fblogo   twlogo   ytlogo


subota, 31 januar 2015 13:52

Revolt protiv neoliberalizma: Slučaj Albanije 1996/7.

 
Revolt protiv neoliberalizma: Slučaj Albanije 1996/7.

Ovaj članak prvi put je objavljen 2006. godine na internet portalu Antikapitalizam. Napisan je na desetu godišnjicu krize koja je godinu dana kasnije dovela do narodnog ustanka u Albaniji protiv države i elita, nakon pucanja kreditnog balona u toj zemlji. Članak je aktuelan zbog važnosti dužničke ekonomije širom Balkana, kao i zbog lekcija koje može da pruži levim pokretima danas. Ovde objavljujemo neznatno redigovanu verziju prvobitnog teksta. Autor je član Marks21.

Uvod

Godine 1996. i 1997. neoliberalna tranzicija na Balkanu doživela je i preživela duboku krizu. Posle pada staljinizma, između 1989. i 1991. godine, ljudima u Istočnoj Evropi slobodno tržište i liberalna demokratija predstavljeni su kao dva lica iste medalje: najzad bi i građani bivših zaostalih diktatura delili blagostanje i slobodu koju je predstavljao Zapad. Taj isti Zapad obećao je bezuslovnu ekonomsku i političku pomoć zemljama u tranziciji. Međutim, realnost je bila drugačija.

Preorijentisanje vojno-industrijskog kompleksa bivšeg Istočnog bloka, koji sigurno nije služio interesu većine radnih ljudi u tim zemljama, na proizvodnju     koja bi bila racionalnija i po kriterijumima svetskog tržišta dovelo je do velikih socijalnih problema svuda po Istočnoj Evropi. Dok je onim zemljama koje su zapadnim firmama pružale dobre mogućnosti za ulaganje i profit pružana neka pomoć, da bi ulaganja bila sigurna i da bi se kupio socijalni mir, zemljama istočnog Balkana, koje su posle pada Sovjetskog Saveza izgubile svoju geo-stratešku važnost za Zapad, nije posvećeno mnogo pažnje.

Tako je u Srbiji, Bugarskoj i Albaniji već 1996. godine došlo do masovnog nezadovoljstva i mobilizacije. Dok su u Srbiji demonstranti izašli na ulice da bi odbranili svoje pravo na glas, a u Bugarskoj da bi protestovali zbog ekonomske stagnacije, jedino je u Albaniji došlo do socijalnog bunta protiv celokupnog pravca neoliberalne tranzicije. Lekcije tog revolucionarnog procesa – zašto je započet, kako se razvijao i zašto je propao – od velikog su značaja za balkanske revolucionare, jer su neki procesi koji su proizveli i kočili radnički bunt u Albaniji još uvek prisutni na našim prostorima i u čitavoj Evropi.

Privatizacija i „zarobljena“ država: laži tržišta

Kada su masovni štrajkovi cele radničke klase Albanije 1990. i 1991. godine srušili staljinisticku diktaturu, Albanska partija rada (APR) održala se na vlasti jer je jos uvek bila popularna među ruralnim stanovništvom. Neposredno posle toga, na vlast je stigao Beriša, bivši aparatčik i vođa nove Demokratske stranke (DP). Stope rasta ubrzo su postale nepredvidivo visoke, po 10% godišnje. Zapad je hvalio Berišu, objašnjavajući da su privatizacija, ukidanje uloge države u ekonomiji i otvaranje albanske ekonomije svetskom tržištu razlog tog astronomskog ekonomskog rasta.

Doduše, taj rast je bio iluzoran, kao i demokratija za koju se radnička klasa izborila početkom 1990-tih. Nije bilo teško pokrenuti industriju koja se još uvek oslanjala na tehnologiju dobijenu od SSSR-a 1950-tih godina, i koja je od 1970-tih pa nadalje bila izolovana i bazirana na vojnoj proizvodnji i sirovinama.

Ono što je daleko teže je ostvariti stabilnost i stanje blagostanja kada logika novog sistema tera već zaostalu industriju da proizvodi jeftiniju, a kvalitetniju, robu za svetsko tržište. To samo po sebi znači da će oni koji ostanu zaposleni morati da rade krvnički za male plate, dok će dobitke izvlačiti samo strani investitori i lokalni vlasnici. Takmičenje na svetskom tržištu dodatno dovodi do toga da samo neke grane u nekim zemljama uspevaju, dok ostatak stanovništva živi u polu-zaposlenosti, siromaštvu i bedi.

