Država i fašizam danas: Vajmarska Srbija?

U iščekivanju antifašističkog marša i protesta zakazanog za 9. novembar u 14h na Trgu Nikole Pašića u Beogradu (za ovu priliku preimenovanog u Trg generalnog štrajka), postavljamo tekst iz narednog broja Solidarnosti

Otkazivanje Povorke ponosa u Beogradu dan pred njeno održavanje, u subotu 19. septembra, pod višenedeljnim nasilnim pritiskom ekstremnih desničarskih organizacija, iznova je polarizovalo javnu debatu o političkom pravcu našeg društva. Govorilo se o „pobedi nasilja“ i „porazu države“ ili o „frustriranoj mladosti“ i „korišćenju situacije“. Prvu verziju nameću liberali, dok drugu plasiraju nacionalisti. Takav rasplet se uklapa u opštepoznatu dugogodišnju borbu za prevlast između „nacionalnog“ i „evropskog“ tabora, odnosno „Prve“ i „Druge“ Srbije. Međutim, svi prepoznaju da se tokom ovog sukoba dogodilo nešto vanredno.

Prvenstveno, radi se o tome da je „evropski“ tabor pretrpeo značajan poraz od „nacionalnog“ bloka, po prvi put od kada se nakon prošlogodišnjih izbora izborio za apsolutnu prevlast na političkom planu.

Drugo, činjenica da se ova borba vodila ne samo na političkom polju, već i unutar samog državnog aparata, označila je srazmerno dizanje uloga u borbi za prevlast.

Treće, očita spremnost delova državnog aparata, opozicije i crkve da se za svoju korist oslone na organizovane grupacije ekstremne desnice – fašističke, klero-fašističke i neo-nacističke – otvorila je vrata legitimizaciji fašističkih ideja u našem društvu.

Četvrto, „evropski blok“ je potom uzvratio udarac, pokušajem da povrati kontrolu nad represivnim aparatom i uperi ga protiv svojih protivnika.

Dakle, jasno je da je ovaj okršaj samo prva runda u težem obračunu koji predstoji između dva glavna tabora na srpskoj političkoj sceni. Tok tog obračuna je nepredvidiv, posebno u kontekstu sve dublje ekonomske krize, no on preti da postane sve nekontrolisaniji.

Zato je sada na svim progresivnim građanima da nauče lekciju koju su nas i vlast i opozicija naučili povodom Povorke ponosa: da svi oni koji se bore za svoja prava – bila to radnička, studentska, penzionerska, LGBT, romska, ženska ili opšta građanska prava – ne smeju da očekuju spas od državnog aparata ili od fašističkih bandi. Povezivanje odozdo onih društvenih grupa koje najviše gube u krizi sada ulazi u presudnu fazu.


Fašizam – dete „žutog“ režima
Bitno je u startu naglasiti da je tlo za fašizam spremila „evropska“ vlast. Ona to, ipak, nije radila svesno i neposredno. No, mere koje je preduzimala u privredi i njen nedosledan politički kurs od 5. oktobra, doprineli su stvaranju uslova koji sve više podsećaju na situaciju iz tridesetih godina u Nemačkoj.

I pored toga, pitamo se da li uopšte postoji osnova za poređenje današnje Srbije sa Vajmarskom Nemačkom? Svakako, ima elemenata koji su slični. Za početak, Srbija je okrivljena za izbijanje ratova u bivšoj Jugoslaviji, baš kao što je i Nemačka bila okrivljena za izbijanje Prvog svetskog rata. Srbija je iz devedesetih godina izašla kao poražena strana, sa rasparčanom teritorijom i razrušenom ekonomijom, baš kao i Nemačka nakon Prvog svetskog rata.

Štaviše, rasprostranjeno je verovanje da Srbija nikada nije izgubila nijednu bitku, ali da je uprkos tome izgubila svaki rat. Drugim rečima, nikada nije bila vojno poražena, već su je izdali političari, mahom „komunisti“. Tu su priču pričali i vojni i patriotski krugovi u Nemačkoj dvadesetih i tridesetih godina.

Pojedinci koji su pripadali starim elitama često su ostajali na pozicijama u vojsci, policiji, pravosuđu, državnoj službi i na raznim drugim nivoima vlasti, što takođe podseća na današnju situaciju u Srbiji. Nije slučajno da su najdosledniji liberali često prozivali DS i DSS zato što nisu izvršile „6. oktobar“.

Na ekonomskom polju, oporavak nakon ratova i sankcija zasniva se suštinski na stranim kreditima – kako u slučaju nekadašnje Nemačke, tako i u današnjoj Srbiji. Svetska ekonomska kriza iz 1929. i 2008. različito se odvijaju, prvenstveno zbog spremnosti savremenih vladajućih kapitalističkih centara da intervenišu u ekonomiji pre nego što dođe do potpunog kraha, ali u oba slučaja dolazi do duboke recesije, visoke nezaposlenosti i opšte nesigurnosti.

