J.B. Pašukanis: „Opšta teorija prava i marksizam“[19 min. čitanja]

J.B. Pašukanis

Miljan Jelić, student Pravnog fakulteta Beogradskog Univerziteta, recenzira klasično delo marksističkog teoretičara prava, J.B. Pašukanisa. Koji je odnos prava i društva? Šta je zapravo „pravna država”?

Odnos baze i nadgradnje

„Istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi.”1 Ovim rečima započinje prvo poglavlje čuvenog političkog bestselera – Komunističkog manifesta. Zadržimo se za trenutak na pojmu klase. Klase proističu iz ekonomskih društvenih odnosa, tj. sfere rada i privređivanja u okviru jednog društva. Možda je najbolju definiciju društvenih klasa dao Lenjin u svojoj Velikoj inicijativi, gde navodi da su „klase… takve grupe ljudi od kojih jedna može da prisvaja rad druge zahvaljujući tome što imaju različita mesta u određenom sistemu društvene privrede.”

Marksisti ovaj društveni segment, tj. segment u kome klase zauzimaju nejednake pozicije, nazivaju ekonomskom bazom, kojoj odgovara i nad kojom se uzdiže njoj adekvatna društvena nadgradnja. Pokušajmo pažljivo da elaboriramo oba pojma.

Ekonomsku bazu čine dva momenta: materijalni i društveni.

Prvi podrazumeva proizvodnju kao aktivnost kroz koju ljudi zadovoljavaju svoje potrebe: „Ona je na prvom mestu delatnost kojom ljudi podmiruju svoje potrebe tako što deluju na prirodu, čime je i menjaju. Drugo, proizvodnja je društveni proces u kome ljudi sarađuju kako bi proizveli predmete koji su im potrebni.”2

Marks prvi momenat naziva proizvodnim snagama, u koje spadaju apstrahovani ljudski rad i sredstva za proizvodnju. Drugi čine proizvodni odnosi, kao odnosi koji nastaju kao istorijska posledica samog procesa proizvodnje. Juridičkim jezikom, u pitanju su svojinski odnosi. Ako imamo u vidu klasno društvo, to su odnosi nejednakosti, tj. subordinacije i superordinacije – odnos roba i robovlasnika u robovlasničkom društvu, kmeta i feudalca u feudalizmu, odnos najamnog radnika i kapitaliste u kapitalizmu.

Takođe, umesto pojma klasne borbe vrlo često se spominje sukob proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, kao sukob između dva suprotstavljena sveta – sveta rada i sveta kapitala, ako posmatramo kapitalističku formaciju.

Kao što samo ime kaže, društvena nadgradnja predstavlja socijalne odnose koji nastaju u realnoj, ekonomskoj bazi. U svojoj Kritici političke ekonomije, Marks kaže sledeće: „U društvenoj produkciji svoga života ljudi ulaze u određene odnose, proizvodne odnose, koji odgovaraju određenom stupnju razvitka njihovih materijalnih produktivnih snaga. Ukupnost ovih produkcionih odnosa sačinjava ekonomsku strukturu društva, realnu bazu nad kojom se uzdiže pravna i politička nadgradnja”.3

Dakle, proizvodne snage određuju proizvodne odnose, a totalitet proizvodnih odnosa čini ekonomsku strukturu, odnosno materijalni supstrat nad kojim se uzdiže socijalna nadgradnja.

Međutim, ovde ostaje nejasno u čemu se iscrpljuje sadrižina pojma nadgradnje, kao i samo pitanje odnosa između baze i nadgranje.

Nadgradnju čine kategorije koje korespondiraju u vezi za određenim stepenom razvitka ekonomske baze, a to su pravo, politika, kao i duhovna struktura koju čine „više ideologije”: umetnost, religija i filozofija (Karl Korš)4. Dve najbitnije, kojima ćemo kasnije posvetiti posebnu pažnju, jesu država i pravo.

