Pozicija Die Linke-a po pitanju Palestine udaljila je ovu partiju od globalnog pokreta solidarnosti i ojačala najgore elemente unutar partije. Ovde prenosimo članak iz onlajn časopisa Jacobin, autora Leandrosa Fišera, člana Marx21 i Die Linke-a u Nemačkoj, o situaciji u najznačajnijoj partiji Evropske levice.
Bila je to zaista bizarna scena, vredna filma Pitera Selersa: čovek trči kroz prazne hodnike Bundestaga. Iza njega, drugi čovek, David Šin, optužuje ga za etiketiranje i huškanje proizraelskih desničara na njega. Prvi čovek je Gregor Gisi, predsednik parlamentarnog kluba Leve partije (Die Linke). On odlazi do toaleta i viče na Šina „Raus mit dir!“ (Napolje s tobom!).
Anete Grot i Inge Heger, dve poslanice Die Linke-a koje su 2010. godine bile deo posade flotile Oslobodite Gazu, pokušavaju da umire Šina i njegovog saradnika, Maksa Blumentala.
Šta se zapravo desilo?
Izgleda da se Gisi postarao da otkaže događaj na kome je trebalo da učestvuju Šin i Blumental, a koji je trebalo da se održi u prostorijama Bundestaga. Još jedna poslanica partije, Petra Pau, takođe je, zajedno sa političarima iz Zelene i Socijaldemokratske stranke, potpisala pismo upućeno glavnoj izraelskoj organizaciji za lobiranje u Nemačkoj, urgirajući da Folksbine teatar otkaže događaj sa Šinom i Blumentalom koji je bio zakazan za 9. novembar.
U pismu se tvrdilo da su Šin i Blumental „jednostrani duet“ koji upoređuje Izrael sa nacistima i koji je imao smelosti da organizuje antiizraelski miting na godišnjicu Kristalne noći.
Haos je nastupio kada je u javnost pušten video u kojem Gisi ulazi i izlazi iz toaleta. Desno, reformističko krilo Die Linke-a ne samo da je nateralo parlamentarce koji su pozvali Blumentala i Šina da se izvine Gisiju, već sada i otvoreno traži njihovo isključivanje iz parlamentarnog kluba, optužujući ih, manje-više, za antisemitizam.
Hajke Hensel, još jedna navodno osećajna poslanica, otišla je tako daleko da je otvoreno izjavila kako više ne želi da radi sa Blumentalom i Šinom. To da bi jedna leva partija u Nemačkoj trebalo da bude oprezna u svojoj kritici Izraela, u zemlji u kojoj su definicije judaizma, Izraela i cionizma namerno stapane u jednu već pola veka, nije nikakvo iznenađenje. Međutim, činjenica da neki od njenih glavnih zastupnika aktivno sarađuju sa medijima u etiketiranju dvojice međunarodno priznatih jevrejskih anticionista kao antisemita zaista je alarmantna i baca ozbiljnu sumnju na sposobnost partije da se poveže sa globalnim pokretom za solidarnost sa Palestinom.
Istorija odnosa nemačke levice prema Izraelu/Palestini zaista je komplikovana i, za neupućene levičare širom sveta, zbunjujuća, a ponekad i šokantna.
Kada sam se doselio u Nemačku sa Kipra u jeku Druge intifade, nisam se mnogo bavio sukobom, sem pružanja moralne podrške potlačenima, kako u ovom, tako i u svakom drugom sukobu. Na univerzitetu sam bio šokiran saznanjem da kada bi levičari, uglavnom autonomistički orijentisani aktivisti, na kampusu pričali o Palestini, oni ne bi prihvatali čak ni minimum pozicije koja bi osudila „pacifikaciju“ Zapadne Obale i Pojasa Gaze od strane Izraela, već bi ovu zemlju romantizovali kao neku vrstu bliskoistočne Kube koja je pod pretnjom palestinskih bombaša-samoubica inspirisanih nacistima.