Najzad, mnogi analitičari porede LDP i SRS sa tadašnjim komunistima i nacistima. Prema tim analitičarima je pobeda jednog ili drugog ekstrema nešto što je odlikovalo vajmarski period, koji je vazda predstavljao neodrživ, privremeni model.

Na određen način, to je logična interpretacija borbe između „evropskog“ i „nacionalnog“ tabora za prevlast u današnjoj Srbiji. Konačno, doduše, dolazimo i do glavne razlike između tadašnje i današnje situacije.

U Nemačkoj se tridesetih godina, usled totalnog ekonomskog kraha, na direktan način postavljalo pitanje očuvanja kapitalističkog sistema, ili njegovog uništenja od strane organizovane radničke klase. Komunisti su, makar deklarativno, predstavljali alternativu sistemu zasnovanom na eksploataciji i jurišanjem za profitom.

Nacisti su predstavljali „revolucionarnu kontra-revoluciju“: oni su mobilisali seljaštvo, osiromašenu srednju klasu i nezaposlene u nezavisan pokret protiv organizacija radničke klase, ali u interesu određenih krugova u vladajućoj klasi.

Mi danas jesmo svedoci najdublje krize sistema od 1929. godine. Međutim, imamo i situaciju u kojoj ne postoji sistemska pretnja kapitalističkom sistemu od strane organizovane alternative, pogotovo ne u Srbiji. LDP to svakako nije: oni nikada nisu ponudili alternativu tržišnoj ekonomiji koja nas je i odvela u provaliju. Štaviše, oni su oduvek bili njeni najvatreniji zastupnici.

Zbog toga je teško zamislivo da bi vladajuća klasa dozvolila dolazak fašizma na vlast u nekoj skorijoj budućnosti. Ipak, usled sve teže ekonomske situacije, oživljavanje fašizma u određenim granicama je prirodan rezultat neoliberalnog kursa.


Državna represija
Fašizam je, takođe, u nekim krugovima vladajućeg poretka tokom proteklih par godina shvaćen kao jedna od alatki koje služe održavanju vladavine kapitala. Odnos vladajuće koalicije prema ekstremnoj desnici je u skladu sa pojačanom represijom koja je vidljiva u proteklih par meseci: u najmanju ruku možemo govoriti o prećutnom tolerisanju fašizma.

Ovakvo stanje stvari prividno se promenilo nakon nekoliko napada na strane državljane, koji su kulminirali smrću mladog francuskog navijača. Očekivani pritisak međunarodne javnosti bio je dovoljan razlog da vladajuća klasa ovo ubistvo iskoristi za pokretanje svojevrsne „kampanje protiv nasilja“ – i hapšenje vođa organizacija ekstremne desnice koji su nedeljama putem medija neometano pretili potencijalnim učesnicima Povorke ponosa.

Mediji su, potom, naprasno počeli da izveštavaju o sve češćim primerima nasilja u Srbiji, uprkos statističkim podacima. Stvorena je slika da živimo u društvu koje je preko noći postalo „nasilno“. Nebrojenih slučajeva nasilja u porodici ili prebijanja Roma i homoseksualaca, koji su ponekad imali i smrtne posledice, kao da do sada nije bilo. Drugim rečima, „ono čega nema u medijima nije se ni dogodilo“.

Najbolji primer licemerja vlasti bilo je, svakako, obraćanje javnosti predsednika Tadića, nakon otkazivanja Povorke ponosa: „Srbija, kao država, nikada neće ustuknuti pred nasilnicima i onima koji prete…. Svi ekstremisti, na levoj ili desnoj strani, biće procesuirani pred našim sudovima.“

Ipak, državni aparat se u najmanju ruku nesrazmerno koristi kada su u pitanju „levica“ i „desnica“. Podsetimo na slučaj šestoro anarhosindikalista/kinja koji su uhapšeni pod sumnjom da su 25. avgusta ove godine bacili dva „molotovljeva koktela“ na zgradu ambasade Grčke u Beogradu, u sitnim jutarnjim satima – na osnovu čega im je određen pritvor od 30 dana, koji je potom i produžen.

Oni se sumnjiče da su počinili, ni manje ni više, krivično delo međunarodnog terorizma. Krivični zakonik Srbije međunarodni terorizam tretira u istoj grupi sa genocidom, ratnim zločinom protiv civilnog stanovništva, vođenjem agresivnog rata i sličnim.

