Grčka nosi baklju otpora

Lokalni izbori u Grčkoj zakazani su za sedmi i četrnaesti novembar. Nikada do sad predizborni period nije bio ovoliko obeležen štrajkovima. Službenici, nastavnici, zaposleni u bolnicama i lokalnim samoupravama održali su u oktobru dvadesetčetvoročasovni štrajk. Radnici u železnici, transportu, telekomunikacijama i elektranama izveli su seriju protestnih šetnji i pored toga što grčka sindikalna konfederacija nije zvanično pozvala na generalni štrajk. Novinari i ostali zaposleni u medijima se istovremeno nalaze usred žestoke borbe protiv velikih medijskih gazda koji otpuštaju na stotine ljudi.

 

Političko pitanje koje je progonilo vladu tokom avgusta bilo je da li će se talas štrajkova koji je tokom prethodnih meseci izbacio čak sedam generalnih đtrajkova nastaviti i nakon godišnjeg odmora. Sve nade koje su možda imali pale su u vodu.

Početkom septembra došlo je do izmena u vladinom kabinetu, što je simbolisalo njenu nadu da će se nakon prvih par vrelih meseci ove godine okrenuti drugi list. Njihov plan je unapred propao. Novi ministar javnog reda, koji je dok je još bio poslanik kritikovao mere štednje, naredio je policiji za razbijanje demonstracija da napadne honorarce pri ministarstvu kulture koji su okupirali Akropolj, iz protesta zbog toga što nekoliko meseci nisu primili plate.

Prošlo je godinu dana od kada je ova vlada preuzela vlast na parlamentarnim izborima. Neki zaključci koje možemo izvući iz toka ovogodišnjih dešavanja mogu biti od koristi za borbe u drugim evropskim zemljama.

 

Proces

Prva stvar koju moramo istaći jeste ta da je borba protiv mera štednje proces, a ne tek jednokratan događaj. Objava budžetske seče nije dovela do „velike noći“ na barikadama. Uostalom i zašto bi? Sama kapitalistička kriza je proces koji se razvlači, pa se i odgovor njoj mora posmatrati dugoročno.

Ulazak u krizu šokirao je većinu ljudi. Zvanična kapitalistička ideologija predstavila je krizu kao meteorološki fenomen: kao uragan koji je pogodio zemlju, pa samo treba da ostanemo mirni i sačekamo da prođe. Konformističke ideje mogle su da odnesu pobedu decembra 2009. Za nas je važno da otkrijemo razlog zbog kog ipak nisu pobedile.

Ništa se ne dešava sasvim spontano ili po automatizmu. Društveni pokreti nikada ne dolaze u svom punom obliku – isto važi i za radnički pokret. Tokom protekle godine videli smo stalne napore najnaprednijih delova pokreta da pomognu ostalima da ih isprate, da prevaziđu prepreke koje im birokratija postavlja i da obezbede primere toga kako se boriti.

Sindikalno vođstvo u Grčkoj nije ništa militantnije ili levičarskije od svojih kolega u drugim evropskim državama. Većinu sindikata kontrolišu kadrovi Pasoka, socijal-demokratske partije. Kada je Pasok pobedio na izborima 2009. ti kadrovi su pripremali sindikalno članstvo na dug period suspenzije štrajka. Prvi štrajk koji je pokrenuo borbu nije bio zvanično sazvan od strane vođstva konfederacije, već od strane lokalnih sindikata nastavnika. Njihov pritisak primorao je vođstvo njihovog sindikata da pozove na ograničeni tročasovni štrajk, što je kod drugih manjih sindikata proizvelo domino efekat. Pridružili su im se lokalni bolnički sindikati, a nakon toga i sindikati koje kontroliše Komunistička partija.

Sindikati koji su organizovali štrajk od 17. decembra nisu najjači, niti najveći u Grčkoj, ali nisu ni najslabiji. U pitanju su sindikati sa iskustvom akcije i snažnim prisustvom levice, posebno antikapitalističke levice. Kada se osvrnemo, značaj 17. decembra ne leži u tome što je sam po sebi taj dan podstakao najveće sindikate da stupe u akciju, već u tome što je velikom broju aktivista drugih sindikata pokazao da borba protiv mera štednje mora da se organizuje odozdo i da je uzaludno samo čekati na vođstvo da pokrene stvari.

