Povodom inauguracije Donalda Trampa žene širom sveta iskazuju svoj otpor kroz proteste do sada neviđenih razmera. Jelena Lalatović analizira zašto su politike imperijalizma, nacionalizma i konzervativizma u direktnom sukobu sa ženskim oslobođenjem.
Ženski marševi protiv Trampove administracije održani 21. januara širom Sjedinjenih Američkih Država okupili su skoro tri miliona učesnica i učesnika. Drugim rečima, dogodio se najmasovniji protest u skorijoj istoriji SAD. Ovo je, kao i marš protiv ekstremno restriktivnog zakona o abortusu u Poljskoj, još jedan milionski protest koji su inicirale i organizovale žene, a koji je naišao na ogromnu internacionalnu podršku i solidarnost, pa je tako i u Beogradu organizovan Ženski marš protiv fašizma. Zajednički imenilac svih pomenutih protesta jeste borba protiv državnog nasilja nad ženskim (pre svega reproduktivnim) pravima.
Razloga za nadu ima: nasuprot militarističkom, konzervativnom i nacionalističkom kursu svetskih elita oličenih u Trampu, Putinu, Erdoganu, stoji masovna pobuna žena koje, poput istaknute borkinje za prava žena i crnaca Anđele Dejvis na Ženskom maršu u Vašingtonu, pozivaju na otpor džentrifikaciji, otpor onima koji profitiraju od ogromnih hipoteka, otpor privatizovanju zdravstvene zaštite, otpor napadima na migrante i muslimane, otpor institucionalnom i privatnom nasilju nad ženama, trans osobama, osobama sa posebnim potrebama. U sličnom duhu, na protestu u Beogradu konstatovano je da živimo u zemlji „u kojoj desetine hiljada ljudi živi u siromaštvu, u kojoj su oni koji rade poniženi i eksploatisani, gde se hiljade izbeglica smrzava na ulicama, dok je rasizam prema Romima jako izražen“, te pozvano na otpor „desnoj politici koja svuda u svetu najpre napada ženska, a potom i prava svih drugih grupa sa manje moći“.
Ujedinjenje svih borbi koje su ovde pomenute jeste primarno obećanje intersekcionalnog feminizma, što podrazumeva istovremeno suprotstavljanje ratu, siromaštvu, rodnoj, seksualnoj, rasnoj i etničkoj diskriminaciji, jer svi ovi oblici nasilja, socijalne deprivacije i diskriminacije ne mogu se posmatrati odvojeno ili nezavisno u odnosu na patrijarhalno i kapitalističko društveno uređenje.
Liberalno-individualistička ideologija jeste ideologija uspona tržišne ekonomije, dok su periodi njenog krahiranja kao faktora socijalne kohezije povoljni za rast pseudokolektivističkih, desničarskih opcija. Solidarnost i kolektivizam koje desnica pokušava da upiše u nacionalističke, etatističke i religiozne sentimente koje raspiruje zapravo je međusobna „solidarnost“ društvenih grupa sa više moći protiv strukturno ugroženijih – patrijarhalne porodice protiv reproduktivnih i seksualnih sloboda, belog stanovništva protiv tamnoputih migranata.
Kapitalizmu su „porodične vrednosti“ neophodne radi besplatne reprodukcije, te je dihotomija u kojoj je žena vezana za sferu reprodukcije, koja, pored one bazično biološke − rađanja, podrazumeva i neplaćenu brigu o deci i domaćinstvu, a muškarac za proizvodnu sferu, prećutna klauzula kapitalističkog „društvenog ugovora“. Za kapitalizam u tako dubokoj krizi kakva je ova sadašnja, koji podrazumeva ukidanje najosnovnijih oblika socijalne zaštite, te gotovo beskonačno srozavanje minimalne cene rada (tako je u SAD, koje Tramp pokušava da „ponovo učini velikim”, sve učestalija pojava zaposlenih beskućnika, čiji minimalac jeste dovoljan za preživljavanje ali ne i za troškove stanovanja), kontrola porodice kao vaspitne i reproduktivne „ćelije društva“ jeste prvorazredno pitanje opstanka. Otuda i tolika potreba za kontrolom ženskih tela, koja se, pre svega, ogleda u agresivnim kampanjama ili zakonskim inicijativama za zabranu abortusa, od SAD i Rusije, preko Poljske, do Srbije.
Američki predsednik koji se javno hvali „hvatanjem žena za pičku“ ne označava početak neke „Trampove ere“ i kraj političkih sistema kakve poznajemo, kako izveštavaju nacionalistički i prokapitalistički mediji, već predstavlja gorući simptom zaoštravanja protivrečnosti unutar postojećeg sistema. Dalje, do koje mere jačanje nacionalističkih, patrijarhalnih i klerikalnih diskursa sa ciljem očuvanja postojećeg poretka ide, vidi se i u zakonu koji je prošao prvi krug glasanja u Ruskoj dumi – reč je o legalizaiji fizičkog nasilja nad ženama.
Kontrola ženskog tela osnovna je pretpostavka svakog nacionalističkog i imperijalnog diskursa – žensko telo se najpre brani od imaginarnih neprijatelja (drugih naroda, migranata), a zatim instrumentalizuje za rađanje radi demografske obnove, do koje treba da dođe nakon novih osvajanja tj. povratka izmaštane izgubljene veličine. Tramp, Erdogan, Putin, Vučić reprezenti su ovakve politike, u čemu leži odgovor na pitanje koje su dežurni desničarski dušebrižnici postavili povodom Ženskog marša u Beogradu – zašto bi žene u Srbiji protestovale protiv Trampa. Odgovor na to pitanje je jasan – Tramp je deo globalnog desničarskog talasa na čijem udaru su žene prve, te je očekivano da će pružati otpor.
U nacionalističkom diskursu žensko telo, odnosno kontrola reproduktivnih izbora, jeste metonimija za sva ona nepoželjna tela, tj. ljude – lezbejke, gejeve, izbeglice, trans osobe, Albance, Rome. Nema ničeg antisistemskog u desničarskom „kolektivizmu“, kako bi to voleli Putinovi i Trampovi obožavaoci, balkanski klovnovi poput Malagurskog i Pernara. Metaforom radikalne feministkinje Odri Lord može se dočarati domet desničarske ekskluzivističke „alternative“ – gospodarev alat nikada neće sruštiti gospodarevu kuću. Rešenje, kako to pokazuju protesti u SAD i Poljskoj, leži u feminističkoj i levičarskoj politici.
Masovnost ovih protesta pobija apokaliptičnu tezu da nakon sloma liberalizma i politika centra nužno mora doći do apsolutnog trijumfa ekstremne desnice. No, ne smemo se zavaravati da su svi učesnici protesta podjednako progresivnih stavova – mnogi samo spontano reaguju na vrhunac izopačenosti sistema, koju podjednako oličavaju i Tramp i zakonska uredba da se fetusi nakon spontanog pobačaja sahranjuju. Ali upravo zahvaljujući procepu između liberalnog centra i tradicionalističke desnice levica ima prostor da kanališe masovno osećanje gneva i otpora.