Ono što donekle stvara kontroverze jeste sam odnos između baze i nadgradnje. Dok su, s jedne strane, buržoaski naučnici, filozofi i ostali „ideolozi privatnog vlasništva” (Marks) potpuno veštački razdvajali politiku i pravo od njihove ekonomske osnovice, kao nešto apsolutno autonomno u odnosu na bazu, dotle su pojedini tzv. marksisti padali u drugi ekstrem (mehanicizam). Ti vulgarni marksisti smatrali su da se sve što se dešava u proizvodnim odnosima u potpunosti preslikava na politiku, pravo, ideologiju, itd. Naravno, oba pristupa su pogrešna.

Naime, nadgradnja nije samo pasivan činilac u jednoj društvenoj strukturi. U društvu ekonomija samo određuje okvir, odnosno ograničava (Aleks Kailinikos) procese koji se odvijaju u nadgradnji. To znači da čovek nije samo pasivna igračka u rukama surovih ekonomskih odnosa, koji su u delima pojedinih „marksista” imali ulogu kakvu je imala i ruka sudbine u delima srednjovekovnih mistifikatora. Naprotiv, nadgradnja podrazumeva i autonomni prostor za čovekovo delovanje, koji od njega čini aktivnog subjekta, sposobnog da utiče na društveno-istorijiske tokove.

Istorija stvara čoveka, ali i čovek stvara istoriju.

Država i pravo

Država, kao globalna političko-pravna ustanova, spada u domen društvene nadgradnje, što znači da se neke njene karakteristike menjaju u zavisnosti od proizvodnih snaga i odnosa na kojima se zasniva. Na primer, feudalna država obiluje ekonomskim, pa time i političkim i pravnim partikularizmima, kao i jedinstvom društva i vlasti. Nasuprot tome, kapitalističku državu karakterišu jedinstvena i nedeljiva suverena vlast, armija državnih činovnika i podvojenost države i društva.

Međutim, njena socijalna suština nikada se tokom istorije nije menjala – ona je uvek bila i ostala instrument jedne klase za ugnjetavanje druge. Ona je organ klasne diktature.

To možemo videti na primeru njenog nastanka. Tu su, takođe, bitna dva momenta. Prvi momenat predstavlja posredan uzrok nastanka države – podelu rada, koja je dovela do još veće produktivnosti procesa proizvodnje. Drugi momenat, koji se uzočno-posledično kalemi na prvi, predstavlja neposredni uzrok nastanka države, a to je pojava svojinskih odnosa, naravno, u jednom početnom, nerazvijenom, embrionalnom smislu. Konkretno, u pitanju su posedi nastali faktičkim prisvajanjem, odnosno oduzimanjem.

Povećana produktivnost ljudskog rada dovela je do toga da je proizveden „višak proizvoda”, kako se to u marskističkoj teoriji naziva, ali ni on nije bio dovoljan da podmiri potrebe celokupnog stanovništva. Naprotiv, njega prisvaja manjina koja takođe počinje da kontroliše i sredstva za proizvodnju, što dovodi do stvaranja klasa, a time i države.

U evropskom feudalizmu imamo nedovoljno razvijen institut prava svojine. Svojina je dezintegrisana između vladara, koji ima vrhovno pravo svojine nad zemljištem, i njegovog vazala koji neposredno kontroliše posed i izvlači prihode od njega, dok je kmet uzufruktuar, tj. on je neposredno koristi i sa nje pribira plodove. Dakle usus, fructus i abusus su ovde razbijeni na više titulara.

Međutim, forma svojine diktira i formu države. Tako je, poput svojine nad zemljištem, i državna vlast je dezintegrisana. Vazali su imali imunitetna prava da sude lokalnom stanovništvu, kao i da pribavljaju dažbine, što nesumnjivo prestavlja akte vlasti.5

U uslovima nerazvijene, naturalne privrede, kakva je postojala u feudalizmu, nije postojala podela na javno i privatno pravo. Prava feudalca koja je imao prema kmetu imala su (iz današnjeg aspekta gledano) istovremeno i javnopravni i privatnopravni karakter. I obratno, obaveze kmeta imale su istu prirodu.

