Ekonomska kriza se produbljuje

Džozef Čunara sagledava novu fazu ekonomske krize u Britaniji i Evropi, koja bi mogla da čitave zemlje otera u bankrot

Svetska ekonomska kriza ulazi u novu fazu. Do prve faze je došlo širenjem panike usled drugorazrednih hipotekarnih kredita i iz njih proisteklih toksičnih nekretnina koje su počele da se šire. Centralne banke su potom iznova pokušavale da „upumpaju“ likvidnost u finansijski sistem, kako bi sprečile njegovo zamrzavanje.

Druga faza je počela u jesen 2008. Odluka američke Vlade da se američka investiciona banka „Leman braders“ prepusti bankrotu izazvala je veliku paniku. Kako su tržišta propadala, vlade su odgovarale spektakularnim operacijama spasavanja. Logika ove faze bila je da se države nateraju da sprovode sve drastičnije mere, uključujući i nacionalizacije, kako bi apsorbovale deo rizika kojem su se banke i druge korporacije već izložile. Ovu fazu je ispratila i rastuća kriza nefinansijskih sektora, poput gotovo potpunog kolapsa najvećih američkih proizvođača motora.

Nova faza će se ogledati u obnovljenim naporima država da stabilizuju sistem, što podrazumeva dalje „spasilačke“ planove i stimulativne pakete u SAD i Britaniji. Ekstremnije metode će sa sobom doneti druge rizike. Opasnost propadanja banaka može biti zamenjena većom opasnošću – propadanjem država. Istovremeno, kriza u sektoru realne ekonomije nastaviće da raste.

I zaista, tri aspekta krize – problemi koji utiču na finansijski sistem, nefinansijsku ekonomiju i državu – sada su čvrsto povezani i međusobno se podstiču. Države ohrabruju banke da pozajmljuju; banke to ne žele, budući da recesija povećava rizik da se korporativne pozajmice i hipoteke ne otplate; države su prinuđene da pojačaju sopstvene intervencije, i pored toga što im poreski dohoci opadaju i što im potrošnja raste usled nezaposlenosti; vlade su prinuđene da vrše dodatne pozajmice ili da doštampavaju novac; ovo potkopava njihove valute i nadalje produbljuje finansijsku krizu.

Pregled sistema
Ekonomija je bila ključ Obamine pobede na američkim predsedničkim izborima. Njegovi anketni rejtinzi skočili bi svaki put kada bi indeks njujorške berze opao. Obama je na raspolaganju imao dva paketa vredna 325 milijardi dolara, namenjena spasavanju američkih banaka. Naredni paket od 800 milijardi dolara usvojen je pred Kongresom, i potom uvećan na 887 milijardi. U poređenju sa veličinom ekonomije, ova suma već prevazilazi nivo intervencija predviđenih Nju dilom iz sredine 1930-tih godina. Ipak, čak ni ove drastične mere po svemu sudeći neće biti nedovoljne da pokriju trošak čitave krize.

Objavljivanje gubitaka koje su prouzrokovali drugorazredni hipotekarni krediti od strane dve velike banke u januaru, ukazalo je na to da je prvi krug Vladinih spasavanja banaka bio nedovoljan da reši čak i najosnovnije probleme. Banka Amerike je objavila 15.3 milijardi dolara gubitka, a Sitigrup čak 18.7 milijardi. Prema Fajnenšal tajmsu, ova objavljivanja su „potvrdila ono što su mnogi eksperti odavno pretpostavljali: gubici od drugorazrednih hipotekarnih kredita iz 2007, bili su metak koji je ozbiljno ranio banke. Mnoge su zbog toksičnih derivativa koji su iz tih kredita proistekli izgubile tolika novca, da su već više od godinu dana suštinski u bankrotu.“ Njujorški ekonomista Nurijel Rubini je početkom godine procenio da totalni američki finansijski gubici iznose oko 3,600 milijardi dolara – što je rupa koja nije ni blizu zatrpana.

Očekuje se da će pet najvećih evropskih ekonomija – britanska, francuska, italijanska, nemačka i španska – tek potonuti ove godine. Prema Fajnenšal tajmsu, „evropska industrijska proizvodnja urušila se u novembru… istraživanja sigurnosti poslovanja ukazuju na to da se prava dubina recesije – za koju se smatra da će biti među najgorima od Drugog svetskog rata – još uvek nije pokazala.“

Evropske države takođe nose teret finansijskih sistema koji se urušavaju. Primera radi, Irska je u januaru morala da nacionalizuje svoju treću najveću banku, Anglo ajriš, a možda će isto morati da uradi i sa prve dve. Takve mere uvećavaju vladina dugovanja širom Evrope. Očekuje se da će ukupni javni dug u Evrozoni dostići 75 procenata bruto domaće proizvodnje. Agencije za određivanje kreditnih rejtinga, koje utvrđuju rizik vezan za potonja dugovanja, u januaru su snizila rejting Grčke, Španije i Portugalije. Ovo će tim zemljama otežati finansiranje sopstvene potrošnje. Moguće je i da će to dovesti do masovnih otpuštanja, što će posebno biti opasno po grčke vlasti, imajući u vidu tamošnje snažne radničke i studentske pokrete.

