Grčki parlament danas, uz podršku Sirizine vlade, izglasava treći po redu memorandum sa Trojkom. Sirizina omladina je danas javno istupila protiv vodeće partijske linije, a predstavnici Sirizine Leve platforme i brojnih drugih organizacija unutar i van te partije potpisali su saopštenje u kom pozivaju na organizovanje sprečavanja sprovođenja memoranduma – i time napravili prvi korak na neophodnoj rekompoziciji levice u Grčkoj i organizovanju fronta oko memorandumskog „ne“. Kako bismo bolje razumeli šta se dešava u Grčkoj, odnosno kako danas izgleda politički ulog, preveli smo sa Jacobina tekst Statisa Kuvelakisa, člana Sirizinog Centralnog komiteta i predstavnika Leve platforme.
Svi koji su polagali nadu u izglede Sirizine vlade i dalje su u stanju „post-traumatskog šoka“, kako je to Serafim Seferiades prikladno formulisao. Ovaj šok prvenstveno možemo pripisati porazu specifične političke strategije, međutim opseg ovog poraza i njegov razarajući karakter čine da se njegove posledice ne zaustavljaju na onima koji su, na ovaj ili onaj način, toj strategiji bili privrženi.
Budući da sam već tri godine član Sirizinog Centralnog komiteta i sam snosim deo kolektivne odgovornosti. Naravno, unutar Sirize nismo svi isti. Kao član Leve platforme, u proteklih pet godina bio sam među onima koji su konstantno intervenisali oko pitanja poput evra, svesni toga da je, ukoliko ne promenimo pravac, katastrofa neminovna.
Neću, međutim, olako tvrditi da me se to što se desilo ne tiče. Većinska linija unutar Sirize dovela je do debakla, ali mi koji smo bili u manjini nismo bili u stanju da to sprečimo, koliko god da je razvoj situacije potvrđivao našu perspektivu.
Bez obzira na sve to, u ovoj diskusiji ne sudelujem sa namerom da se u bilo kom smislu posipam pepelom, ne samo zato što nam to ne bi bilo od koristi, već zbog toga što to nudi lagodan put za beg od političke suštine problema.
Oni među nama koji su na sebe, svako na svoj način, preuzeli ovakve obaveze sada bi trebalo da se potrude da doprinesu kolektivnoj potrazi za time šta od ovog trenutka nadalje možemo zajedno da uradimo, umesto da samo dignemo ruke od svega.
Evo šta mislim o svemu tome, razvrstano u tri tačke. Prva se bavi time šta je u ovom porazu tačno poraženo. Druga je, koliko god to paradoksalno zvučalo, o tome šta nije poraženo – šta nam ostaje kao potencijal za budućnost. I treća je, naravno, šta nam je sada činiti.
Šta je poraženo?
Kada dođe do poraza, a pogotovo do velikog poraza istorijskih dimenzija, nikada nije po sebi jasno kako utvrditi šta je tačno poraženo. Najkarakterističniji primer je pad Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka. Dan danas nema saglasnosti oko toga šta je tačno poraženo urušavanjem tih režima.
Većina i dalje misli da su sa SSSR-om zajedno poraženi i komunizam, socijalizam, revolucija i mogućnost oslobođenja društva. Mi koji sa time nismo saglasni nalazimo se u manjini, ali to ne znači nužno da nismo u pravu. Svakako, međutim, znači da se i dalje nismo izdigli iz tog poraza.
Porota, dakle, i dalje veća o tome šta je tačno poraženo i ne gajim nikakve iluzije u to da ono što ću ovde izneti može da računa na neku širu podršku, naprotiv. Deluje logično, međutim, da počnem od onoga što mi se čini kao najmanje kontroverzna tačka. Nemilosrdan poraz pretrpela je politička strategija, strategija koju većina unutar Sirize, a time i Siriza kao takva, zastupa prethodnih pet godina i koja bi mogla da se okarakteriše kao „levo evropejstvo“.
U pitanju je koncepcija prema kojoj je moguće ukinuti memorandume i mere štednje unutar specifičnog okvira evrozone i, još šire, Evropske unije, te da stoga nema potrebe za izradom alternativnog plana jer će se na kraju krajeva unutar evra pronaći pozitivno rešenje. Predstavljajući se kao „dobri evropski građani“ i profesionalci koji veruju u evro zadobićemo i dodatnu pregovaračku moć.