Buktanje brojnih ratova između zavađenih feudalaca navelo je crkvu da pokuša da ih spreči putem „božijeg mira” i „božijeg primirja”. Takvi periodi doveli su do razvitka trgovine, a pre svega nastanka sajmova, pa čak i osobenog ius mercatori ili ius fori, koje će biti ugrađene u temelje građanskog prava.

Feudalna vlast, koje je igrala ulogu garanta mira, neophodnog za poslove razmene, poprimala je jednu potpuno novu funkciju – funkciju javnosti.6

Međutim, razgraničenje između privatne i javne sfere u društvu, kao i javnog i privatnog prava, najpre se odigrava u gradovima. Stvarne i lične obaveze i dužnosti koje se odnose na zemlju dele se na: poreze i namete u korist gradske opštine i arendnu platu čija je osnovica privatna svojina.

Kako je to J.B. Pašukanis formulisao: „Faktičko gospodarenje dobija jasan juridički karakter javnosti kada se uporedo sa njim i nezavisno od njega pojavljuju odnosi, povezani sa aktima razmene, tj. privatni odnosi par exellence. Istupajući u svojstvu garanta ovih odnosa, vlast postaje društvenom javnom vlašću, vlašću koja teži bezličnim interesom poretka.”

Forma eksploatacije u feudalizmu i kapitalizmu

Pašukanis, rukovodeći se Marksovim razlikovanjem autoriteta robovlasnika, odnosno feudalca, u naturalnoj i poslodavca u kapitalističkoj privredi, definiše da odnos potčinjenosti i gospodarstva nije isti u feudalizmu i kapitalizmu.

Naime, on smatra da postoje dva tumačenja državne vlasti: teološko i juridičko.

Kod teološkog postoji problem „udvajanja stvarnosti“, odnosno problem „obogotvorenja vlasti”. Ovde možemo zapaziti dva momenta: faktički odnos između feudalca i kmeta, kao i njegovu ideološku ljušturu. Fizička sila, kao instrument tlačenja i eksploatacije ovde je neposredno vezana za feudalca. Međutim, kao njen funkcionalni komplement postoji ideološka forma eksploatacije, odnosno sakralni autoritet vlasti, u skladu s načelom omnia potestas ex deo est.

S druge strane, kod juridičkog shvatanja, problem „ideološkog udvajanja stvarnosti” ne postoji. Ovde monopol fizičkog nasilja ne poseduje individualni kapitalista, već kapitalistička država, kao „odbor koji upravlja opštim poslovima celokupne buržoaske klase”7. Radnik/ca nemaju svog „prirodnog pretpostavljenog”, tj. nisu prinuđeni da rade za određenog preduzetnika, već se na osnovu ugovora, kao mesta gde se susreću dve pravnorelevantne i ravnopravne volje, stvara radnopravni odnos.8

Lenjin je u Velikoj inicijativi ovu problematiku blisko formulisao: u feudalizmu postoji „disciplina batine”, jer monopol fizičkog nasilja poseduje feudalac, dok u kapitalizmu postoji „disciplina gladi”, tj. konstantna opasnost da se radnik surva u redove nezaposlenih.9

Privid opštosti i apstraktna država

Marks modernu kapitalističku državu naziva apstraktnom državom. Latinska reč abstraho znači izdvajanje, što znači da u modernim uslovima privređivanja, odnosno u kapitalističkoj ekonomiji, imamo podvajanje građanskog društva i države. Postvarenje ljudskog rada u njegovom proizvodu prati i otuđenje politike od čoveka. U Prilogu jevrejskom pitanju on navodi da postoji podela na buržuja, egoističnog pojedinca u domenu građanskog društva, i građanina, učesnika u apstraktnoj političkoj sferi – državi.