Jasno je da ovaj stav nije predstavljao, niti danas predstavlja stav celokupne levice po ovom pitanju, ali on bez obzira na to ukazuje na daleko problematičniji pravac mišljenja nego u bilo kojoj drugoj zemlji Zapadne Evrope.
Dok činjenica da je Nemačka odgovorna za industrijalizovana ubistva miliona Jevreja delimično objašnjava problem nemačke levice sa pitanjem Palestine, dimenzija Istok-Zapad podjednako je bitna; Gisi je tokom proteklih 25 godina bio zastupnik istočnonemačkog postkomunizma. Slučaj Die Linke-a zavređuje posebnu pažnju, budući da unutrašnja dinamika jedne odmetničke levoreformističke partije u modernoj Nemačkoj pod kancelarkom Angelom Merkel, usred protivrečnosti krize evrozone, takođe utiče na njen pristup problemima Bliskog istoka.
Nemačka levica i Palestina: kratak istorijat
Kao i britanska Laburistička partija, nemačka Socijaldemokratska partija (SPD) i birokratski sindikati bili su izrazito procionistički nastrojeni tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Posleratna socijaldemokratija videla je Izrael kao socijalistički inspirisanu državu koja je utirala „treći put“ između zapadnjačkog liberalnog kapitalizma i istočnjačkog „totalitarizma“.
Ovakva politika činila se dopustivom s levičarske tačke gledišta. Napokon, nemački konzervativci, uprkos plaćanju odštete Izraelu zbog Holokausta, odbijali su da uspostave diplomatske odnose sa Izraelom sve do 1965. godine, istovremeno tajno naoružavajući ovu državu. Ovo je naizgled urađeno zbog održanja „tradicionalnog nemačko-arapskog prijateljstva“, dok je zapravo imalo za cilj da spreči talas priznavanja „nelegitimne“ Nemačke Demokratske Republike (NDR) od strane arapskih zemalja.
Za mlade marksističke intelektualce na obodu SPD-a, uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Izraelom postalo je ključni zadatak levice, kao odgovor na politički establišment koji je integrisao naciste u državni aparat, među kojima je najistaknutiji bio Hans Globke, najbliži savetnik Konrada Adenauera i jedan od autora Nirnberških rasnih zakona.
Komunistička vlada Istočne Nemačke, s druge strane, morala je da prati obrte staljinističke spoljne politike. Shodno tome, sovjetska linija o podržavanju cionističkih formacija usvojena je u ključnom periodu 1947–49. godine. Sasvim suprotno tome, istočnonemačka birokratija koja se ranih pedesetih upustila u čistke, koje su efektivno mobilisale antisemitska shvatanja protiv nepoželjnih elemenata, izazvala je egzodus Jevreja iz Istočne Nemačke.
Zajedno sa istovremenim sovjetskim okretom prema Arapima, NDR se upustila u antiizraelsku retoriku kako bi pokušala da dobije ključna diplomatska priznanja od strane arapskih država. NDR je bila anticionistička u smislu protivljenja politici Izraela. Međutim, kao i SSSR, nikada nije preispitivala njegovu kolonijalno-naseljeničku prirodu, gledajući na savez Izraela sa imperijalizmom kao na pitanje lošeg izbora. Teritorijalno proširenje Izraela na račun sovjetskih saveznika bilo je ono što je mučilo Istočni blok, a ne diskriminatorna priroda njegove vladajuće ideologije.
Istovremeno, na Zapadu su se stvari menjale. Izrael je sada bio glavni saveznik SAD na Bliskom istoku, dok su one vodile nepopularni rat u Vijetnamu. Budući da su Nemačka i Izrael dve godine pre toga uspostavili diplomatske odnose, za vreme rata (Jom Kipur, prim. prev.) mogli smo da posvedočimo rastu procionističke histerije među desno orijentisanom Špringer štampom.