Mislim da se u poslednjih nekoliko meseci u potpunosti pokazalo da je nemoguće ostvariti bilo šta slično tome. U potpunosti se pokazalo upravo zbog toga što je to pokušao da postigne politički subjekt koji je do samog kraja verovao u tu mogućnost, koji je unutar tog okvira činio sve u svojoj moći i uporno odbijao da preispita bilo koju drugu putanju.
Zato priče o „izdaji“ i „izdajniku Ciprasu“, iako zasnovane na posve razumljivoj emociji – očito je da se neko može osećati izdanim kada se šezdesetdvoprocentni odgovor „ne“ u roku od nedelju dana pretvori u „da“ – ne pomažu da shvatimo šta se dogodilo.
Aleksis Cipras, grčki premijer, nije sproveo tajni plan na kraju kog se „prodao“. On se našao naspram totalnog bankrota jedne specifične strategije, a jednom kada politička strategija propadne to znači da ti ostaje samo izbor između lošeg i još goreg. Drugim rečima, ostaje ti samo najgori izbor – a to je upravo ono što se u ovom slučaju desilo.
Tako je levo-evropejski pristup, oko kog su se vodile ključne rasprave kako u Sirizi tako i generalno na evropskoj levici i u kom se ogledaju i sukobi našeg vremena i ograničenja same Sirize, pretrpeo sramotan poraz. Među tim opštim parametrima nalaze se, međutim, i neki drugi koji zavređuju našu pažnju.
Prvi je taj da je levo-evropejska startegija po prirodi stvari u velikoj meri podrazumevala izbegavanje suočavanja sa dinamikom narodnih mobilizacija. Fokusiranje na pregovore sa Trojkom u cilju dostizanja obema stranama prihvatljivog rešenja ubrzo je dovelo do prvog velikog poraza, konkretno sporazuma od 20. februara, potpisanog između grčke vlade i Evrogrupe.
Ovaj sporazum nije samo vezao ruke Sirizinoj vladi i otvorio prostor za kapitulaciju koja je usledila. Njegove prve i najneposrednije posledice dovele su do paralize masovnih mobilizacija i uništenja optimizma i borbenosti koje su preovladavale u prvim nedeljama nakon izborne pobede 25. januara.
Naravno, ovo osipanje narodnih mobilizacija nije nešto što je počelo 25. januara ili 20. februara kao posledica neke konkretne taktike vlade. U pitanju je nešto što je uveliko bilo uračunato u Sirizinoj strategiji, nešto što je nastupilo nakon oseke masovnih mobilizacija iz perioda prve dve godine „šok terapije“ (2010-2012), povlačenje koje ima sopstvene uzroke, subjektivne, ali još značajnije, objektivne.
Pa ipak, prilagođavanje ovim uslovima, povlačenju masovnih pokreta, je pitanje političkog izbora Sirizinog vođstva. Od određenog trenutka nadalje, pomeranje ka sve „umerenijim“ pozicijama, prelazak sa „nijedna žrtva za evro“ i „evro nije fetiš“ – slogana koje smo slušali sve do izbora 2012. godine – na „nećemo da napustimo evro; prihvatiće ono što govorimo i to će biti jasno kao dan“, samo su intenzivirali i reprodukovali fazu povlačenja.
Sledeća poražena tačka strategije je logika smirivanja strasti koja je preovladavala na „unutrašnjem frontu“ od trenutka u kom je Siriza preuzela odgovornost vladanja. Ova logika sastoji se od nekoliko aspekata.
Prvi je taj da je načinjen specifičan izbor u korist stupanja u savez sa tradicionalnim političkim establišmentom. Tome svedoči izbor Prokopisa Pavlopulosa, člana Nove demokratije, za predsednika republike – da i ne spominjemo druge podjednako značajne poteze, poput postavljanja Lambisa Tagmatarhisa, novinara u potpunosti integrisanog u dominantni medijski sistem, za direktora rekonstituisane javne radio i TV kompanije, što je pozicija koja nema nikakve veze sa ograničenjima koja proističu iz procesa pregovaranja ili sa sukobom sa kreditorima.
