Ima li u pokretu mesta za partije?[5 min. čitanja]

Mnogi aktivisti sa kojima sarađujemo u raznim pokretima saglasni su sa nama oko većine osnovnih stvari. Oni se slažu da levičari moraju da se suprotstave svakoj vrsti ugnjetavanja. Slažu se i da svaki pokret protiv kapitalizma mora da u sebi sabere inicijativu, energiju i maštu miliona organizovanih radnica i radnika. Saglasni su i da protiv fašista moramo da ujedinimo najšire društvene snage. Oni se u potpunosti protive desničarima i ne veruju liberalnim demokratama. Uglavnom su svesni i da socijaldemokrate ne nude put napretka.

Veliki broj njih se, međutim, ne slaže da je potrebno izgraditi revolucionarnu partiju. Jedan od razloga je taj što im iskustvo govori da partijama ne treba verovati. Umesto toga, kako bi promenili svet, oni se okreću pokretima. U neku ruku su i u pravu.

Koja pokretačka snaga stvara revolucije? Odgovor leži uvek u velikim društvenim pokretima odozdo. Pobeda je parlamentarnim putem bila izvojevana jedino u engleskom građanskom ratu iz XVII veka i to zahvaljujući stalnim intervencijama pokreta zanatlija, koji su antirojalističke snage gurali unapred. Francusku revoluciju su ulevo pokretali Sankiloti.

Rusku revoluciju su izvršili ruski radnici, seljaci i vojnici. Ista priča je bila sa svakom narednom narodnom revolucijom, zaključno sa rušenjem aparthejda u Južnoj Africi. Veliki društveni pokreti stvaraju nove oblike organizacije – vojne parlamente, štrajkačke komitete, radničke odbore, mesne „sovjete“, čileanske „kordone“, itd. One se razvijaju iz potreba trenutne borbe, ali ujedno skiciraju i početke novog društvenog oblika, sa više demokratske kontrole odozdo.

Takva tela – kao i sindikati, lokalne grupe anti-ratnih, ljudskopravaških, antifašističkih i drugih aktivista – sastavni su delovi pravih pokreta. Onda kada su efikasna, ona se trude da u sebe uključe sve koji u toj borbi učestvuju, kako bi se povećalo akciono jedinstvo.

Ideja koja je za revolucionarni socijalizam ključna je ta da svet menjaju jedino pravi pokreti. Socijalističko društvo možemo da stvaramo jedino kroz transformatorske aktivnosti velike većine radnica i radnika koji se bore za svoje zahteve i razvijaju sopstvene organizacije.

Sama po sebi, međutim, ova ideja je nedovoljna. U stvarnom svetu, pokrete čine svakojake tendencije i impulsi. Britanski pokret protiv rata u Iraku, na primer, okupljao je ljude najrazličitijih ideja, i to ne samo o tome na koji način bi anti-ratni pokret trebalo da se razvija. Kao što svaki sindikalni aktivista zna iz iskustva, među kolegama ćemo naići i na pouzdane borce i na moguće štrajkbrehere, kao i na niz onih koji se stoje negde između.

Pokrete nećemo biti u stanju da razumemo ukoliko ih ne posmatramo kao polja stalnih debata i rasprava. Te rasprave se vode delom oko toga na koji način posmatramo svet, ali prevashodno oko toga šta u datom trenutku možemo i šta bi trebalo da uradimo. Da li je najbolji put lobirati vlasti, u pokušaju da im promenimo mišljenje, ili bi trebalo da stvaramo snažne i borbene pokrete, koji osporavaju pravo vlasti da donosi odluke?

Da li su pitanja oko kojih se borimo odvojena jedna od drugih, ili su možda sva ta pitanja međusobno povezana – a ako je tako na koji način? Možemo li nešto naučiti iz grešaka i pobeda pokreta iz drugih zemalja?

Na ova i mnoga druga pitanja redovno se javljaju različiti odgovori. Unutar pokreta nastaju najrazličitije grupe, ponekad povezane sa spoljašnjim telima (partije, veroispovesti, profesije, itd.), od kojih će svaka imati svoj predlog rešenja.

Neki od tih predloga će pokret izbaciti iz koloseka. Neki će demobilisati njegove snage. Neki drugi će dovesti do podele unutar pokreta. Treći će se truditi da mu suze polje delovanja. Ako se socijalisti ne organizuju kako bi predstavili svoju tačku gledišta, ostali će ih nadjačati. Odsustvo jasnog socijalističkog argumenta je kroz istoriju iznova dovodilo do užasavajućih poraza. Birokratija Francuske komunističke partije je bila u stanju da lokalizuje i podeli pokret iz maja 1968. Desničarske mule uspele su da se dočepaju vođstva nad Iranskom revolucijom 1979. Istorija je puna takvih primera.

Čak i uz proklamovanu socijalističku vladu na vlasti, kao u Čileu 1973, nastaju teški problemi. Vojni oficiri starog režima ostali su na svojim pozicijama, obezbedivši bazu za brutalnu kontra-revoluciju. Samo je organizovani pokret među radnicama i radnicima, koji bi zamenio staru državnu mašineriju onima koji su direktno odgovorni jedino njima, mogao da spreči katastrofu.

Neki, pak, predlažu da se rešenje nalazi u oslanjanju na „spontanost“ narodnog revolta koji će počistiti sve prepreke. Bez sumnje, svaki veliki pokret zaista rađa velike „spontane“ izlive narodne kreativnosti i mašte. Postoje, međutim, dve različite spontanosti.

Milioni radnica i radnika „spontano“ i dan danas glasaju za konzervativne partije. Spontano, borbe radnica i radnika protiv poslodavaca stvaraju ne samo sindikalne organizacije, već i štrajkbrehere. Spontano se i reformističke ideje nadmeću sa revolucionarnim idejama. Stvarni pokreti nisu „homogeni“ – drugim rečima, oni koji ih čine nisu svi jednaki među sobom i ne razmišljaju na isti način. Unutar njih i u njihovoj okolini mnogi organizovani glasovi takmiče se za pažnju i podršku.

Zbog toga je osnovni princip da revolucionarni socijalisti treba da se organizuju i pronalaze načine da iznesu sopstvene argumente. U srži tih argumenata nalazi se potreba za maksimalnim akcionim jedinstvom, najširim internacionalizmom i borbenom samoaktivnošću eksploatisanih i potlačenih.

Šta misliš?