Kako je Izrael postao država na liniji fronta borbe protiv komunizma, studenti iz Zapadne Nemačke, organizovani u Socijalističku nemačku studentsku asocijaciju (SDS), pridružili su se svojim kolegama iz Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Skandinavije i širom sveta u proglašavanju solidarnosti sa fedajinima iz Palestine. Palestinci nisu više bili samo logističko pitanje izbeglica već vidljivi subjekti, sa Palestinskom oslobodilačkom organizacijom koja je naginjala nalevo i koja je u velikoj meri doprinela tome da se ova borba smesti u šire okvire borbe za samoopredeljenje širom svetskog Juga.
Po raspadu SDS-a 1970. godine, različite organizacije koje su proistekle iz tog pokreta preuzele su pitanje Palestine kao jedno od glavnih polja borbe (iako, zbog specifičnog nemačkog istorijskog konteksta, mnogo manje nego u drugim zemljama Zapada). Najpoznatiji primeri su, bez sumnje, Frakcija crvene armije (RAF) i Revolucionarne ćelije, dve terorističke grupe koje su u velikoj meri bile naoružavane i obučavane od strane Narodnog fronta za oslobođenje Palestine.
Ovo nisu bili jedini primeri. Solidarnost sa Palestinom u nekoj formi postojala je širom celokupnog spektra levice – od maoističkih „komunističkih grupa“, trockista, raznih workerist-ičkih inicijativa, do „umerenije“ prosovjetske Nemačke komunističke partije, pa čak i omladinske sekcije SPD-a.
Smrt jednog pokreta – antidojčeri
Krah konsenzusa oko Palestine nesumnjivo je povezan sa opštim povlačenjem levice koje je započelo u kasnim sedamdesetim. Nemačka radikalna levica posle 1968. godine nije više nikada bila masovni pokret sa širokim odzivom među radničkom klasom, za razliku od svojih saboraca u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Italiji. Zapadnonemački kapitalizam bio je uspešniji u integrisanju pobune iz 1968. godine.
Na političkom polju, socijaldemokrate su najviše dobile 1968. Radikalna levica našla se u izolovanoj poziciji, a deo nje okrenuo se terorizmu. Krvavi krešendo dostigao je svoj vrhunac u „Nemačkoj jeseni“ 1977. godine, kada su se kidnapovanja i otimanja aviona od strane RAF-a završila smrću dvoje osnivača u zatvoru.
Ovo je samo doprinelo tome da se odustane od podrške oružanim borbama u zemljama Trećeg sveta i okrene ekološkim i pacifističkim pokretima, što je bio preokret kojem je politički izraz dala partija Zelenih. Neke marksističke grupe nastavile su da deluju, ali bez efekta.
Istovremeno, neke militantne grupacije okupile su se oko pokreta za autonomiju. Autonomen je nastavio da propagira antiimperijalizam, uključujući u to i podršku Palestini. Bili su supkultura koliko i pokret, a karakterisali su ih skvotovanje i nasilni okršaji sa policijom. Međutim, njihov dubok prezir prema teoriji učinio ih je podložnima uticaju kataklizmičkih političkih događaja koji su se odigrali 1989. godine.
U susret neonacističkom naletu koji je pratio proces ujedinjenja, značajan deo autonomista prihvatio je gledište antidojčera, „anti-Nemaca“. Ovi bivši maoisti izražavali su mišljenje da je najveći neprijatelj sa kojim levica u Nemačkoj mora da se obračuna apstraktna ideja „Nemačke“ kao nacije. Neophodan je bio savez sa bilo kim za koga se smatralo da je protiv „Nemačke“.
Pitanje Izraela nije igralo neku ulogu na početku antidojčerskog pokreta. Ovo se promenilo po izbijanju Druge intifade i 11. septembru. Antidojčeri su već bili oduševljeni knjigom Danijela Goldhagena „Hitlerovi dobrovoljni dželati“. Oni su sada vrlo predano prišivali njegovu ideju „eliminatornog antisemitizma“ bilo kom pokretu koji se protivio SAD i hegemoniji Izraela na Bliskom istoku, bilo da je bio sekularno-nacionalistički ili islamistički.