Drugi, još dublji, aspekt ovog smirivanja strasti su logika izbegavanja konflikta i kontinuitet mehanizama duboke države i buržoarskog državnog aparata. Za ilustraciju su dovoljna dva primera: stavljanje odbrambene i spoljne politike u nadležnost Panosa Kamenosa, lidera ANEL-a, bez obzira na protivtežu u vidu Kostasa Isikosa iz Leve platforme, zamenika ministra odbrane (doduše, sa ograničenim uticajem).
Uloga ministra odbrane je postala jasna: recimo, na osnovu održavanja kontinuiteta vojne saradnje Grčke i Izraela – iako bi bilo pogrešno misliti da je sva odgovornost za to na Kamenosu. Drugi primer je, naravno, proces koji simbolizuje postavljanje Janisa Panusisa, tipičnog „red i zakon“ političara koji potiče iz Pasoka, za ministra javnog reda sa, sada i zaista, proširenim ovlašćenjima. Ovo je slučaj jasnog izbora u korist održavanja kontinuiteta na nivou represivnih mehanizama države, sa očiglednim posledicama po sveukupni politički i klasni odnos snaga.
Treći aspekt: umirivanje centra ekonomske moći, oligarhije, i onoga što na grčkom zovemo „diaploki“, zamršene mreže poslovnih interesa, političara i države. Ovde moramo biti sasvim konkretni. Naravno da bi bilo pogrešno svu krivicu svaliti na neke konkretne pojedince. Međutim, moramo biti nedvosmisleni povodom činjenice da unutar Sirize postoje instance koje grade mostove sa sektorima oligarhije još od pre dolaska na vlast.
Nema nikakve slučajnosti u neverovatnoj netransparentnosti uloge zamenika premijera, Janisa Dragasakisa, kao nekoga ko je u potpunosti posvećen sprečavanju promene statusa kvo u svakom segmentu bankarskog i finansijskog sektora, koji stoji kao barikada protiv bilo kakvog pokušaja menjanja sistema koji je danas nervni centar, koji je doslovno srce kapitalističke moći spram države.
Poslednji element poraza Sirizine strategije bila je njena koncepcija partije i evolucije samog oblika partije – što je u potpunosti konzistentno sa svime što smo do sada izneli. Čak i pre stupanja na vlast, Siriza je kao partija sve više gubila demokratičnost, ne u nekom površnom smislu – mogućnosti iskazivanja sopstvenog mišljenja – već u tom smislu da je njeno članstvo vremenom sve više gubilo uticaj na formulisanje politike i na to na kom se mestu unutar partije donose odluke.
Nakon juna 2012. godine počelo je – korak po korak, ali sistematično – preoblikovanje partije koja se sve više orijentiše oko vođe, koja se centralizuje i razdvaja od aktivnosti i volje članstva. Ovaj proces je do kraja izmakao kontroli jednom kada je Siriza formirala vladu. Od tog trenutka nadalje, visoki krugovi vlade i ključni centri u kojima se donose političke odluke zadobili su apsolutnu autonomiju od partije.
Dovoljno je samo spomenuti da je sastanak Centralnog komiteta Sirize sazvan svega tri puta otkako je Siriza došla na vlast. Ovo je upotpunilo proces degradiranja partije kao prostora za političku diskusiju i elaboraciju, kao i raslojavanje njene unutrašnje strukture.
Šta nije poraženo?
Za razmišljanja koja slede inspiraciju sam pronašao u tekstu Kriste Vulf, komunistkinje iz Istočne Nemačke, napisanom pre pada Nemačke Demokratske Republike ali objavljenom tek naknadno, pod naslovom Was Bleibt (Šta nam ostaje).
Ovo je veoma značajan rad koji mi se čini da pokušava da poruči sledeće: najstroža samokritika ne sme da dovede do uništenja značajnog zajedničkog poduhvata. I to nije sve: potraga za fragmentima istine koji su, usred svih protivrečnosti, bili inherentni tom nezavršenom poduhvatu zadobija poseban značaj u kontekstu poraza, jer osvetljava druge mogućnosti koje su, čak i onda kada nisu ostvarene, bile zapisane na kocki istorije.
Istorija se nikada ne piše unapred: njena putanja uvek prolazi tačke račvanja na kojima jedan pravac konačno prevladava nad alternativnim.