Kriza se širi od periferije Evrope do njenog centra – baš kao što se i priča o nemogućnosti vlada da otplaćuju svoja dugovanja širi od Soušalist Rivjua (časopis u kom je prvobitno objavljen ovaj članak, prim. ur.) do Fajnenšal tajmsa: „nemogućnost male države da otplati svoj dug stvorila bi haos na tržištima razmene kredita za finansiranje dugova, a mogla bi čak uništiti i finansijske institucije u drugim zemljama Evrozone.“

Britanija je, međutim, tek priča za sebe. Džim Rodžers, koji je nekada sarađivao sa čuvenim investitorom Džordžom Sorošom, tvrdio je u skorašnjem intervjuu da je „Britanija u poslednjih 25 godina svetu prodavala dve stvari: naftu iz Severnog mora, koja polako nestaje… i grad London… britanska finansijska konstrukcija je katastrofalna i neće biti u stanju da oživi.“ Njegov zaključak je bio: „Apelujem da prodate svaki sterling koji imate. Gotovo je… ja više nikakav novac ne bih ulagao u Britaniju.“ Savet koji je dao bio je usvojen. Funta je u januaru spala na najniži nivo u odnosu na dolar u poslednje 23 godine.

Prošle jeseni, britanski premijer Gordon Braun se hvalisao kako je spasio svetski kapitalizam. Sada je jasno da nije uspeo da spasi ni britanske banke.

Kraljevska banka Škotske (Royal Bank of Scotland – RBS) je u januaru objavila gubitke u iznosu od 28 milijardi funti, najveće u britanskoj korporativnoj istoriji. Profit od oko 1.2 milijarde funti koji je kao deo Bankarske grupe Lojds (Lloyds Banking Group – LBG) ostvario Lojds, poništen je gubicima od 4.8 milijardi funti koje je zabeležio HBOS, a koji je Lojd pripojio prošle godine. Vlada je većinski poverilac i u RBS i u LBG.

Braun je objavio novu mogućnost za spas banaka – prevashodno, vladino osiguravanje rizičnih zajmova. Mnogi komentatori ipak shvataju da je logika trenutne situacije takva da gura vladu u nacionalizaciju čitavog bankarskog sistema, što bi ovakva osiguravanja učinilo besmislenim. Na proleće se takođe očekuje i novi paket poreskih i potrošačkih mera. To nam dolazi nakon zvanične potvrde da je Britanija zapala u recesiju. Poslednja tri meseca 2008. godine pokazala su gore urušavanje sistema od urušavanja tokom velike krize iz ranih 80-tih. Propast nije predvodio finansijski sektor, već proizvodnja – drugim rečima, realna ekonomija je takođe na rubu propasti.

Nema mesta na svetu koje je imuno na krizu. Ekonomije Dalekog istoka, veoma zavisne o izvozu, počele su da osećaju bol. Kineska ekonomija je u poslednja tri meseca 2008. pretrpela teške udarce i zbog toga će verovatno doći do sve ozbiljnijih društvenih nemira, imajući u vidu rastuću stopu nezaposlenosti. Očekuje se da će ekonomije Japana i Južne Koreje takođe oslabiti. Ovakav razvoj situacije, kao i pad prihoda zemalja koje proizvode naftu, loše će uticati na ekonomije koje zavise od spoljnih izvora finansija, kao što su SAD.


Koreni krize
Ono čemu danas svedočimo nije samo finansijska ili bankarska kriza. Ovo je sistemska kriza kapitalizma. Njeni koreni leže u onome što je Karl Marks prepoznao još pre 150 godina – u dugoročnoj tendenciji stope profita (onoga što kapitalisti dobijaju zauzvrat za svoje investicije) ka opadanju. Ovo opadanje se javlja kao kriza čitavog sistema, zato što upravlja brzinom kojom kapitalisti mogu da ulažu – impulsom koji određuje brzinu širenja kapitalizma. Karakteristika posleratnog perioda bilo je dugoročno opadanje.

Od 80-ih godina, opadanje je zaustavljano napadima na radničke plate i uslove rada, udruženim s rastom ličnih dugova koji su podržavali njihovu sposobnost da troše uprkos smanjenim platama. Uz to, rast cena aktiva – tu uključujući i finansijske dobitke nastale usled hipotekarnih zajmova i drugih kredita – stvarao je iluziju profitabilnosti. Ove iluzije su sada nestale.

Ova analiza ima bitne implikacije. Da je ovo tek bankarska kriza ili trenutni gubitak pouzdanosti poslovanja, sve bi moglo biti rešeno metodama koje je zagovarao Braun. Međutim, ukoliko je ovo sistemska kriza, onda je problem daleko dublji. Ovo je kriza koja bi nastupila daleko ranije da nije bilo kreditnih balona i prenaduvanih cena aktiva. Sada je potreban ili neki novi balon kako bi sistem nastavio po starom, ili proces suštinskog restruktuiranja kroz krizu kako bi se sistem pročistio i ekspanzija bila omogućena.

