fblogo   twlogo   ytlogo


petak, 25 novembar 2016 16:30

Ida Sabo (1915-2016): "Kako smo spasili narod od propasti"

 
Ida Sabo (1915-2016): "Kako smo spasili narod od propasti"

Preminula je drugarica Ida Sabo, partizanka, predsednica Antifašističkog fronta žena Vojvodine i antifašistička aktivistkinja do zadnjeg dana. Ovde u njenu čast prenosimo intervju koji nam je dala za 25. broj Solidarnosti. Slava joj!

Ida Szabó se u mladosti priključila radničkom i sindikalnom pokretu u Subotici. Tada je stekla veliko iskustvo u organizovanju radničke i seljačke omladine. Ubrzo je primljena u SKOJ i KPJ. Bila je sekretarka Okružnog komiteta SKOJ-a za Ljubljanu gde je izbegla zbog političkih aktivnosti. Tamo je organizovala ustanak i NOB. Posle oslobođenja obavljala je odgovorne funkcije u partijskim, sindikalnim i državnim organima. Birana je za poslanicu pokrajinske, republičke i savezne skupštine i bila je članica predsedništva Srbije i Jugoslavije. Takođe je birana za potpredsednicu Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine u okviru kog se borila za pava žena.

Solidarnost : Bili ste omladinska aktivistkinja radničkog pokreta između dva rata. Možete li ukratko da ispričate kako se tada omladina organizovala? Šta možete da poručite današnjim srednjoškolcima, studentima i mladim radnicama i radnicima.

I. S. Volela bih da se sada organizira tako. Sa raspadom Austrougarske, mlada buržoazija htela je da se jako brzo obogati. Jugoslavija u celini, a naročito njeni pojedini delovi, bili su jako nerazvijeni. Bila je velika nezaposlenost, velika sirotinja, tuberkuloza. Sve to je u suštini najviše pogađalo mlade. A istovremeno, počelo je nadiranje fašizma. Partija je bila zabranjena, ali komunisti su delovali u svim organizacijama. Imali smo sindikate koje smo preoteli od socijaldemokrata. I to je bila čvrsta legalna baza komunističke partije. Ja sam iz Subotice. Mi smo tamo imali Pravni fakultet. Imali smo razna kulturna udruženja. Na primer, pevačke horove. Organizovala se i omladina, organizovali su se i radnici. Mi smo bili zajedno. Kroz ta kulturna društva, kroz OMPOK se okupljala i bila povezana radnička, seljačka i studentska intelektualna omladina. Prvo, moram reći da je jako velika pažnja posvećena vaspitanju i prosvećivanju radničke omladine. Treba znati da je stara Jugoslavija imala preko 83 odsto nepismenih. To su najviše bila radnička i seoska deca. U sindikatu je bila ogromna biblioteka sa naprednom književnom literaturom. Nije se čitao samo Marks. Počet Marksa studirati, trebalo je već imati određena znanja. Tako da je prvi zadatak bio da se stvori klasna svest i pripremi omladina za borbu protiv izrabljivanja. ‘36-te je formiran OMPOK (Omladinski antifašistički pokret). Njega je zajednički formirala studentska, radnička i seljačka omladina. Imali smo zajednički sastanak na Pravnom fakultetu, pa smo organizovali zajedničke izlete. Na tim zajedničkim izletima bilo je dosta omladinaca koji su bili nezaposleni i koji nisu imali ni parče hleba. Ko je imao šta je doneo metalo se na gomilu i svi su kolektivno tamo jeli. Jasno, imali smo i ogromne zadatke. Da obilazimo sela, da organizujemo omladinu, da organizujemo omladinske čitalačke grupe… Jako širok krug delovanja je bio moguć upravo zahvaljujući tome što je partija bila unutra, u sindikatu, i mogla se legalno okupljati. Dakle, to jedinstvo, zajednička organizacija je dala snagu. Jer, interes omladine je bio da se stvara jedno bolje humanije društvo. Ja danas zameram levici što je tako razbijena.

Solidarnost : Poznato je da su se žene u velikoj meri izborile za društvenu jednakost posle Drugog svetskog rata. Mislite li da žene danas imaju iste mogućnosti kao muškarci? Imate li neki savet današnjim, posebno mladim, ženama?

