprinela stanju u kom se naše obrazovanje danas nalazi. A poruka kolegama je pre svega, MORATE POŠTOVATI PRVO SAMI SEBE da bi vas drugi poštovali.

Pobeda solidarnosti

I pored mnogih faktora spoticanja, predstavnici/e borbenog dela nastavnog kadra, kakvi su u OŠ „Sveti Sava“, stiskali su zube pred pretnjama i kolebanjima okoline, i svakodnevno dolazili na posao da za svoje đake drže alternativni program u školi, kako ih ni na koji način ne bi oštetili. Podsećanja radi, postoje globalni otežavajući faktori za sve prosvetare koji se usude da sprovedu obustavu rada. Deca su kod kuće, što remeti svakodnevicu ogromnog broja ljudi u zemlji, stvarajući jasniji osećaj vanrednih okolnosti. Kada zaposleni iz ovog sektora u okviru borbe za poboljšanje svog položaja stupe u štrajk, retko kada izostanu osude javnosti. Sindikalni jaz takođe je relevantan faktor, a on je poslednjih decenija dostigao vrhunac (idući od uobičajenog ideološkog i strateškog razilaženja do brige o zaposlenima i informisanja – dok predstavnici jednog sindikata svoje članstvo ni ne obaveštavaju o stupanju u štrajk, drugi deo kolektiva štrajkuje uz minimum procesa rada). Ne treba zanemariti zakonski utvrđenu obavezu da štrajk može legalno otpočeti samo ako se obezbedi minimum procesa rada, a to je nastava od 30 minuta.[5] Nastavnici/e treba, dakle, da održe skraćeni čas, što se u javnosti najčešće percipira kao neozbiljno. Iz strateškog ugla radničkih borbi, objektivno, to ne donosi pomak ka nekom krupnijem rezultatu.

Dakle, na obustavu rada odlučuje se vrlo mali broj radnih kolektiva, iako se ona do sada pokazala kao jedini način da se obezbede merljivi pomaci u borbi za ispunjenje zahteva (mada ni ona nije garancija pobede štrajka, niti toga da će izboreni ustupci biti dugoročno održani). Otpor radništva je uvek, sasvim očekivano i prirodno, počinjao na njihovim radnim mestima – pogotovo ako je nezadovoljstvo vezano za lokalne probleme u ustanovi. Kolektivna akcija poput ove u Šapcu pravi je primer samoorganizovanja roditelja i radnika/ca u prosveti, i istrajavanja u borbi za svoje zahteve. Solidarna borba odozdo ponovo se pokazala kao glavni i jedini alat koji može da zaustavi dalju privatizaciju, partizaciju i propadanje sistema obrazovanja.

Ovaj pogubni trend oličen je u pojavi da se nastavni kadar tretira kao roba, kakav status ima i znanje koje u Srbiji usvajaju stotine hiljada đaka, studenata i studentkinja; ogleda se i u sve očiglednijoj praksi da prodaja, menadžment i biznis postaju tačke oslonca prosvete i obrazovanja, čime negiraju njihov prosvetiteljski karakter. Ono što daje veru u dalju borbu jeste upravo ova pojava drugačijeg tipa štrajka u prosveti: štrajka u kom se solidarnost različitih aktera pokazuje kao temelj koji ovde, posle mnogo decenija, čine roditelji rame uz rame sa nastavnim kadrom. Preuzimanje vodeće uloge od strane roditelja postojalo je kako u pomenutoj borbi u zemunskoj školi (gde je Savet roditelja sazivao konferenciije za štampu, donosio predloge za nastavak i radikalizaciju protesta), tako i u sveže izborenoj pobedi u Šapcu, gde nastavnici/e ne bi uspeli da izbore zahteve bez njihove pomoći i podrške.

Primer koji je dala škola u Šapcu pokazuje nam da je moguće mobilisati celokupan kadar bez obzira na sindikalnu pripadnost, pretnje otkazima i pritiske javnosti. Birokratski i sektaški pokušaji da se nastavni kadar razjedini i svim silama atomizuje mogu se osujetiti jedino zajedničkom i istrajnom borbom. To je poruka i svim radnim kolektivima: nema ništa jače od vas kada ste zajedno.

[1] Član 119 ZOSOV-a o organima upravljanja ustanovom.

[2] Član 123 ZOSOV-a o izboru direktora ustanove.

[3] Član 123 ZOSOV-a o izboru direktora ustanove.

[4] Od 130 prisutnih, „za“ je glasala 121 osoba.

[5] Ovaj podatak potiče iz Člana 10 još uvek važećeg Zakona o štrajku iz 1996. godine, koji podseća da zaposleni u delatnosti od javnog interesa (gde spada i prosveta) mogu da stupe u štrajk jedino pod uslovom obezbeđivanja minimuma procesa rada.

Šta misliš?