Međutim, promene kroz koje je kapitalizam od poslednje velike krize iz 30-tih prošao, otežavaju takvo restruktuiranje. Konkretno, rast korporacija i načini kojima su finansijski međusobno povezane učinile bi to bolnim procesom. Dozvoliti neprofitabilnoj multinacionalnoj firmi da propadne značilo bi oboriti veliki deo sistema. Proširena uloga države u okviru kapitalizma znači da su ulozi veći – izvući kompaniju putem upumpavanja novca je jedna stvar, a to učiniti državi sasvim druga.

Udar krize
Kriza pojačava tenzije koje postoje u kapitalizmu. Ona zaoštrava konflikte među državama. Vlade su u proteklom periodu sve više branile domaća tržišta od takmaca i radile na pospešivanju svog izvoza. Ovo sve vreme biva propraćeno i sve ozbiljnijim ratom reči. Obama je otišao korak dalje u odnosu na svoje prethodnike, tvdnjom da Kina „manipuliše“ svojom valutom ne bi li povećala izvoz i zavetovanjem na „agresivne mere“. Možemo očekivati još političkih sukoba i, možda čak, vojni konflikt.

Tenzije su sve jače i između onih na vrhu i onih na dnu sistema. U Zapadnoj Evropi ofanziva na radnike je već otpočela. Mnoge kompanije su iskoristile recesiju da napadnu plate radnika i čak da ih otpuste. Brojevi ukazuju da je socijalna pomoć u Britaniji skočila za 34.4 procenta u roku od jedne godine, zaključno s novembrom 2008. Omladina je naročito pod udarom – broj nezaposlenih ljudi starosti od 18 do 24 godine je na najvišem nivou od 1995.

Dve trećine kompanija koje zapošljavaju preko 500 radnika već je uručilo otkaze. A napadi tek slede. Specijalni dodatak Fajnenšal tajmsa, „Snalaženje u ekonomskoj propasti“, savetovao je menadžere da u recesiji „zaposleni shvataju da firma ne može poslovati kako je poslovala u prošlosti. Ovaj problem smanjuje njihov otpor promenama.“ Reč je o „unapred pripremljenoj spoljnoj racionalizaciji kojom se opravdavaju bolne odluke, koje bi delovale kao ekstremne u nekim boljim vremenima.“

Udar će u siromašnim zemljama biti još snažniji – agonija gladovanja, bolesti i masovne nezaposlenosti. Takva propast može zahvatiti i razvijenije zemlje. Skorašnje istraživanje o državama kojima se to može desiti uključilo je Mađarsku, Bugarsku, Rumuniju, Argentinu, Venecuelu, Ekvador, Meksiko, Rusiju, Ukrajinu, baltičke države, Pakistan, Indoneziju i Južnu Koreju.

Uzvraćanje udarca
Ovo, međutim, nije kraj priče. Skorašnje borbe, primera radi, u Egiptu, Grčkoj i velikom delu Južne Amerike, pokazuju da se borbeni kapacitet radnika ne smanjuje.

U Britaniji, kriza do sada nije stimulisala porast radničke borbe. Ekonomska kriza uvek proizvodi kombinaciju straha i besa među radnicima – straha da će izgubiti posao, ali i besa zbog toga što očekuju da će oni platiti za neuspehe sistema koji sami ne kontrolišu. Sindikalne vođe su do sada igrale na kartu straha i trudile se da kontrolišu bes radnika. Otkazivali su štrajkove tvrdeći da se radnici ne mogu boriti u vreme recesije – što je ideja koja se može pokazati kao proročanstvo koje samo sebe ostvaruje. Ove vođe su do sada uglavnom samo osnažile svoju podršku Gordonu Braunu i postizale dogovore sa gazdama kako bi zadržale neke poslove.

Opasnost takve strategije nedavno se pokazala u kompaniji „JCB“. Radnici su bili primorani da prihvate tridesetčetvoročasnovnu radnu nedelju da bi zadržali poslove. Upravnici su pozdravili smanjenje plata i potom, svejedno, uručili 1000 otkaza. Potom su, januara ove godine, najavili uručenje još 684 otkaza. Sindikati je tada trebalo da zatraže da se mali deo novca koji je Vlada delila bankama iskoristi za nacionalizaciju „JCB“-a i da se tako spasu i poslovi i stare plate.

Ipak, Britanija nije imuna na borbu. U recesiji, grupe radnika mogu odjednom shvatiti da im je jedina opcija borba za očuvanje poslova i odbranu svojih plata. To se može dogoditi sa grupama koje nemaju tradiciju borbe, ili pak, sa onim grupama u kojima su socijalisti i drugi militanti imali nekakvog uticaja. Takođe, postoji i mogućnost da se kriza naprasno pogorša – to se i dogodilo u Argentini 2001. i 2002. godine, kada je gašenje bankarskog sistema momentalno izazvalo masovni pokret.

U ovom kontekstu, vitalna je uloga socijalistićkih grupacija, ukorenjenih na radnim mestima i lokalitetima, sposobnih da besu radnika i opštim borbama daju politički smer.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Propast kapitalizma u Srbiji

Krediti za „punta“ novo dužničko ropstvo