U kapitalizmu dolazi do „otuđenja” pravno-političke nadgradnje od naroda, tj. u društvu je raskorak između forme i sadržine. Aristotelova koinonia politike, odnosno politička zajednica, u kojoj je narod izjednačen s pojmom res publica nestaje. Monopol nad bavljenjem „javnom stvari” u kapitalizmu ima „opšti stalež” (Hegel), odnosno, masovna armija državnih činovnika.

Dirajući u pitanje „privida opštosti” prava i države istovremeno pokrećemo i pitanje vladajuće ideologije. Bitno je reći da je taj „privid” istovremeno i „nužan privid”, no, to ćemo nešto kasnije pojasniti.

Prema Pašukanisu, forma robe određuje formu prava. S obzirom na robno-novčanu tržišnu privredu, kao dominantan oblik robne razmene u kapitalizmu – ili konkretnije, s obzirom na novac koji predstavlja univerzalni ekvivalent, „opštu robu” u tržišnoj razmeni – priroda novca reflektuje se na pravno-političku nadgradnju, koja poprima privid opštosti, što neminovno predstavlja i ideološku kategoriju, kao „krivu svest o stvarnosti”.10

Državna vlast predstavlja se kao „neutralna” (što se nabolje vidi u ekstremu: bonapartizam, cezarizam), kao da postoji u interesu svih njenih podanika, koja stoji iznad svih i koja je upućena na svakoga.

Međutim, da bi državna vlast poprimila sliku „neutralnosti”, njena „opštost” se mora konkretizovati u vidu prosečnosti, u „samoodricanju u zakonu i pravu”. Ona izražava interes koji predstavlja prosek interesa vladajuće klase. Pravne norme se ne nameću samo eksploatisanoj klasi već i buržoaziji. To znači da država, iako je instrumet vladavine kapitalističke klase, nema problema da istovremeno bude i pravna država.11

Pašukanis je zato pravnu državu nazvao fatamorganom, ali fatamorganom „koja je sasvim pogodna za buržoaziju, zato što ona zamenjuje religioznu ideologiju koja je izvetrila; ona skriva od masa činjenicu vladavine buržoazije. Ideologija pravne države je pogodnija od religiozne još po tome što se ona, ne odražavajući u punom smislu objektivnu stvarnost, ipak oslanja na tu stvarnost.” Ta stvarnost, prema njemu, može biti samo stvarnost tržišta.

Upravo u tome možemo videti da privid opštosti nije u prvom redu svesno nametnuta ideološka struktura vladajuće klase, već predstavlja produkt materijalnih uslova iz kojih ideologija kao segment društvene nadgradnje izrasta. Zbog toga, takav privid je nužan.

Zadržimo se na pitanju ideologije i njenog odnosa s pravom.

Ideologija i pravo

Prema Buharinu, ideologije su kristalizacija društvene psihologije.12  Psihologija predstavllja nesistematizovane misli, osećaje ili norme, dok ideologija predstavlja uređenu celinu, odnosno sistem misli, osećaja ili normi.

Međutim, ono što je mnogo bitnije – ideologija predstavlja izopačenu, odnosno mistifikovanu sliku realnosti. Realni, stvarni odnosi između ljudi zamagljeni su nekakvim „apriornim kategorijama”, ili pak pozitivizmom, ili nekakvim jusnaturalističkim „večitim zakonima” koji lebde u ljudskoj istoriji van sveta i vremena, lišeni bilo kakvog kauzaliteta u odnosu na materijalnu stvarnost.

Onoga trenutka kada je došlo do podele na duhovni i fizički rad, došlo je i do raskoraka između teorije i prakse, ljudske svesti i realnih odnosa u društvu. Tako dolazi do otuđenih kategorija poput filozofije ili teologije. Ni pravo nije izuzetak.13

Tu se postavlja pitanje: da li je pravo isključivo psihološki, odnosno ideološki momenat?

Pašukanis oštro napada pobornike ovakvih stavova, navodeći da „država nije samo ideološka forma, već i forma društvenog bića”. Država i pravo nisu nekakvi entiteti proizašlii iz ljudskog mozga, nego je ljudska psiha ta koja, u manjoj ili većoj meri, odražava realni društveni odnos.