Šta je onda to što u Sirizi nije poraženo? Drugim rečima, šta je to tačno u ovom iskustvu dobro po levicu i radnički pokret?
Prvo bih nabacio četiri tačke, koje bi ujedno mogle da se pokažu korisnim u predstojećoj rekontrukciji radikalne levice i reformulaciji današnje antikapitalističke strategije.
Za početak, potvrđen je argument da je za pristupanje pitanju vlasti neophodna ujedinjena vlada radikalno levih snaga. Naravno, „pristupanje pitanju vlasti“ ne znači i njegovo rešavanje. Očigledno je da je jedna stvar biti na vlasti, a sasvim druga imati vlast. Pitanje je da li možemo da iskoristimo prvo kako bismo osvojili drugo, i ako da – kako.
Odnosno, da li dostignuće vladanja kombinacijom izbornog uspeha i masovnih borbi možemo da iskoristimo kao polaznu tačku za strategiju „pozicionionog rata“ – tj. za razvoj narodnih mobilizacija koje bi otvorile prostor za obaranje postojećeg odnosa snaga među klasama.
Ovaj pristup testiran je za sada samo u Latinskoj Americi. Sada imamo situaciju u jednom od glavnih centara svetskog kapitalističkog sistema, u Evropi, što barem ukazuje na to da je moguće da manjinska snaga radikalne levice izgradi izborno uspešnu alternativu u situaciji dubokog društvenog i političkog previranja i uđe u vladu.
Ograničenja ovog poređenja leže, naravno, u činjenici da Evropom, kao relativno autonomnim imperijalističkim centrom, dominira posve konkretna politička konstrukcija, Evropska unija, koja se sve više ponaša kao kolektivni hegemon evropskih kapitalizama, time postavljajući razna ograničenja i prepreke koje su samo donekle nalik na dominaciju SAD u njenom „dvorištu“.
Drugi element: tranzicioni program. Poenta tranzicionog programa je ta da se ne zadovoljavamo apstraktnim, propagandističkim antikapitalističkim diskursom primenljivim u svakoj situaciji, koji samo ponavlja strateški cilj socijalizma i revolucionarnog rušenja kapitalizma.
Već isprobane i testirane linije podele, one koje ofanzivi protiv klasnog neprijatelja omogućavaju da se efektivno aktivira i slomi postojeći odnos snaga, moraju se iznova definisati za svaku sledeću priliku.
I ovde je, prema mom mišljenju, anti-memorandumski cilj sasvim opravdano bio centralna osa tog tranzicionog programa – naravno, pod uslovom, kog se nije pridržavalo, da bi konzistentna anti-memorandumska linija neminovno dovela do otvorenog sukoba sa evrozonom i samom EU.
Koliko god bio ograničen, posebno po pitanju računice njegovog ukupnog udara na budžet, takozvani „Solunski program“, na osnovu kog je Siriza proteklog januara osvojila mandat, bio je nezavršen ali u osnovi ozbiljan pokušaj takvog programa. Nije slučajnost to što je tako brzo dospeo u konflikt sa linijom vlade, dotle da je njegovo spominjanje u vladinim i donekle partijskim redovima postalo tabu.
Tranzicioni program je ujedno i organski povezan – ovo je nešto što smo naučili iz nasleđa trećeg i četvrtog kongresa Komunističke internacionale i kasnije razrade u delima Gramšija i Toljatija – sa ciljem jedinstvenog fronta, okupljanjem svih snaga bloka potčinjenih klasa na višem političkom i strateškom nivou. Upravo je ovaj ujedinjujući pristup, sadržan u ideji „vlade anti-memorandumske levice“, zapalio maštu širokih masa u proleće 2012. godine i omogućio uspon Sirize.
Stvar je u tome što cilj uspostavljanja „vlade anti-memorandumske levice“ nije trebalo da bude nekakva „Sirizina vlada“, kamoli vlada Sirize i ANEL-a do koje je na kraju došlo. U pitanju je bio način da se rekonstruiše sam narodni pokret, skupa sa njegovim društvenim zaslugama i političkim izražajima.