Štaviše, neoliberalna ideologija je 1990-tih Albaniju gurnula u ambis. Glavni primer toga bila je pretpostavka da tržište najbolje funkcioniše bez ikakve državne intervencije. Zapad je tolerisao rast šverca, trgovinu ljudima i drogom, pa čak i ignorisanje sankcija protiv SRJ, prećutno se nadajući da će tolerancija te vrste prvobitne akumulacije kapitala od strane nove potencijalne buržoazije da je pridobije tržištu. Tako je Zapad ignorisao stanje nezakonitosti i sivog tržišta, što je kočilo uspostavljanje tržišne ekonomije. Istovremeno, ignorisao je izbornu krađu i nezakonitu akumulaciju vlasti koju je Beriša počeo da koncentriše u svojim rukama.

Zapad je, drugim rečima, prihvatio rezultate privatizacije, socijalne bede i bezakonja: propast demokratije pod vladavinom „zarobljene“ države. Laži tranzicije sve su brže postajale jasne velikom delu stanovništva Albanije.

Socijalni bunt: buržoaska ili radnička demokratija?

Jedan od glavnih načina akumulacije kapitala za potrebe investicija bio je sistem deregulisane štednje i kredita. To je značilo da su obični ljudi štedeli u nesigurnim, privatnim fondovima, istovremeno ulažući u velike biznise koji su drmali Albanijom. Obećano im je da će im se novac vratiti kroz visoke kamate – očekivalo se da će privatni fondovi profitabilno investirati svoj kapital i da će sve više i više ljudi biti zavedeno visokim dobitkom. Štaviše, Zapad je pomoć albanskoj državi uslovio time da ne sme da osigurava spomenute fondove. Svi uslovi za ogromnu krizu bili su spremni: velike firme imale su zagarantovan dobitak od fondova, često preko kriminalnih veza, a nisu imale nikakav podsticaj da taj novac iskoriste kako bi unapredile svoju proizvodnju; sve više ljudi gubilo je poverenje u fondove i sve ih je manje u njih ulagalo; u jednom trenutku, fondovi su bankrotirali, a država nije mogla (niti htela) da one koji su izvukli korist iz te prevarantske šeme primora da vrate pare. Nije postojalo ništa što je moglo da spreči totalni kolaps tržišta i shvatanje velike većine da su bili nasamareni i da im štednju niko više neće vratiti.

U Tirani su momentalno izbile masovne demonstracije, trazeći da se narodu vrate pare i da Beriša podnese ostavku. Legitimnost režima već je bila pod znakom pitanja zbog ekonomske krize i Berišine krađe izbora početkom 1996. godine. Iz glavnog grada protest se proširio širom bogatijeg i politički svesnijeg juga zemlje, u Vlore, Šarandu, Đirokaštre, Tepelene i Delvino. Uskoro se digao i sever, pa je čak i Berišino rodno mešto Bajram Curri zatražilo njegovu smenu.

Po celoj zemlji van Tirane, gde je Beriša izveo specijalce na ulice, država i sve njene institucije su propale. Usledio je period haosa, koji su Zapadni mediji prikazali kao prirodnu posledicu kolapsa države. Međutim, samo 4-5 dana kasnije albanski radni narod pokazao je da nije bezumna, krvoločna masa, nesposobna da vlada sama nad sobom. Po mnogim gradovima i selima, organi samoupravljanja i samoodbrane počeli su spontano da se rađaju. Izabrane su nove opštinske i gradske vlasti, doduse ovog puta bez učešća političkih partija. Organe samoodbrane vodili su bivši vojnici i policajci, ali su počeli da naoružavaju ceo narod. Posle samo dve nedelje, u osam južnih gradova organizovan je „Nacionalni komitet za narodni spas“, sačinjen od predstavnika „Autonomnih opštinskih veća“. Vrlo brzo priključilo im se još pet gradova. Sve važne odluke donosili su otvoreni skupovi građana, dok su dnevne odluke donosili opštinski organi vlasti – povezani, sada, na nacionalnom nivou. Sredinom marta 1997. godine, u zemlji su postojale dve vlasti, dve Albanije: jednom je vladao Beriša uz podršku šačice bogataša, specijalaca i vojnog terora; drugom je vladala direktna, radnička demokratija koja je uvlačila sve veći broj stanovništva. Takva situacija, prirodno, nije dugo mogla da opstane.

Zašto je bunt propao?