Rezultati toga pokazali su se očiglednim tokom narednih generalnih štrajkova koje je organizovalo vođstvo konfederacije koje više nije moglo da stoji po strani, ali koje se nadalo da će im sazivanje jednog ili dva štrajka, sa ograničenim učešćem radništva, omogućiti da optuže najmilitantnije sindikate i levicu da su poludeli. Desilo se, zapravo, to da su štrajkovi i demonstracije bili posećeniji nego što se očekivalo.

Opet, spontanost je samo deo odgovora. Prava razlika je u tome što su grupe radnica i radnika na nekoliko radnih mesta po prvi put osetile potrebu da se organizuju tako da što je moguće više svojih koleginica i kolega dovedu na demonstracije. Disbalans u štrajkačkom učešću koji se pojavio između različitih radnih mesta zavisio je ponajviše od toga da li su na određenom radnom mestu postojala dva-tri radnika voljna da uzmu odgovornost organizovanja u svoje ruke.

Tokom generalnog štrajka od petog maja, predsedavajući sindikalne konfederacije pokušao je da se obrati okupljenim štrajkačima sa bine, ali ga je dočekalo masovno glasno negodovanje i nije uspeo ni da završi govor. Radnice i radnici koji su vikali na njega potiču iz jačih sindikata: u železnici, elektranama, telekomunikacijama i lokalnim samoupravama, kao i iz sindikata koje kontroliše Pasok. To su radnice i radnici koji su organizovali ljude da učestvuju u masovnim demonstracijama i koji su sada osećali samopouzdanje da održe distancu u odnosu na svoja vođstva.

 

Kompleksnost

Dosadašnji vrhunac pokreta, prema kriterijumima brojnosti i borbenosti, je generalni štrajk od petog maja, tokom kog su milioni ljudi ušli u štrajk, a stotine hiljada njih izašlo je na ulice – od kojih su mnogi umalo uspeli da se probiju u parlament. Ipak, pre nego što smo dospeli do petog maja morali smo da prođemo kroz manje i iscepkanije štrajkove. Ovo je nešto što bi vlada volela da zaboravimo. Oni sada svaku mobilizaciju porede sa petim majem, pokušavajući da nam poruče: „Tog dana niste preuzeli parlament, tako da ništa veće od toga više ne može da se desi“. Ovo je igranje vatrom, budući da je peti maj doveo do još kompleksnijeg procesa unutar radničke klase.

Pod jedan, ovo je dovelo do političkih posledica, čak i na najvišem nivou. Tri poslanika Pasoka glasala su protiv mera štednje i izbačeni su iz partije. Čak su i desničari bili prinuđeni da glasaju protiv, što je zagarantovalo da politička nestabilnost u Grčkoj neće ubrzo nestati.

Pod dva, štrajk je još većem broju radništva pokazao da militantnost mora da nastavi da raste kako bismo odneli pobedu. Vozači autobusa su zbog jednodnevnog kašnjenja u isplatama zarada prvog jula zadržali autobuse u garažama čak i bez najave štrajka. Novinari u štrajku odlučili su da se neke od utakmica Svetskog prvenstva prenose bez komentatora.

Najvažniji primer je štrajk vlasnika kamiona. Oni nisu radnici – većina njih pripada srednjoj klasi – ali su ostali u štrajku ne samo nakon što im je sud naredio da se vrate na posao, već čak i kad je vlada iskoristila vanredno stanje da ih na to primora i zapretila im konfiskacijom kamiona. Vlasnici kamiona podigli su uloge sindikalnim rukovodstvima u železnici i elektranama. Sudski nalozi više ne mogu biti razlog za otkazivanje štrajkova.

Pod tri, na hiljade novih ljudi počelo je da se nakon petog maja bavi politikom. Vlada je tragičnu smrt troje ljudi u banci tokom demonstracija iskoristila da pojača teror i spreči eskalaciju aktivnosti. Ipak, niko nije podlegao – sindikati su izdali saopštenja u kojima kao krivce navode policiju, vladu i šefove banaka. Ovo dokazuje da je tokom ovih par meseci svest miliona ljudi značajno uznapredovala.