U poređenju sa tim, jedini optuženi za učestvovanje u paljenju američke ambasade 21. februara 2008. godine tokom protesta „Kosovo je Srbija“, tereti se za teško delo protiv opšte sigurnosti. Tada je šteta na zgradi ambasade bila neuporedivo veća, a jedna osoba je izgubila život. Poznato je da su među napadačima na američku ambasadu udarnu pesnicu činili desničarski fudbalski huligani i klero-fašističke organizacije poput Obraza.

Ovo je, doduše, samo jedna mala ilustracija većeg problema. Država sistematski sužava prostor za debatu i protest, toleriše privatne policije i stvara atmosferu netolerancije prema različitosti.

Ovako je 29. avgusta 2009. pisao Kurir pod naslovom „Ućutkuju radnike“:

„Poslednji predlog Ministarstva rada i socijalnih pitanja usvojen na sednici Vlade, da se ograniče javna okupljanja radnika kako bi se navodno sprečile zloupotrebe i blokada saobraćajnica, nedvosmisleno asocira na predloge Mirjane Marković tokom protesta 1996/97. godine da te proteste treba izmestiti sa ulica na Ušće, smatraju sagovornici Kurira. Sindikalni prvaci ocenjuju predloge Vlade kao nedemokratske i protivustavne. Ministar za rad Rasim Ljajić izjavio je da nema razloga za proteste, jer će predstavnici Vlade dolaziti njima.“

Ova tvrdnja usledila je samo nekoliko dana nakon što je privatno obezbeđenje upalo u pogon bivšeg „22. decembra“ iz Kragujevca i nasilno iz fabričkog kruga izbacilo nekadašnje radnice i radnike, sada manjinske akcionare te konfekcije, koji su prethodnih pet meseci držali tu firmu pod blokadom. Među napadačima su primećeni i neonacisti iz navijačke grupe Crveni đavoli.

Inače, kako Danijela Vukosavljević piše u Politici 28. avgusta, u Srbiji „postoji oko 180 registrovanih privrednih društava za fizičko-tehničko obezbeđenje, koja, procenjuje se, upošljavaju više od 50.000 ljudi sa više od 45.000 komada oružja. O neregistrovanim i ilegalnim grupama i pojedincima koji rade „u sivoj zoni“, ne postoje ni grube procene.“

Naposletku, vredi osvrnuti se i na način na koji su se državni činovnici tokom leta ophodili prema romskom naselju u blizini kompleksa Belvil i prema Povorci ponosa pred njeno održavanje.
Solidarnost je u svom letnjem broju prenela sledeću vest:

„Naselje u blizini kompleksa Belvil je zbog Univerzijade ograđeno i pod stalnim je nadzorom policije… U znak solidarnosti sa stanovnicama i stanovnicima ovog naselja 26. juna je održan protest ispred šoping centra „Delta siti“. Ovaj miran protest je međutim bio završen tako što je učesnice i učesnike ovog protesta napala grupa fašista. Policija, koje je na ovom području bilo u velikom broju nije se našla na pravom mestu da tom prilikom intreveniše.“

Od tada je gotovo cela romska zajednica iseljena, a „Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas se slikao sa raseljenim Romima, pa ih zaboravio“, kako je komentarisala Borba 10. septembra u članku „Dvanaest dana žive bez kupatila, od hrane dobili četiri konzerve pasulja i piškote.“

Isti taj Dragan Đilas bio je u centru pažnje i povodom Povorke ponosa. Kako je 1. septembra ironično preneo Kurir: „Posle svakodnevnih militantnih poruka desničarskih grupa i navijača u kojima najavljuju da će biti krvi do kolena, usledila je i izjava gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa da ne podržava gej paradu i da ona može biti veoma opasna za učesnike, jer ih policija teško može sve zaštititi.“

Đilas jeste ponavljao da veruje da je potrebno da se skup obezbedi i sličan stav su ponavljali i drugi iz državnog vrha, ali se postavlja pitanje zašto nije bilo preventivnih hapšenja onih koji su pretili nasiljem, ako se zaista radilo na obezbeđenju skupa.

Možda je Mitropolit crnogorsko-primorski SPC Amfilohije bio iskreniji kada je Povorku ponosa označio kao „povorku srama“ i „povorku Sodome i Gomore“.

Upravo zato se i postavlja pitanje kako se u ovakvim okolnostima organizovati kako bismo odbranili najosnovnija ljudska prava?


Akciono jedinstvo
U odgovoru na pitanje „šta da se radi“ lako je napraviti dve osnovne greške. Ima onih koji će iz nemoći zaključiti da je jedini način da se odbrane od desnice ojačavanje doslednog sprovođenja liberalnih vrednosti u Srbiji i represivnog državnog aparata koji bi se postarao za „red i mir“ na našim ulicama. To je, ujedno, i bila poruka skupa održanog u Beogradu, koji su povodom smrti francuskog navijača sazvale omladine liberalnih političkih partija – dokazujući, pritom, da pravo na javni protest nije pravo koje mogu da uživaju svi građani i građanke Srbije.