Kada kapitalizam upadne u svoje periodične i neminovne krize, masovni štrajk i masovna samoorganizacija radnistva dobija priliku da sruši izrabljivačku vlast manjine. Međutim, svest radničke klase i tada ostaje kontradiktorna: radnička klasa ostaje u svesti reformistička, ali u svojoj praksi postaje revolucionarna. To je neminovno, jer se svest ljudi zasniva na sistemu koji u društvu preovladava, a taj sistem velikoj većini ljudi garantuje, koliko god neravnomerno, neku vrstu oslonca. Kada taj nestabilan i nepravedan sistem zapadne u krizu, ona klasa bez koje kapitalizma nema, radnička klasa, po svojoj praksi – zbog svog iskustva – odbija takmičenje i eksploataciju i počinje da traži izlaz iz krize putem radničke demokratije. Međutim, ona istovremeno, u svojoj svesti, prihvata svoje sopstvene revolucionarne mere kao privremene i traži povratak pravednijem uređenju bivšeg sistema.

Bez borbenih, revolucionarnih organizacija, sa korenima u radničkoj klasi, koje bi mogle da utiču na svest radnica i radnika i da im kroz praksu ukažu na to da radnička demokratija može da bude više od privremene mere, ideološka konfuzija koja u toj klasi postoji vladajućoj klasi omogućava pokušaj ponovnog uspostavljanja svoje vladavine. Ona to radi na dva glavna načina: ili će pokušati da stabilnost povrati vojnom silom, ili će neokaljani delovi vladajuće klase sebe predstaviti kao pravedniju i racionalniju alternativu prošlosti.

Zbog nepostojanja jedne borbene, revolucionarne organizacije u Albaniji, socijalni bunt nije prerastao u punu radničku vlast. Većina opozicionih partija, na čelu sa Socijalističkom partijom (bivšom APR), uplašila se radikalne demokratije radničkog pokreta i prihvatila Berišinu ponudu da formira „vladu nacionalnog pomirenja“. „Nacionalni komitet za narodni spas“, bez ikakve nezavisne političke vizije, uskoro je pristao na pregovore sa novom vladom, a izbori su neposredno posle toga zakazani za juni 1997. godine. Socijalisti su neuspešno pokušali da nateraju „Nacionalni komitet za narodni spas“ da prihvati prethodne opštinske i gradske vlasti i razoruža narod, ali su uspeli da Međunarodnim snagama stabilnosti, vojnoj koaliciji koju je predvodila Italija, pridaju legitimnost aparata nove vlade.

Izbori su održani krajem juna, a Zapad je rezultate okarakterisao kao „adekvatne i prihvatljive“, uprkos činjenici da je zemlja de facto bila pod okupacijom strane sile, da je Beriša još uvek kontrolisao državnu televiziju i druge medije i da je izborni zakon pružao veliku šansu DP-u da pobedi. Ovoga puta, SP je izvukla dvotrećinsku većinu i Zapad ju je podržao i izvršio pritisak na Berišu da podnese ostavku, kako bi narodu poslao poruku da van-ustavne i protiv-ustavne metode nisu potrebne da bi se vlast promenila.

Ukratko, „demokratski“ Zapad bio je spreman da ignoriše ogromne neregularnosti na izborima 1997. godine i da pošalje vojnu ekspediciju u Albaniju samo da bi zaustavio proces radikalizacije poniženih i izrabljenih masa i spasio neoliberalnu tranziciju. Mase radnih ljudi nisu izgubile ovu bitku zbog Berišinog terora niti imperijalističkih trupa, već zbog ideološkog vakuuma: prazna obećanja Socijalističke partije i zapadnih sila zvučala su mnogima kao bolje alternative od preteće nesigurnosti, gladi i građanskog rata.

Zaključak: slučaj Albanije i revolucionarni pokret na Balkanu i u Evropi

Proces neoliberalne tranzicije još uvek je u toku širom Zapadne i Istočne Evrope. Evropska komisija i evropske vlade u zadnjih par godina pokušale su (za sada neuspešno) da postave neoliberalizam u zakonsko uređenje, ugrađujući ga u predlog novog ustava Evropske unije. Taj proces privremeno je zaustavila samo masovna mobilizacija glasača od strane levičarskih organizacija u Francuskoj, na čelu sa anti-globalističkom organizacijom Attac, Komunističkom partijom i trockističkom Revolucionarnom komunistickom ligom (LCR).

