Kritikuju BP ali ne i njegove uzroke[3 min. za čitanje]

Sećate li se one priče o tome kako u eri globalizacije slobodni kapital može otići gde god poželi i raditi šta god poželi? Očekivali bismo da će se razne vlade laktati u žarkoj želji da mu učine po volji. Toni Hejvard, doskora generalni direktor „Britiš petroleouma“ (BP), tako nešto na svojoj koži nikako nije mogao da potvrdi.

Prema proceni vrednosti deonica na kraju marta, BP je bio 18. od 500 svetskih kompanija na listi londonskog Fajnenšal tajmsa. Ovo, međutim, nije sprečilo napad političkog establišmenta Sjedinjenih Država na BP, u vezi sa njihovom odgovornošću za naftnu katastrofu u Dipvoter Horajzonu.

Hejvardovo javno poniženje ispred Komiteta za energetiku i promet američkog Predstavničkog doma spada, naravno, u stare političke rituale Amerike.

Džek Morgan, naslednik bankarske imperije „JP Morgan“, je na salušanju maja 1933. izriban za ulogu Vol strita u finansijskom slomu iz 1929. Saslušanja, kojima je rukovodio savetnik Senata bankarskog komiteta Ferdinand Pekora, dovela su do Glas-Stigal ukaza koji je slomio „Kuću Morgan“ i uveo ograničenja bankama. Trebalo im je više od 50 godina da ih se oslobode.

Slom iz 2008. doveo je do niza saslušanja pred Kongresom, tokom kojih su razni bankari – ponajviše Dik Fuld, generalni direktor „Liman bradersa“ – doživeli gotovo jednako oštar tretman kao i Hejvard. Ovo pozorište poniženja ipak tek treba da iznedri išta što bi izbliza ličilo na ograničenja koja su bankama nametnuta 1930-tih.

U slučaju BP, izgleda kao da je samo nebo granica. Fajnenšal tajms je sredinom juna izvestio: „Pre dva meseca, bankrot BP-a bio bi nezamisliv. Danas je, mada malo verovatan, ipak zamisliv.“

BP i Hejvard su, naravno, sve ovo zaslužili. Naomi Klajn je u londonskom Gardijanu vrlo elokventno pisala o katastrofi u Dipvoter Horajzonu, kao simbolu kapitalističkog bezobzirnog uništavanja planete.

Klajnova se, međutim, nije posebno bavila BP-om, već je opisivala samu logiku kapitala. Svi kongresmeni koji su u slast proklinjali Hejvarda su i sami počasni šampioni kapitalizma. Većina njih podržava ideju o naftnim bušotinama u morima i okeanima, uprkos katastrofama do kojih su dovele.

Izbori

Što se Baraka Obame tiče, Klajnova ističe da se „kosmički loše poklopilo da je predsednik, samo tri nedelje pre katastrofe u Horajzonu, najavio da će omogućiti crpljenje nafte iz delova zemlje u kojima je to do tada bilo zabranjeno.“

Ovo nam pomaže da razumemo zbog čega su Obama i demokrate bili posebno žustri u svojim kongresnim kritikama upućenim na račun BP-a. Budući da ih u novembru očekuju izbori, demokrate pokušavaju da izbegnu bilo kakvu vezu sa krivicom za širenje naftne mrlje u Meksičkom zalivu.

Ova igra, ipak, prevazilazi okvire unutrašnje politike. Ni na trenutak nisam sumnjao da je činjenica da je BP strana kompanija omogućila da igra otpočne. Ovde nije reč o pukom nacionalizmu, anti-britanskom rapoloženju, ili bilo čemu sličnom.

BP je vodeća britanska kompanija na Fajnenšal tajmsovoj Global 500 listi. Deset od sedamnaest kompanija koja se nalaze ispred BP su amerčke korporacije, uprkos navodnoj silaznoj putanji Sjedinjenih Država.

Istina je, doduše, i da 40 odsto BP deoničara potiče iz Amerike. Ipak, BP je daleko značajniji za britanski negoi za američki kapitalizam. Američki političari i dalje održavaju čvršće veze sa američkim kompanijama nego sa njihovim stranim takmacima. Upravo je prigodna sposobnost lobiranja spasila banke sa Vol strita od ozbiljne kazne za slom.

SAD su, naravno, kao najjača zemlja sveta, u položaju da ćuškaju strane kompanije. Nemačka vlada, s druge strane, odbija da plati „Dženeral motorsu“ novac koji mu je obećala kada je GM najavio prodaju svoje evropske grane, od čega je kasnije odustao.

Katastrofa u Dipvoter Horajzonu, stoga, ne ističe samo destruktivnu logiku kapitala. Ona takođe u negativnom svetlu ilustruje i ono što je na delu već pokazalo spasavanje banaka od krize – nacionalne države i kompanije ukotvljene na njihovoj teritoriji su čvrsto povezane.

Slobodni kapitalizam je mit.