Sa druge strane, moguće je isto tako doći do zaključka da je desnica prosto ispostava državnog aparata, te da je borba protiv nje rasipanje snage koju je potrebno usmeriti protiv same državne represije. To u praksi može da znači i zajedničko nastupanje sa desnicom protiv hapšenja desničara.

Oba smera su pogubna. Budući da vodeća neoliberalna politika proizvodi tu bedu i nejednakost koja besperspektivnu omladinu gura u ruke organizacija poput Obraza, Dveri, Naših, 1389 i drugih koje se nalaze na ekstremnoj desnici, podrška prvoj opciji znači borbu protiv simptoma, a ne uzroka problema.

Ignorisanje desnice ili saradnja sa desnicom protiv države može da reprodukuje samo „crveno-crnu“ koaliciju iz devedesetih na liniji SPS-JUL-SRS. To bi u današnjim okolnostima, u krajnjoj liniji, označavalo potporu potencijalnoj novoj vladi desnice.

U trenutku slabljenja američkih i jačanja ruskih pozicija u centralnoj Evropi, nedavno ilustrovanih Obaminom izjavom da SAD odustaju od raketnog štita u Poljskoj i Češkoj, kao i nestabilnosti na Kosovu i u BiH, to bi vodilo jedino obnavljanju regionalnih tenzija i pripremanju terena za potencijalni novi rat.

Umesto toga, potrebno je ići na odgovor koji putuje prugom sa dve šine. Jednu šinu čini akciono jedinstvo svih onih koji nisu na vlasti i koji su spremni da se angažuju protiv fašizma. Takva inicijativa već se pojavila u vidu Antifašistkinja i antifašista u akciji i njihove kampanje Solidarno protiv fašizma, koja će kulminirati velikim maršem i protestom 9. novembra u Beogradu.

Drugu šinu čini socijalna borba protiv posledica recesije: borba protiv zatvaranja preduzeća i gašenja radnih mesta, borba protiv sve većih školarina i skupljeg smeštaja za studente, borba za puna građanska prava LGBT populacije i Roma, borba za održavanje javnog sektora itd.

Nit koja povezuje ove dve šine je upravo borba protiv državne represije. Primer koji može da bude pouka za sve nas je nedavni slučaj štrajkača iz somborskog „Graničara“ koji su u drugoj polovini septembra fizički proterali pripadnike privatnog obezbeđenja, pri pokušaju da upadnu u preduzeće.

Potrebno je ugledati se na poteze tog tipa i generalizovati ih. Možda najsvetliji primer u tom pogledu jeste Koordinacioni odbor radničkih protesta koji se trenutno sastoji od predstavnika sedam štrajkačkih odbora, među kojima su radnice i radnici „Zastave elektro“ iz Rače, „Srboleka“ iz Beograda, „Ravanice“ iz Ćuprije, TK „Raška“ iz Novog Pazara, „Šinvoza“ i BEK-a iz Zrenjanina i „Trudbenik gradnje“ iz Beograda.

Zadatak odbora je da koordiniše zajedničku borbu protiv propadanja fabrika i za očuvanje radnih mesta. Međutim, on može da pospeši i širu borbu.

Ruski kredit od milijardu evra će, po svoj prilici, odložiti nužno drastično rezanje budžeta za javni sektor i omogućiti vladi još nekoliko meseci manevarskog prostora za kupovinu socijalnog mira. Ovo je prilika koju i mi moramo iskoristiti kako bismo gradili mreže poput Koordinacionog odbora i povezivali i generalizovali izolovane borbe na radnim mestima koje, uprkos naporima vlasti, ne jenjavaju.

Ovakav pristup mogao bi da bude prvi korak u izgradnji šireg pokreta solidarnosti koji bi, korak po korak, izgradio novu mrežu protiv kapitalizma. Protesti i štrajkovi radnica i radnika PTT-a, „Ikarbusa“ ili srednjih škola moraju postati mesta okupljanja i svih nas koji u tim preduzećima i ustanovama nismo zaposleni – na isti način na koji protesti za prava svih manjinskih grupa, studenata ili učenika moraju postati i protesti svih nas koji se u te grupe ne svrstavamo.

Fašistima bi bilo teže da napadnu antifašistički marš ili Povorku ponosa koje brane stotine radnica i radnika, umesto hiljada uniformisanih policajaca. Isto tako bi i državi bilo mnogo teže da razbije radnički protest u kom učestvuje nekoliko preduzeća i koji ima organizovanu podršku stotina studenata, učenika i pripadnika obespravljenih manjina. Solidarnost je naša snaga!

One Comment

Leave a Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Kako fašisti dolaze na vlast?

Diskusija o fašizmu