Matijas Kincel, bivši maoista i ideolog antidojčera u stilu francuskih novih filozofa, čak je napisao i knjigu kako bi „dokazao“ (bez i najmanjeg poznavanja arapskog jezika) da su ideologije Hamasa i Hezbolaha „inspirisane nacizmom“. Do tada, tvrdokorno jezgro antidojčera već se oprostilo od levice označivši je kao „mrtvu“. Ostaci pokreta su, nadalje, sklopili savez sa ekstremno desničarskim islamofobima.
Ipak, kulturna estetika i ideje antidojčera – bizarni miks tehno muzike, samoupravnih stambenih projekata i beskrajnih diskusija o „strukturalnom antisemitizmu“ antiglobalizacijskog i Occupy pokreta – karakterišu veliki deo savremene radikalne levice u Nemačkoj. Ovo je naročito tačno u Istočnoj Nemačkoj gde se ekstremna desnica često služi demagoškom, antisemitskom vrstom anticionizma. Slučajno ili ne, u ovom delu zemlje vidljivi su i katastrofalno nasleđe staljinizma i hronična slabost organizovane radničke klase.
Listovi kao Jungle World, koji slave autonomiju u Čijapasu, kvir politiku i radikalnu ekologiju, istovremeno su i snažno proizraelski orijentisani u svojim nastupima. Ne radi se o tome da svi autonomisti u Nemačkoj podržavaju Izrael po svakom pitanju ili da su ravnodušni po pitanju postojanja islamofobije. Međutim, otvoreno preispitivanje izraelskog tlačenja Palestinaca smatra se nedopustivim, budući da bi to moglo da otvori prostor postojećem latentnom antisemitizmu.
Kada izraelske bombe padaju na Pojas Gaze ubijajući i ranjavajući hiljade ljudi, mnogi sa alternativne scene uzdržavaju se od protesta u znak solidarnosti sa žrtvama, tvrdeći da, pošto Hamas ne predstavlja „emancipatorsku alternativu“, ne postoji neko koga bi levica mogla da podrži.
Tako se dešava da, nenameravano i neželjeno, ipak dolazi do preklapanja diskursa autonomista sa rasprostranjenom islamofobijom koja se širi Nemačkom, gde su napadi na džamije praćeni pozivima upućenim muslimanima da se „integrišu“ i „udalje se“ od ISIS-a. Kada se masa od pet hiljada huligana, među kojima su mnogi aktivni neonacisti, 26. oktobra okupila ispred glavne železničke stanice u Kelnu kako bi protestovala protiv „salafizma“, daleko manje kontrademonstracije okupile su se pod apstraktnim sloganom „Protiv rasizma i religijskog fundamentalizma“, očito željne toga da se udalje od salafizma.
Posledice ovoga bile su poprilično uznemirujuće, u smislu izjednačavanja mladih diskriminisanih muslimana sa direktnim političkim naslednicima Himlera i Gebelsa.
Na sastanku koji je usledio nakon demonstracija, lično sam se uverio da levo profilisani studenti u Nemačkoj ne mogu da shvate zašto je slogan kontrademonstracija bio suštinski pogrešan, što je poprilično razbesnelo jednog druga iranskog porekla, čime je možda simptomatski naznačen sve dublji jaz između značajnog dela levice i muslimana koji žive u Nemačkoj.
Die Linke
Die Linke predstavlja ključnu arenu u kojoj bi borba protiv ove tendencije trebalo da se odvija. Nastala 2007. godine ujedinjenjem onih koji su napustili SPD zbog njenog zaokreta prema centru – kao aktivista antiglobalističkog i antiratnog pokreta – i Partije demokratskog socijalizma (PDS), naslednice bivše istočnonemačke vladajuće partije, ova partija predvodi čitavu levicu u Nemačkoj.