Ideološka priroda države se na lep način manifestuje kroz tzv. „privid opštosti”, što smo ranije pokazali u korelaciji s novcem kao „opštom robom”. Ali isto tako, baš kao što je država „odbor za upravljanje celokupnim poslovima buržoaske klase”, tako i pravo poseduje ideološku konstrukciju „opštosti” dok, zapravo, nije ništa drugo do „u zakon pretvorena volja vladajuće klase” .14

Fetišizam robe i novca ovde prati pravni fetišizam. Izvorni ljudski odnosi mistifikovani su odnosima između roba, a sam odnos robne razmene odvija se u beskrajnom broju pravnih poslova, poput kupoprodaje, zajma ili zakupa. Forma trijumfuje nad sadržinom, detalji guše totalitet.

U tome je „ideologizam” i buržoaske pravne nauke. Ona proučava pravnu formu materijalnih društvenih odnosa odvojeno od njihovog materijalnog supstrata i to kao prirodne i večne institucije. S druge strane, marksistički pristup u pravu podrazumeva „svođenje svih ljudskih odnosa na samog čoveka”. Drugim rečima, čovek mora da odgovori na pitanje: zašto materijalna sadržina uzima određenu pravnu formu? (Pašukanis)

Ukratko, nauka mora zameniti ideologiju.

Kritika pozitivizma

U sam centar Pašukanisove kritike stupa pozitivitam, a pre svega Kelzenov

pravni normativizam.

U buržoaskoj pravnoj nauci postoji „metodološka kratkovidost”. Ona se ne usuđuje da zagrebe po površini pravne ljušture i dopre do njene sadržine, njenih životnih sokova. Ona se bavi posledicama, a ne uzrocima.

Za polaznu tačku svoje kritike, Pašukanis uzima sledeću stavku: „Pravni odnos između subjekata jeste samo druga strana odnosa između proizvoda rada koji su postali robom… Pravni odnos je primarna ćelijica pravnog tkiva i samo u njoj pravo vrši svoje realno kretanje.”15

To je možda i osnovna crta njegove kritike, jer pozitivisti potpuno negiraju odnos subjekata prava – za Kelzena, „odnos je odnos prema pravnom poretku… a ne odnos između subjekata koji stoje nasuprot pravnom poretku”16, dok se pravo percipira samo kao puki skup pravnih normi.

Ovakva koncepcija u potpunosti redukuje pravo na nivo objektivnog prava, koje podrazumeva pravila stvorena od strane države. Subjektivno pravo, na kome je insistirala prirodno pravna teorija, predstavlja samo sekundarni momenat. Štaviše, sam Kelzen ukida dualizam subjektivnog i objektivnog prava, svodeći subjektivno pravo na objektivno.

Umesto da shvate pravo u svoj njegovoj dinamici i kretanju, za pozitiviste je pravo jedna večita ustanova. Zakon predstavlja polaznu tačku naučne analize, a ne istorijski rezultat.

Zakon i ostala državna akta samo su jedna od formi prava, a ne njegova jedina forma. Pre zakona postojale su određene pravne forme, ali u začetku i nesamostalno – u okviru običaja, religije itd.

Međutim, ovde može doći do male zabune, štaviše do pozitivističkog diskursa i to baš po pitanju odnosa baze i nadgradnje, kao i odnosa u samoj nadgradnji. Naime, da „moramo pretpostaviti prisustvo nekog autoriteta koji postavlja norme, tj… političke organizacije”. Naravno, ovakva hipoteza važi samo ako se norma shvati kao primarni momenat i ako pretpostavimo postojanje nekog višeg autoriteta, tj. političke organizacije.

Sam Marks praktično odgovara na ovu problematiku, dok se Pašukanis poziva na njega. Donji sloj pravne nadgradnje – svojinski odnos – toliko je blizak ekonomskim odnosima da predstavlja „proizvodni odnos izražen pravnim jezikom”. Građansko društvo, kao i njegovi proizvodni odnosi zajedno s njihovom pravnom formom, čini primarni element u društvu, jer se nad njim uzdiže država, odnosno politička nadgradnja, kao drugostepeni element.