Ali neoliberalna ofanziva pokušava da se provuče kroz mala vrata: kada je levi centar na izborima održanim u aprilu u Italiji pobedio Berluskonija, to je uradio na bazi klasnog „kompromisa“. Radnicima je obećana sigurnost radnih mesta, ukoliko prihvate smanjenje plata tokom mandata levog centra. Širom Evrope radnicima se prodaje ista priča, doduše na različite načine: da moraju da prihvate privatizaciju, smanjenje plata, duže i intenzivnije radne dane, prilagođavanje socijalnih ustanova tržišnoj logici i duži radni vek. Tako u Engleskoj radnice i radnici rade sve više i više za sve manje para, u Francuskoj i Nemačkoj sindikati su na udaru, a stope nezaposlenosti u zemljama tranzicije ostaju veoma visoke – u Poljskoj već godinama skoro 20%.

Zašto je neoliberalizam potreban evropskim elitama i zašto se radnice i radnici još uvek nisu sistematski mobilizovali protiv napada na njihov standard i uslove rada?

Odgovor na to pitanje nije niti jedinstven niti jednostavan, ali je situacija u Albaniji 1996-97 ilustrovala glavne razloge takvog procesa. Kapitalizam je krajem 1970-tih godina ušao u fazu ulaganja u (često) državne industrije koje su mogle da zapošljavaju veliki broj ljudi i apsorbuju veliki deo ukupnog društvenog viška vrednosti, a proizvodnja postala sve kompleksnija zbog nivoa tehnologije i internacionalizacije proizvodnje. Mnoge države, poput zemalja Istočnog bloka, nisu uspele da se dovoljno brzo prilagode novoj situaciji. Zato su i propale.

Međutim, ni na Zapadu nije pronađen izlaz iz te krize. Privatizacija i smanjenje plata, kao i investiranje u nove ekonomske sile poput Kine i Indije, radi pronalaženja novih mogućnosti za ulaganje društvenog viška, nisu uspele da uspore pad profitnih stopa u glavnim centrima kapitalizma: na Zapadu, u Japanu i Kini i u Rusiji. Proizvodi se sve više i više, a kapitalisti traže sve jednostavnije načine da prave profite, kroz prljavo takmičenje (kao u Albaniji), napade na uslove i standard radničke klase (kao u Zapadnoj Evropi) i kroz podele sfera uticaja i ratove (primer je nedavni rat u Iraku).

Radnici su dosta dugo prihvatali ovaj proces jer nisu mogli da vide alternativu: revolucionarni pogon je na Zapadu krajem 1960-tih i početkom 1970-tih doživeo kolaps, dok su mnogi radnici na Istoku prestali da se vezuju za lažne „socijalističke“ diktature koje su ih tako krvnički gušile u krvi 1956. godine u Mađarskoj, 1968. u Čehoslovačkoj i tokom 1980-tih u Poljskoj i Kini. Međutim, nemoguće je zauvek radnicima prodavati bajku o potrebi da se takmiče sa radnicima u Kini, Inidiji, ili Brazilu kada jekontradikcija svima jasna – da se danas sve više proizvodi, a da radnice i radnici širom sveta moraju sve bednije da žive.

Proces regrupisanja levice u Evropi, socijalne revolucije u Latinskoj Americi i socijalni bunt protiv neoliberalizma u zemljama toliko međusobno različitim i nepovezanim kao što su Indonezija, Zimbabve, pa čak i Albanija, pružaju nam nadu da se ideološka alternativa kapitalizmu polako kristalizuje u svetu: ni mi, ni drugi susedi Albanije na Balkanu, ne smemo da zaostajemo u tom procesu jer je drugačiji svet moguć.

Pročitano 3053 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Imperijalizam

IMPERIJA I PODELA: NASILNI KRAJ BRITANSKOG RADŽA

Suprotno ružičastom pogledu na dekolonizaciju, kraj britanske vladavine u Indiji je bio obeležen nemarom i dvoličnoš...

Radnička borba

Masovni štrajk: šta je pisala Roza Luksemburg o radničkoj borbi?

Sto jedanaest godina nakon što je prvi primerak “Masovnog štrajka” nemačke revolucionarke poljskog porekla, Roze Luk...

POKRET Teorija i istorija

Teorija

Užasi postmoderne su užasi postmarksizma

Ovaj tekst je originalno objavljen sa drugačijim naslovom u američkom onlajn časopisu Jacobin. Preveo ga je St...

Istorija

Povratak Revoluciji: Oktobar 1917. godine

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Uspon i pad Kominterne

Pred vama je recenzija Kominterne Dankana Halasa, knjige koja je originalno izdata 1985. godine. Kako piše naš č...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.