Ispod kišobrana nalaze se sindikalisti levog centra, trockisti, levi kejnzijanci, istočnonemački ex-komunisti, autonomisti, čak i grupa antidojčera koja ima uticaj među podmlatkom partije. Do nastanka partije došlo je usled dvostrukog odbacivaja kako neoliberalizma tako i „humanitarnih intervencija“ u inostranstvu, čiji su zagovornici u slučajevima Jugoslavije i Avganistana bili SPD i Zeleni.
Pitanje Palestine naknadno je uglavnom postalo simbolička rasprava između onih koji na to gledaju kao na pitanje principa jedne internacionalističke partije koja bi trebalo da pokazuje solidarnost sa oslobodilačkim pokretima i onih koji zagovaraju buduće učešće u koaliciji sa SPD-om i Zelenima.
Sloj profesionalnih političara iz sekcije PDS-a, partije iz istočnog dela države, predvodi drugi tabor. Oni su već učestvovali u nekoliko koalicija sa SPD-om u nekolicini federalnih jedinica, uključujući i Berlin, gde su često svoj levičarski program podređivali neoliberalnim fiskalnim merama. Među onima koji su za isključivanje Anete Grot i Inge Heger, koje su propalestinski usmerene, nalaze se i zagovornici ove koalicije, poput Stefana Libiha, koji tvrdi da je član „Atlantik-Brücke“, think tank-a posvećenog ojačavanju nemačko-američkog saveza.
Tu su još i Klaus Lederer, predsednik sekcije Die Linke-a u Berlinu, govornik na proizraelskom mitingu tokom napada na Gazu 2008/2009. godine. „Refleksija“ i „krivica“ zbog jednostrane pozicije bivše Istočne Nemačke navode se kao osnovni razlozi ovog obrta ka cionističkoj poziciji. Budući da su ovi kadrovi proizašli iz bivše profesionalne partijske kaste koja je ujedno bila i deo državnog aparata, nije teško uvideti zašto smatraju da je učešće u vladi efikasniji način da se stvari promene nego putem masovnog pokreta.
Gisi je vrlo oprezno igrao ulogu integrativnog faktora unutar partije. Međutim, tokom govora 2008. godine za partijsku Fondaciju Roza Luksemburg, eksplicitno je povezao šanse Die Linke-a da bude deo vladajuće koalicije sa prihvatanjem nemačkog Staatsräson, odnosno nacionalnog interesa, koji je raširen među svim parlamentarnim frakcijama. Pored prihvatanja obaveza Nemačke u NATO-u i Evropskoj uniji, ovo podrazumeva i odobravanje „posebnih odnosa“ sa Izraelom.
Ovaj odnos očigledno se iskazuje u prodaji nuklearno sposobnih nemačkih podmornica Izraelu, kao i u stavljanju nemačkog veta na inicijative unutar EU za unapređivanje statusa Palestine. Smeštanjem podrške Izraelu u polje moralnih odluka, Nemačka zapravo cinično prikriva moralno neodbranjiv status quo koji pogoduje njenoj industriji naoružanja.
S druge strane, Oskar Lafonten, bivši istaknuti član SPD-a, čije je napuštanje SPD-a bilo ključni momenat za formiranje Die Linke-a, retko je komentarisao Palestinu. Jedini izuzetak bio je tokom radijskog intervjua 2006. godine za vreme rata u Libanu, kada je govorio o dodatnoj, posrednoj odgovornosti Nemačke prema Palestini.
U svemu ovome ogleda se sinergija između antidojčera unutar partije i ključnih sekcija uglavnom bivših komunista sa istoka zemlje. Prva grupacija upustila se u klevetanje svojih političkih protivnika kao antisemita, nešto što su i ovi drugi prihvatili, budući da su zagovornici prava Palestinaca istovremeno i protivnici učešća u koaliciji.