Ovaj proces radikalizacije je još uvek daleko od kraja. I sam ministar finansija je u julu u intervjuu za Fajnenšal tajms izjavio: „Voleo bih da smo imali šest meseci više da se pripremimo za penzionu reformu, ali za šest meseci od sada ne znam da li ćemo uspeti da je proguramo.“

Borbe u Grčkoj posmatrane iz inostranstva ponekad izgledaju kao serija uzastopnih i militantnih štrajkova. Posmatrano iznutra, veoma smo daleko od toga. Ovo nije bila tek linearna izgradnja naših snaga, već porast svesti hiljada radnica i radnika, politički proces i organizacioni izazov za sindikalce. Intervencija socijalista u ovom procesu bila je neprocenjiva na svim nivoima.

 

Ideološki

Na ideološkom nivou, diskusija o poreklu i karakteru kapitalističke krize ostaje u osnovi borbi koje se odvijaju. Marksistički argumenti su neophodni aktivistkinjama i aktivistima na radnim mestima kako bi mogli da predvide tok dešavanja i suprotstave se zvaničnoj propagandi.

Bez socijalističke intervencije ne bi došlo do učešća zajednica imigranata u generalnim štrajkovima – što je bilo ključno za sprečavanje rasizma da se potkrade u borbu protiv budžetske seče.

Najvažniji izazov ostaje pomoći najnaprednijim radnicama i radnicima da stvore pravu mrežu sindikalaca iz baze kako bi održali pritisak na sindikalnoj birokratiji.

Francuska radnička klasa je danas na čelu borbe protiv mera štednje u Evropi. To je od velike pomoći nama u Grčkoj, jer je radništvo ovde već godinu dana pod pritiskom da se izvinjava zbog toga što je „izuzetak“ u Evropi. Francuske radnice i radnici će doneti još više iskustva ovoj borbi koja postaje sve internacionalnija.

Nadamo se da će neka od ovih grčkih iskustava biti od koristi u predstojećim borbama.

Radikalna levica odnela pobedu na grčkim izborima
Regionalni izbori u Grčkoj su početkom novembra ukazali na bes zbog strogih mera štednje Pasokove vlade.
Socijaldemokratski Pasok sprovodi ogromne budžetske seče, ali radnički otpor, koji se samo ove godine materijalizovao kroz šest generalnih štrajkova, vrši sve veći pritisak da se seče zaustave.
Izbori su pokazali veliki pad glasova za Pasok – sa tri miliona koja su dobili na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima, na dva miliona. Desničarska Nova demokratija i fašistički Laos ovog puta su takođe imale manji broj glasova.
Dodatno, u zemlji gde je glasanje obavezno, 40 posto glasača je odbilo da izađe na izbore.
S druge strane, levica je u usponu. Glasovi Komunističke partije su porasli za više od 10 posto. Tri različite frakcije leve koalicije Siriza, i pored unutrašnjiih podela koje su im naudile, prikupile su sličan broj glasova kao prošle godine.
Antikapitalistička koalicija Antarsija napravila je veliki korak unapred – učetvorostručila je svoje glasove na 10,000, dobivši dva posto na nacionalnom nivou i 20 odbornika širom zemlje.
Nekoliko članova grčke Socijalističke radničke partije, ključnog dela Antarsije, osvojilo je odbornička mesta.
Premijer Jorgos Papandreu izjavio je da će ukoliko Pasok izgubi sazvati prevremene parlamentarne izbore. Njegova partija je ipak dovoljno dobro prošla, što mu je omogućilo da od te ideje odustane.
„Čak i sa ovakvom taktikom Pasok beleži ogroman pad glasova“, rekao je Panos Garganas, urednik grčkog lista Radnička demokratija.
„Suočeni su sa čvrstom opozicijom. Radnici u lokalnim samoupravama ulaze u štrajk od sledećeg petka, dok je u bolnicama na snazi odluka o minimalnom radu. Naredni generalni štrajk je dogovoren za 15. decembar – dan kada se odlučuje o budžetu.“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Irska: Budžetska seča i kapitalistička ludnica

Lekcije radničke borbe u Francuskoj protiv reforme penzionog sistema