I. S. Pre Drugog svetskog rata, u Kraljevini Jugoslaviji, žene su bile totalno neravnopravne. Zakonom su bile izjednačene sa decom i maloumnicima. Nisu imale pravo ni nad svojom decom. Ako je muž umro, imenovan je staratelj. Veoma malo je bilo intelektualki. Žene su za svoj rad, čak i ako su bile lekarke, dobijali pola plate od muškaraca. Postojala je feministička ženska organizacija koja se borila za ravnopravnost žena. Mi smo smatrali da treba istaći borbu za ravnopravnost žena jer su one najviše ugnjetavane, ali ugnjetavana je cela radnička klasa i napredni slobodnomislioci. I takosmo 1936. već skupili 650,000 potpisa sa zahtevom za ravnopravnost žene, ali istovremeno smo se pripremali za borbu protiv fašizma. Prema tome, svu tu borbu treba objediniti u jedinstvenu borbu i tako se boriti. Ženama u Jugoslaviji niko nije podario slobodu niti ravnopravnost. Žene su veoma aktivno učestvovale u oružanoj borbi i u ilegalnosti. Bili su to teški zadaci. Posle oslobođenja, imali smo delove zemlje u kojima su žene nosile feredže. Recimo, na Kosovu su roditelji Albanci tukli devojčice da ne uče, da ne završe škole. Bila je stara svest o ženama. Da su manje sposobne. Da su manje vredne. Iako je u ratu poginulo 200,000 žena, ipak se moralo posle rata boriti protiv zaostalosti svesti kod ljudi. Da je žena isto tako sposobna i da ženska deca moraju u školu. Borilo se da u organe u fabrikama, u sindikate, u rukovodstva uđu žene. Ja sam Vam rekla da je bilo malo intelektualki, malo školovanih žena. Ali smo imali dosta školovanih i obrazovanih žena radnica koje su pre rata bile u pokretu i imale obavezu da uče. Žene su počele masovno da proizvode, da ulaze u fabrike koje su se dizale. Mi smo od totalno nerazvijene zemlje stvorili jednu polurazvijenu zemlju, gde su sva deca mogla ići i trebala ići u školu. Žene ni danas nemaju iste mogućnosti kao muškarci. Prvenstveno zato što ne mogu imati obrazovanje. Kod zapošljavanja imaju daleko veće teškoće. Recimo, mlada žena mora da potpiše da pet godina neće rađati. Samo pod tim uslovima privatnik je zapošljava. Ili, kada se dozna da je trudna, otpuštaju je i nema nikakve zaštite. Ja sam i danas na tom stanovištu da to nije problem samo žena. To je upereno uopšte protiv napretka društva. Jedno društvo koje ima takav odnos prema ženama ne može napredovati. To je problem žena samo toliko što one nose veći teret. Tu samo jedinstveno može se i mora se menjati sistem da bi mogli napredovati. Ali nažalost, mi smo se srozali i vratili unazad nekoliko vekova.

Solidarnost : Kako komentarišete sudski proces na kome Dragoljub Mihailović može biti rehabilitovan? Prethodno su rehabilitovani mnogi drugi zločinci.

I. S. To je ironija. U udžbenicima piše da smo mi imali dva antifašistička pokreta. Da je jedan vodio Draža, a drugi je vodio Tito. Ali ne kaže ko je vodio bitku tamo na Neretvi i na Sutjesci. A istovremeno se prikazuju fi lmovi „Neretva“ i „Sutjeska“, gde se jasno vidi da Nemci imaju komandu nad četnicima. To oni prikazuju.

Solidarnost : Zbog političkih aktivnosti bili ste primorani da izbegnete iz Subotice u Ljubljanu. Više ste puta bili hapšeni i zatvarani. Mi, redakcija časopisa Solidarnost, smatramo da danas dolazi do jačanja državne represije prema obespravljenim društvenim grupama i da se toj represiji moramo suprotstaviti. Kakvo je Vaše mišljenje o odnosu države prema većini stanovništva?