Mobilizacija medija bila je važan aspekt ovih napada. Član frakcije antidojčerskog kokusa BAK Šalom, koji se redovno upušta u apologetiku okupacije Gaze, 2011. godine objavio je „naučnu studiju“ o „anticionističkom antisemitizmu u Die Linke-u“ u Frankfurter Rundschau, mejnstrim dnevnom listu. Ovo je izazvalo pravu medijsku buru, dok su ostale partije sazvale javni pretres u Bundestagu zbog „antisemitizma“ u Die Linke-u.
Dok je unutar partijskog poslaničkog kluba trajala žestoka diskusija, izdata je direktiva koja je zabranila bilo kakvu raspravu o one-state solution (rešenju pitanja Izraela/Palestine u okvirima jedinstvene države, prim. prev.), učešću u BDS kampanji i drugoj Oslobodite Gazu flotili. Odluka je bila daleko od jednoglasne. Mnogi poslanici su je bojkotovali, dok su drugi bili prinuđeni da je potpišu nakon što je Gisi zapretio da će podneti ostavku ukoliko bude odbijena. Iako je ovo zaštitilo partiju od daljih optužbi za antisemitizam, istovremeno je i produbilo jaz između najveće leve partije u Nemačkoj i rastućeg globalnog pokreta solidarnosti.
Od tada, stvari su se smirile. Partija ne samo da neprestano poziva na rešenje u okviru dve države, već je takav stav uzdigla na nivo političkog identiteta, potpuno se odvojivši od realnog stanja stvari na terenu i braneći ga od palestinskih aktivista i izraelskih levičara, poput onih koji su pozvali Die Linke da se ogradi od stavova BAK Šaloma.
Značajan broj zvaničnika i aktivista izbegava da uopšte potegne ovo pitanje, uzimajući u obzir moguće podele po toj liniji. Istorijska slabost posleratne levice u Nemačkoj i njena stalna fragmentacija doveli su do gotovo instinktivne potrebe za „jedinstvom“, čak i među ljudima koji nesumnjivo podržavaju Palestinu. Ovakav stav često se opravdava karakterisanjem rasprave kao beskorisne svađe koja nema nikakvog stvarnog efekta.
Do neke tačke, ovo je razumljivo. Die Linke je uključena u delikatan posao stvaranja široke opozicije moćnom konsenzusu oko Angele Merkel. Međutim, može se reći i da je ovo neiskren i nepošten pristup, ravan poricanju posebne odgovornosti koja leži na nemačkoj vladi zbog podržavanja okupacije, kao i kapaciteta nemačke levice da preispita ovo šurovanje sa aparthejdom i da se aktivno, a ne samo simbolički, uključi u pokret solidarnosti.
Izrael i islamofobija u Nemačkoj
Unutrašnja dinamika Die Linke-a i njena strukturalna pozicija između opozicije i vlasti doprinose stavu ove partije prema Izraelu. Nažalost, ista dinamika sprečila je partiju da zauzme principijelan stav protiv EU. Strahujući da ne ispadne kao da se isuviše približava pozicijama evroskeptične desne Alternative für Deutschland, Alternative za Nemačku, Die Linke je odlučno odbila preispitivanje jedinstvene valute dok istovremeno opravdano kritikuje mere štednje na jugu Evrope, što je donekle neuverljiv i protivrečan pristup.
Ali, njena pozicija prema Palestini proizilazi i iz šire istorijske i društvene strukture. Ovo nije bilo koje pitanje; ono je vrlo blisko povezano sa opsesivnom potrebom Nemačke za pozitivnim novim nacionalnim identitetom, kao i sa atmosferom rastuće islamofobije.
Otkad je ministar spoljnih poslova Joška Fišer, iz partije Zelenih, opravdao prvu vojnu misiju Nemačke posle 1945. godine – onu u Jugoslaviji – tvrdnjom da je cilj sprečavanje „novog Aušvica“, nemačka politička elita iznova se na jedan pervertirani način služi istorijskim lekcijama Holokausta, kako bi opravdala razne sumnjive političke ciljeve, kako kod kuće, tako i u inostranstvu.