To je veoma važno. Jer, za pozitiviste, pravna norma stvara kako pravni odnos tako i pravnog subjekta. Pašukanis, naprotiv, vrlo ubedljivo pokazuje da „osnovna pretpostavka uz koju sve te konkretne norme imaju smisla jeste postojanje robno-novčane privrede. Samo uz tu pretpostavku pravni subjekt ima svoj materijalni supstrat koji zakon ne stvara nego zatiče.”

On se ovde ne zaustavlja. Videli smo da je pravo, tačnije, donji deo pravne nadgradnje (svojinsko-pravni odnosi), blisko povezano s proizvodnim odnosima. Međutim, postoje situacije u kojima pravo postaje samostalna kategorija. Tako npr. u sudskom procesu i sudskom sporu pravo postaje nezavisno, odnosno, odvaja se od svog materijalnog supstrata – ekonomskog odnosa.

Subjekt i roba

Pravni subjekt je atom pravne teorije, baš kao što je i sam pravni odnos primarna ćelija, vezivno tkivo koje spaja dva subjekta prava. Odatle Pašukanis i započinje svoju analizu.

Idealistička (buržoaska) teorija prava bavi se spekulativnim (ideološkim) pojmovima subjekta. Ona kreće od neba, pa se postepeno spušta prema zemlji. Tako npr. kod Puhte „osnovni pojam prava jeste sloboda… Apstraktni pojam slobode jeste mogućnost opredeljenja u bilo kojem odnosu… Zato čovek i jeste subjekt prava što mu je data mogućnost i samoopredeljenja, što on raspolaže voljom“.

Isti pristup koristi i dogmatička jurisprudencija, baveći se čisto formalnom stranom pravnog subjekta. Ona ne daje odgovor na pitanje kako se čovek od zoološke osobe pretvorio u subjekta prava, već polazi od apriorne, unapred date forme.

Narotiv, kod Pašukanisa, forma subjekta proizilazi iz forme robe, a ne iz „slobode” ili „pogodnosti ili nepogodnosti za učestvovanje u pravnom saobraćaju”.

Povećanje produktivnosti rada zbog podele rada, dovelo je do toga da malobrojna i slučajna razmena postaje masovan i sistematizovan socijalni fenomen. Konkretan, neposredan odnos između čoveka i stvari u uslovima naturalne privrede (gde je proizvod rada bio predmet neposredne konzumacije od strane feudalca) zamenjen je apstraktnim odnosom između čoveka i stvari – proizvod rada više ne odlazi u vlastelinov stomak, već na tržište, gde proizvod postaje roba.

Upravo je taj momenat ključan, jer on predstavlja uzrok pretvaranja čoveka iz zoološke ličnosti u subjekta prava.

U tom smislu, svojina više nije nešto nepostojano, svedeno na faktičko posedovanje koje se moralo štititi nasiljem od strane vlasnika. Naprotiv, ona postaje postojano pravo, koje se može slobodno otuđiti i koje je obezbeđeno vojskom, policijom i sudovima, tj. represivnim državnim aparatom, koji postaje koherentan tek na ovom nivou razvoja svojine. I na kraju, subjekt prava odvaja se od konkretne ličnosti, tj. pravni subjektivitet postaje čisto socijalno svojstvo, a ne funkcija volje, dok sam pravni subjekt dobija svog dvojnika u vidu zastupnika. Dakle, pravna sposobnost apstrahuje se od poslovne sposobnosti, dok se sama kategorija subjekta prava apstrahuje iz akata tržišne razmene.

Upravo tu izvire čovekovo samoopredeljenje, a ne iz nekakvog ideološkog koncepta apstraktne slobode.

