Izdana generacija

Društva u kojima živimo prezasićena su prikrivenim besom koji se može naprasno iskristalisati usled jednog jedinog slučaja policijske brutalnosti ili državne represije. Iako se razlozi za revolt beskrupulozno nagomilavaju, buržoasko društvo malokad priznaje posledice sopstvenih poteza

U Los Anđelesu je 1992. godine, primera radi, svaki tinejdžer na ulici (kao, uostalom, i svaki policajac na terenu) znao da se sudnji dan bliži.

Sve veći jaz između gradske omladine i gradskih vlasti morao je biti očigledan čak i najnaivnijim posmatračima: masovna hapšenja su se događala na nedeljnoj bazi, pucnji policije na nenaoružanu decu nisu se mogli izbrojati, diskriminišuća stigmatizacija mladih ljudi druge boje kože kao gangstera, nečuvena primena dvostrukih aršinina u određivanju pravde, i tako u nedogled.

Međutim, kada je nakon oslobađanja policije od krivice za gotovo smrtonosno prebijanje Rodnija Kinga, bes eksplodirao, političke i medijske elite reagovale su kao da je reč o nekakvoj tajnoj, nepredvidljivoj sili koja je oslobođena iz same utrobe zemlje.

Mediji (uglavnom izveštavajući iz helikoptera) su potom pokušali da svetskoj javnosti prenesu sliku o neredima koristeći se drastičnim simplifi kacijama i stereotipizacijama: crnačke bande su, prema njima, palile i krale po ulicama.

Istina je ipak bila drugačija; presuda slučaja Rodni King postala je nukleus oko kog su se okupile sasvim različite nepravde.

Od nekoliko hiljada uhapšenih, članovi bandi mogli su se izbrojati na prste, a tek trećinu njih činili su Afroamerikanci.

Većina ih je bila iz redova siromašnih imigranata i njihove dece, uhapšenih zbog krađe pelena, cipela i televizora iz obližnjih radnji.

Ekonomija Los Anđelesa bila je u dubokoj recesiji, u kakvoj je i danas, a siromašna naselja u kojima žive Latinoamerikaci, zapadno i južno od centra grada, bila su njom najteže pogođena.

Štampa, međutim, o njihovoj bedi nikada nije izveštavala, tako da je ekonomska dimenzija pobune u ogromnoj meri bila ignorisana.

Slično se dešava i u Grčkoj danas – “normalno” policijsko zverstvo izazvalo je erupciju koja je stereotipizovana kao neobjašnjivi bes, prebačen na sumnjive anarhiste, i pored toga što se, zapravo, odnos između policije i različitih slojeva omladine već dugo može okarakterisati kao “građanski rat niskog intenziteta”.

Nemam nikakve kvalifikacije da bih komentarisao specifične uslove u Grčkoj, ali se ne mogu osloboditi utiska da ovde postoje snažne sličnosti sa dešavanjima iz 2005. godine u Francuskoj.

Prostorna izdvojenost i izolovanost imigranata i siromašne omladine od ostatka stanovništva deluje manje izraženo no što je to bio slučaj u Parizu, ali su poslovne perspektive dece iz sitnoburžoaskih porodica osetno gore: presek ova dva uslova na ulice Atine izvodi nešto raznovrsniju skupinu studenata i nezaposlene omladine.

Pri tome, oni direktno nasleđuju tradiciju protestovanja i kulturu otpora, jedinstvenu u celoj Evropi.

Šta grčka omladina zahteva? Ona svakako, s nemilosrdnom jasnoćom, shvata da svetska depresija obustavlja tradicionalne reforme obrazovnog sistema i tržišta rada. Zašto bi onda imala ikakvog poverenja u još jednu vladavinu socijaldemokratskog PASOK-a i u njihova prekršena obećanja?

Ovde je reč o originalnoj vrsti otpora, najavljenoj pređašnjim nemirima iz Los Anđelesa, Londona i Pariza, ali onoj vrsti koja se uzdiže iz novog i dubljeg shvatanja da je budućnost već unapred opljačkana.

I zaista, koja je generacija u modernoj istoriji bila tako razumljivo i očigledno izdana od strane vlasti (izuzev sinova Evrope 1914. godine)?

Mučim se nad ovim pitanjem zato što imam četvoro dece, a čak i najmlađe shvata da će se njihova budućnost bitno razlikovati od moje prošlosti.

Moja generacija svojoj deci u amanet predaje slomljenu svetsku ekonomiju, zapanjujuće ekstreme društvenih nejednakosti, brutalne ratove na granicama imperijalističkog sveta i pomahnitalu svetsku klimu.

Mnogi odgovor na pitanje, “Šta nakon Sijetla”, vide upravo u Atini. Demonstracije protiv Svetske trgovinske organizacije i “Bitka za Sijetl” iz 1999. godine otvorili su novu eru u nenasilnim protestima i direktnom aktivizmu.

Kotlarnica globalizovanog kapitalizma, Vol Strit, eksplodirala je, ostavivši za sobom radikalne probleme i mnogo prostora za radikalizam; deluje da se čitav ciklus protesta tom prilikom završio.

Naravno, postoji opasnost da se važnost erupcije do koje je došlo u specifičnim nacionalnim uslovima prenaglasi. Nepobitno je, međutim, da je svet postao lako zapaljiv, a da je Atina prva varnica.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Zorica Sekuloski: Kako je razgrabljen “Generaleksport”

Milioni u Francuskoj u štrajku protiv Sarkozija