Nemačka podrška cionizmu imala je istorijsku ulogu ponovnog integrisanja Nemačke u „međunarodnu zajednicu“. Budući da je Nemačka sada respektabilni član te zajednice, Angela Merkel proglasila je „bezbednost Izraela“ nacionalnim interesom Nemačke, što služi za isključivanje nemačkih muslimana iz fiktivnog narativa „judeo-hrišćanskog nasleđa“.
U ovoj tački postoji preklapanje sa diskursom „omanulog“ multikulturalizma. Ubistvo porodice Kilani u Gazi i ćutanje političke elite Nemačke brutalan je primer toga koji se državljani Nemačke smatraju dostojnim statusa žrtve, a koji ne. Komentar u Welt-u, desno orijentisanom dnevnom listu koji je u vlasništvu Špringer grupe, čak je optužio muslimane za stalnu samoviktimizaciju. Objavljivanje ovoga nije izazvalo ni najmanju reakciju.
Prenaglašavanje „antisemitizma muslimana“ još jedan je simptom ove nove raširene ideologije. Samo uzmimo u obzir proteste protiv nove ofanzive Izraela na Pojas Gaze ovog leta. Mediji su bili preplavljeni izveštajima o „antisemitizmu muslimana“, jer su se antisemitski slogani mogli čuti na spontanim antiratnim demonstracijama gde su „etnički Nemci“ sačinjavali manjinu učesnika.
Naravno, opasnost od antisemitizma u Nemačkoj realna je i ne bi je trebalo potceniti. Prijavljeno je nekoliko slučajeva verbalnih napada na Jevreje, kao i slučaj paljenja sinagoge u gradu Vupertalu. Kako je to Ričard Simur pokazao na slučaju Francuske, antisemitizam postoji i unutar muslimanske zajednice, koja je i sama stalni predmet diskriminacije.
Međutim, ovaj fenomen svoje postojanje delom duguje stalnom mešanju u medijima antisemitizma sa kritikom Izraela, kako je to Rolf Ferleger, bivši član Nemačkog odbora jevrejskih poslanika, pokazao. Čak i veliki deo levice u Nemačkoj govori o „antisemitizmu i rasizmu“, što implicira stav da je, dok je rasizam lako analizirati, antisemitizam nešto izvan logičkog objašnjenja.
Na drugom nivou, ova konfuzija proizilazi i iz nesposobnosti levice da se u praksi poveže sa dešavanjima na ulici i aktivno traži dijalog sa muslimanskom zajednicom. Umesto toga, zabrinjavajuće elitističko naglašavanje uglavnom apstraktnih teorijskih debata tipičan je pristup velikog dela Die Linke-a ovom problemu.
Kada su partijske organizacije u zapadnoj jedinici Severne Rajne-Vestfalije organizovale protest u Kelnu i Esenu protiv napada Izraela na Gazu prošlog leta, reformistički partijski zvaničnici u Berlinu izjavili su da neće tolerisati da članovi Die Linke-a učestvuju u protestima na kojima se čuju antisemitski slogani. Ovo je bilo hijerarhijsko gledanje na kontradiktornost koja važi za svaki spontani pokret, propraćeno medijskom hajkom na lokalne partijske aktiviste, gde se tvrdilo da oni „udovoljavaju islamskom antisemitizmu“, što su uglavnom govorili i neki partijski zvaničnici.
Aktivisti na terenu su, ipak, prkosno organizovali uspešne proteste u Berlinu zajedno sa palestinskim zajednicama i progresivnim jevrejskim organizacijama, uključujući tu i delove velike izraelske dijaspore u Berlinu. Iskustvo pokazuje da se, kada su protesti strateški organizovani i koordinisani, otvaraju različite mogućnosti – ne samo u vidu iskazivanja solidarnosti sa Palestinom u praksi, već i u zatvaranju jaza između levice i imigranata. Zaista, mogli bismo se zapitati kakve bi tek mogućnosti bile ukoliko bi se cela Die Linke angažovala na tom polju, umesto što desničarskim medijima dopušta da određuju njeno delovanje.