Još čvršća instalacija instituta buržoaske svojine predstavlja postepeno razvijanje ratnog prava. Bendžamin Frenklin prvi 1785. godine proglašava politički princip da „seljaci, zanatlije i trgovci treba mirno da produže svoje poslovanje pod zaštitom obeju ratujućih strana”. Sličnu konstataciju formulisao je i Ruso u svom Društvenom ugovoru, da se rat vodi između država, a ne između građana.

U Srednjem veku nije postojao pojam pravnog subjekta, jer se sama objektivna norma, upućena neodređenom broju destinatera, mešala s konkretnim privilegijama ili darovnicama. Čak se i u gradovima mešaju subjektivni i objektivni momenti. Njihovi statuti sastojali su se delimično od nabrajanja pojedinačnih prava, a delimično od normi opšteg karaktera.

Tek s potpunim razvojem kapitalističke privrede pravo dobija apstraktni karakter – čovek postaje bezlična i apstraktna ličnost u formi subjekta prava, a norma dobija karakter opštosti.

Međutim, i kategorija pravnog subjekta je čisto formalna stvar, tačnije ideološka konstrukcija, jer se zanemaruje postojanje ljudi koji ne poseduju nikakvu svojinu – proletera. Ona tretira sve ljude kao „dostojne” svojine, ali naravno, to ih ne čini vlasnicima.

Zaključak

Nažalost, i pored žestokih napada marksizma, pozitivizam opstaje – za nas, studentkinje i studente, ako ništa drugo, onda kao odnos između učenika i gradiva. Učenje se svodi na bubanje aktuelnih pravnih normi koje su najčešće taksativno nabacane u udžbeniku, a učenikov zadatak je čisto memotehničke prirode – da zapamti koliko god može, često se oslanjajući ne na logičko zaključivanje, već na raspored pasusa ili boju flomastera kojom je zabeležio neku reč.

Takođe, praktična primena naučenog ravna je nuli, a upravo je spoj teorije i prakse dijalektička sinteza koja čini skup podataka koje posedujemo pravim znanjem.

Sama filozofija, a time i filozofija prava, nekako se uplašeno drži naspram sveta. Ona se stidljivo povukla u uske hodnike teorije i tek s vremena na vreme, svojim duhovnim (teorijskim) očima, posmatra disanje praktičnog života.

Delatni princip posmatra se kao ili kao nešto nepotrebno, loše, ili pak kao nešto nedostojno „pravog filozofa”.

No, kao što je Marks jednostavno poručio u jedanaestoj tezi o Fojerbahu – „Filozofi su do sada samo tumačili svet. Stvar je u tome da se on promeni”.

O autoru

Jevgenij Bronislavovič Pašukanis je rodjen 1890. godine u mestu Starica u Tverskoj guberniji, Rusija. Istakao se kao teoretičar i pravni pisac tek posle Oktobarske revolucije i to u svojstvu saradnika Socijalističke akademije. Njegov rad Opšta teorija prava i marksizam pojavio se prvi put 1924. godine i doživeo četiri ruska, jedno nemačko i jedno englesko izdanje. Stradao je u čuvenim tzv. „Staljinovim” čistkama 1937. godine, zajedno s mnogim drugim pravnicima marksistima.

Fusnote

1 Marks K, Engels F, Manifest komunističke partije, Izdavački centar „Komunist” 1976.

2 Marxism and Ecology, Socialist Workers Party, december 2009, str.7

3 Vranicki P, Marksistička filozofija XX veka, Nolit, 1980.

4 ibid.

5 Avramović S, Stanimirović V, Uporedna pravna tradicija, Službeni glasnik, Beograd 2009.

6 Pašukanis J.B, Opšta teorija prava i marksizam, Veselin Masleša, 1958.

7 Manifest komunističke partije, str.11

8 Ibid, str.148,149.

9 http://www.marxists.org/srpshrva/biblioteka/lenjin/1919/06/28.htm

10 OTPM, str.154

11 Tadić Lj, Nauka o politici, str.241

12 Marksistička filozofija XX veka,str.74

13 OTPM, str.15

14 Manifest komunističke parije

15 OTPM, str.97.

16 Ibid, str.98.

Šta misliš?