I. S. Država o većini stanovništva uopše ne misli. Jer da misli, ovaj narod ne bi svaki dan sve više padao. Što je za mene najgore, ja ne vidim sada snage koje bi mogle tome da se suprotstave iako je narod nezadovoljan i spreman je za borbu. I da imamo toliko organizacija: antifašističkih, komunističkih, onih koji se bore za istinu itd. Seljaci su prošlog leta pokušali da blokiraju puteve. Policija ih je razbila. Vidite, pre rata, štrajkovi i demonstracije su uspevali zbog toga što je partija uspela da ujedini i predvodi. Ali, dragi moj, ja sam imala 18 godina kada sam iz Subotice peške išla u Tavankut i peške se vraćala da organizujem tamo radnike za onaj veliki štrajk poljoprivredih radnika koji je predvodio Matko Vuković. U sindikatu je radila štrajkačka kuhinja da nahrani one gladne koji bi gladovali da se to ne radi. Dakle, bila je jedna velika solidarnost među radnicima. I tekstilni i poljoprivredni i drvodeljci su bili tesno povezani. A na čelu su bili ljudi koji nisu gledali svoje lične interese. Ali nema takve snage da ode recimo onima koji su štrajkovali kada je radnik odsekao sebi prst i da kaže: „Ljudi nije u tome rešenje da sebi sečete prst. Treba se boriti protiv ovih koji su sve opljačkali. Jer sve te fabrike koje smo mi imali izgradili su radnici odričući se svog dohotka. To su oni sve privatizovali i otišlo je ko zna u čije džepove. I samo pričaju o borbi protiv kriminala. A kriminal cveta. Ali taj kriminal fi nansira partije.“

Solidarnost : Upravo bismo želeli da Vam kažemo da Marks21 pokušava da se okupi sa drugim organizacijama u kampanju čiji je cilj da se organizovano suprotstavimo državnoj represiji. Mislite li da ta akcija ima smisla?

I. S. Ima smisla ako na čelu budu ljudi koji neće gledati svoje interese. Neće se bojati žrtvovanja. Ja sam bila mlada, pa me subotička policija hapsila. Za vreme rata su me na ulici uhapsili. Pošto nisam imala nikakve dokumente, nokte su mi skidali. Ja sam stisnula zube i rekla sam da sam ja obična građanka i nemam nikakve veze sa slovenačkim pokretom. Treba biti spreman na žrtve.

Solidarnost : Za kraj bismo Vas zamolili da nam ispričate jednu anegdotu. Pre nekoliko godina ste vodili sudski spor zbog kršenja određene odluke gradske skupštine. O čemu se zapravo radi?

I. S. Ja inače jako volim životinje. A u parku ima dosta napuštenih mačaka. Ljudi im donose hranu. Meni je žao da bacam što njima treba. Jednog dana tako hranim ja mace i iz žbunja iskoči jedan visok čovek. Kaže: „Jel znate Vi da je zabranjeno hraniti mačke?“ Kažem: „Ne znam.“ Kaže: „Piše tamo.“ Ja kažem: „Pa zašto ne piše onda da je zabranjeno ostavljati ih bez hrane.“ Kaže: „O tome ja sa Vama neću pričati. Vi ćete platiti kaznu ili ići u zatvor.“ Kažem: „Znate šta. Ja sam bila u kraljevom zatvoru. Ne dugo, ali bila sam dva dana. Bila sam u fašističkom zatvoru. Okupatorskom. Pa da vidim i ovaj demokratski, Tadićev, zatvor.“ I dobijem od sudije za prekršaje poziv. Ja nisam otišla. Imam 96 godina. Ako treba još da me saslušaju, neka dođu da me saslušaju. Oni su me bez mog saslušanja, s obzirom na to da sam stara, osudili na 3,000 dinara. To će me opametiti valjda. Ili, ako neću platiti, onda za svaki dan 500 dinara. Šest dana zatvora. Ja sam bila spremna da idem. Međutim, moje ćerke jasno to nisu pustile i platile su kaznu.

Pročitano 2873 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Žensko oslobođenje

Jezik po meri žena

Debata o rodno senzitivnom jeziku ponovno je aktuelizovana u svetlu donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Nekoliko g...

Politika i društvo

Čast Katalonije

Trenutno najusijanije evropsko pitanje jeste pitanje otcepljenja Katalonije od Španije. Sve uzdrmanija Evropska unija, k...

Ekologija

Pustoš kapitalizma

Iz dana u dan pristižu vesti o novim uraganima, poplavama i zemljotresima koji pogađaju svet, odnoseći ljudske život...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Teorija

Užasi postmoderne su užasi postmarksizma

Ovaj tekst je originalno objavljen sa drugačijim naslovom u američkom onlajn časopisu Jacobin. Preveo ga je St...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.