Svako ko se neko vreme bavi levom politikom pre ili kasnije naići će na termin „kadar“. Taj termin označava grupu aktivista i aktivistkinja koji su ostvarili određeni nivo političkog razumevanja i praktičnog organizacionog iskustva.
Lako je uvideti zašto bi bilo koja organizacija htela da razvija takvu grupu članova i članica. Oni pružaju težinu organizaciji i čine je delotvornom u borbi. Oni, takođe, olakšavaju integrisanje novog članstva u političku tradiciju organizacije. Konačno, kadrovi omogućavaju organizaciji da delotvorno učestvuje u različitim borbama i fazama borbe.
Članovi i članice koji se smatraju kadrovima često su, mada ne i uvek, u većoj meri uključeni u sindikate i druge radničke organizacije. Njihova reč ima veću „težinu“ u pokretu i oni mogu biti sposobniji od drugih ljudi da pokreću delove klase u određenom smeru.
Taktička fleksibilnost moguća je samo u organizaciji u kojoj postoji visok nivo slaganja oko osnovnih principa, a to zahteva stabilnu grupu članova i članica koji razumeju i prenose osnovne ideje organizacije na svoje drugove i drugarice, kao i novim generacijama.
Kadrovi jedne organizacije pružaju joj stabilnost, izdrživost i delotvornost u borbi. Ali ovo može dovesti i do problema, pogotovo kada se uslovi borbe brzo menjaju. Trocki je objašnjavao ovaj problem na sledeći način:
Svaka partija, čak i najrevolucionarnija partija, nužno mora proizvoditi sopstveni organizacioni konzervativizam; u suprotnom bi joj nedostajala neophodna stabilnost. Ovo je u potpunosti pitanje nivoa. U revolucionarnoj partiji, suštinski neophodna doza konzervativizma mora se kombinovati sa inicijativom u orijentaciji i smelošću u akciji – ali i sa potpunom slobodom od rutine.
Ovo oslikava jako bitnu stvar: kadrovi ostaju kadrovi samo ukoliko nastave da se na ispravan način odnose prema skretanjima koja borba stvara. Ukoliko to nije slučaj, bez obzira na svoje nagomilano znanje i iskustvo, pretvaraju se iz prednosti za organizaciju u prepreku za njen rad. Trocki dalje kaže:
Kada dođe do nagle promene u situaciji i postave se novi zadaci, čak i najrevolucionarnije partije često prate jučerašnju političku liniju na taj način postajući (ili rizikujući da postanu) kočnice u revolucionarnom procesu. I konzervativizam i revolucionarna inicijativa pronalaze svoj najsažetiji izraz u vodećim organima partije.
Pogotovo je u takvim trenucima moguće da novi članovi i članice organizacije preciznije razumeju šta je neophodno kako bi partija bila delotvorna. U takvim okolnostima, predrasuda o tome kako su revolucionarne organizacije strogo hijerarhizovane odozgo nadole pada u vodu.
U periodu pre Oktobarskog ustanka, kada je vođstvo boljševika bilo ujedinjeno protiv Lenjinovog poziva na drugu revoluciju (o čemu je već raspravljeno u šestom poglavlju „Tajming u revolucionarnoj politici“), upravo su najnapredniji deo klase i najdinamičniji elementi u okviru Boljševičke partije bili ti koji su pobedili konzervativizam.
Na ovaj način dolazi do obnavljanja kadrova partije. U takvim situacijama, među kadrovima ostaju oni koji su se razvijali u skladu sa vremenom, a u njih se integrišu i oni koji su se pokazali sposobnim da uče i da predvode u novonastalim okolnostima. Na ovaj način, diskusije i aktivnosti partije konstantno testiraju stare kadrove i stvaraju nove vođe.
Lenjin se sa ovim problemom suočio još pre 1917. godine. Kada su se boljševici otcepili od umerenijih menjševika i kada su bili u procesu formiranja sopstvene organizacije, on je insistirao na tome da je stvaranje strogo organizovanih komiteta koje bi sačinjavali članovi i članice od poverenja u što većem broju gradova i mesta od ključne važnosti.
Ove „komitetlije“ su, prema rečima Lenjinove žene Krupskaje, bile „samouverene […] i nisu volele inovacije. Niti su želeli, niti su bili sposobni da se prilagode promenjenim uslovima.“
Kada je izbila revolucija 1905. godine, komitetlije na koje se Lenjin oslanjao odbile su da otvore partiju i njene strukture radikalizovanim radnicima i radnicama.
Lenjin je potom obrnuo svoju prethodnu tvrdnju: „Zaista, ponekad mislim da su devet desetina boljševika zapravo formalisti […] Trebaju nam mlade snage.“
Ovo je lekcija koju treba naučiti: kadrove ne određuje samo to što znaju marksističku teoriju i imaju mnogo iskustva u borbi. Pogotovo ih ne određuje to koliko godina imaju ili koliko dugo su bili u partiji.
Ove prednosti ostaju prednosti samo ako su kadrovi sposobni da ih primene na savremenu borbu, koristeći svoje iskustvo da razumeju, objasne i delaju u skladu sa novim okolnostima. Da bi se ovo desilo, oni moraju biti aktivni članovi i članice partije koji se trude da oblikuju borbu svesno intervenišući u njoj, a ne prosto posmatrajući je i komentarišući izdaleka.
U Šta da se radi?, Lenjin ukazuje na kontrast između ekonomskog vođstva, koje radničkom pokretu pruža funkcioner sindikata, i vođstva koje smatra da bi trebalo da pružaju revolucionarni socijalisti i socijalistkinje:
Jer sekretar ma kog, na primer engleskog, trejdjuniona uvek pomaže radnicima da vode ekonomsku borbu, organizuje fabrička razgolićivanja, objašnjava nepravičnost zakona i mera koje ograničavaju slobodu štrajkova, slobodu postavljanja štrajkačkih straža (radi upozorenja svih i svakog da je u izvesnoj fabrici štrajk), objašnjava pristrasnost izabranog sudije koji pripada buržoaskim klasama naroda itd., itd… I ne može se dovoljno naglasiti koliko je važno insistirati na tome da to još nije socijal-demokratizam [tj. revolucionarni socijalizam].
Za socijal-demokratu, ideal ne sme biti sekretar trejdjuniona, nego narodni tribun, koji ume da reaguje na sve moguće manifestacije samovolje i ugnjetavanja, ma gde se one dešavale, ma kojeg se sloja ili klase one ticale, koji ume da uopštava sve te manifestacije u jednu sliku policijskog nasilja i kapitalističke eksploatacije, koji ume da iskoristi svaku sitnicu da pred svima izlaže svoja socijalistička uverenja…