Ne radi se ovde samo o pitanju solidarnosti sa ljudima u drugim zemljama. Ovo je i izuzetno bitno i aktuelno društveno pitanje. U Nemačkoj, moćna ideološka dominacija kapitalizma rezultat je i ekstremno elitističkog obrazovnog sistema koji odvaja decu od ranog uzrasta i raspoređuje ih u tri tipa različitog školovanja, od kojih samo jedan vodi ka daljem, višem obrazovanju.
Ne iznenađuje što ljudi iz imigrantskih i radničkih sredina bivaju najviše pogođeni ovakvim ustrojstvom obrazovnog sistema, dok studentska levica uglavnom potiče iz srednje klase. Ako nemačka levica želi da slomi hegemoniju merkelizma, mora da aktivno problematizuje savezništvo Nemačke sa Izraelom, zato što ono trenutno služi kao udarna snaga raširenog diskursa islamofobije koji slabi otpor neoliberalizmu time što opoziciju deli po kulturnim linijama. Ovo se čini time što se namerno meša kritika Izraela sa antisemitizmom i tom etiketom se stigmatizuju svi oni koji bi mogli da iskažu solidarnost sa okupiranom Gazom.
S druge strane, isticanje u prvi plan podrške koju Nemačka pruža Izraelu cinično služi za apologiju nemačkog kapitalizma i apsolviranje njegove ekspanzionističke prošlosti, što dozvoljava ponovno širenje uticaja Nemačke na međunarodnoj sceni: ekonomski u južnoj Evropi, kroz mere štednje, i geopolitički protiv drugih imperijalističkih sila kao što je Rusija. Istorijske okolnosti su drugačije, ali Palestina je Nemačkoj danas ono što je pedesetih godina Alžir bio Francuskoj – uzrok hronične i samonametnute slabosti levice.
Die Linke – kojim putem napred?
Glavni izazov za aktiviste Die Linke-a jeste povezivanje solidarnosti sa Palestinom sa svim borbama protiv antisemitizma i islamofobije u Nemačkoj. Bojkotovanje jevrejskih aktivista kao što su Maks Blumental i David Šin jeste ozbiljna greška koja samo ojačava ideološki status quo, što je u krajnjoj liniji suprotno proklamovanim ciljevima partije. Gregor Gisi je možda momentalno pobrao simpatije desničarske Špringer štampe, ali je politička i društvena agenda čiji je on pobornik oslabljena na duge staze.
Na kraju krajeva, establišment će prihvatiti Die Linke ako se odrekne njenih ključnih, definišućih pozicija o neoliberalizmu i vojnim intervencijama. Nema sumnje da bi neki na desnici upravo to želeli, ali upravo ovo bi učinilo partiju nepotrebnom i politički nebitnom.
Leva struja unutar partije je podeljena, a veliki deo nje svoje nade polaže u dobijanje interne debate sa reformističkim krilom oko programskih pitanja. Ovo je pogrešan pristup, budući da su partija i parlamentarna struktura inherentno usmereni u prilog onima koji bi da omekšaju pozicije Die Linke-a zarad učešća u vladi.
Ono što bi moglo da preokrene odnos snaga jeste aktivno povezivanje sa međunarodnim pokretom solidarnosti, kao što su to pokušali neki akademci iz Fondacije Roza Luksemburg prošlog leta, ukazujući na upadljivu protivrečnost između internacionalističkog identiteta partije i njenog stanovišta po pitanju nacionalnog oslobođenja Palestine. To bi bio samo delić stvaranja pokreta koji bi bio dovoljno dinamičan da promeni „novu nemačku ideologiju“.