Međutim, kao što znamo, pred tim ciljem postavile su se dve prepreke koje su nakon 25. januara dovele do njegove ekstremno problematične i inherentno kontradiktorne primene. Jedan od faktora je bilo to što su ga preostale snage radikalne levice (KKE i Antarsija) odbacile, pokazavši se nesposobnim da odgovore na ključni problem trenutka. Drugi je bio ćorsokak u koji je dospela Sirizina strategija, posebno nakon zaokreta ka „umerenosti“ i popuštanja pod pritiskom nakon juna 2012. godine.
Sve to dovodi me do četvrte i ujedno poslednje opaske po pitanju toga šta nam iz ovog iskustva preostaje – odnos između društvenog i političkog. Tokom proteklih pet memorandumskih godina svedočili smo tome da se problemi koji se razvijaju iz klasnog sukoba koncentrišu i rešavaju na političkom nivou. Od jedne tačke nadalje, uspeh ili pobeda, čak delimična pobeda, postižu se na nivou politike i postaju preduslov razvoja narodnih mobilizacija na višem nivou.
Ovo je upravo kocka koja je iznova bacana od 2012. godine nadalje, sa svim kontradikcijama i ograničenjima koja vuče sa sobom. Stvar je, dakle, u kombinovanju leve vlade i bogatog iskustva narodnih borbi koji se, naravno, nikada ne smeju uzimati zdravo za gotovo i moraju se iznova utvrđivati, kako bi se otvorila perspektiva radikalne društvene promene.
Moramo da insistiramo na ovoj poslednjoj poenti. U Grčkoj nije došlo do uobičajene smene partija koje imaju istorijat upravljanja sistemom. Ovde se nije desilo ništa nalik izboru Fransoa Olanda 2012. godine, ili italijanskom „eksperimentu s levim centrom“ Romana Prodija iz 2000-tih. Nije čak ni nalik slučaju Fransoa Miteranda iz 1981, koji je na vlast došao sa poprilično radikalnim programom za standarde tog vremena.
Opklada do koje je u Grčkoj došlo je drugačijeg karaktera, nosi sa sobom veoma snažan anti-sistemski potencijal i upravo je iz tog razloga aktivirala krizu, ne samo u Grčkoj već i na međunarodnom planu. Po sredi je bio obračun velikih razmera, u kom se naša strana pokazala potpuno nesposobnom ne samo za pobedu, već i za organizovanje elementarne samoodbrane, što nas je odvelo u kapitulaciju.
Šta sada da radimo?
U ovom trenutku, kako sam već rekao, grčko društvo je i dalje u stanju post-traumatskog šoka. Naš tabor je zapanjen preokretom dinamike koju je pokrenulo gromoglasno referendumsko „ne“ i to u roku od samo nekoliko dana. Van aktivističkih krugova i politizovanijih slojeva društva preovladavaju kontradiktorna osećanja. Tu imamo miks razočarenja, besa i dubokog nemira pred onim šta nas čeka, ali ujedno i izvesnu toleranciju spram izbora koji su napravili vlada i sam Cipras.
Ključna tačka za oporavak od uticaja ovakve klime i restartovanje političke situacije je sledeća: 62 procenta za „ne“ trenutno su lišeni bilo kakvog strukturiranog izraza. Prioritetni cilj svih nas su njihova politička konsolidacija i artikulacija. Tu političku konsolidaciju ne možemo posmatrati kao linearni nastavak bilo koje trenutno postojeće formacije – ni Sirize, ni Antarsije, ni drugih formacija ili njihovih sastavnih delova.
Vreme je da pokrenemo priču o novom političkom projektu, koji bi bio klasno zasnovan, demokratski i anti-evropejski, koji bi u prvoj fazi uzeo formu fronta, otvorenog za eksperimentisanje i nove organizacione prakse. Fronta koji bi povezao poteze koji se vuku „odozgo“ i inicijative „odozdo“ – nalik onima koje su iznikle tokom, ali i nakon, borbi uoči referenduma, sa pokretanjem „komiteta za NE“.
U ovom trenutku je teško, ako ne i nemoguće, reći nešto više o konkretnoj formi koju bi ovakav politički projekat mogao da zadobije. Očito je da će to u ključnoj meri zavisiti od unutrašnje borbe koju trenutno vodimo unutar Sirize, zajedno sa drugaricama i drugovima iz Leve platforme i drugima. Svima nam je jasno da je još mnogo toga potrebno učiniti kako bismo omogućili ovakav projekat.
Levo krilo Sirize, a posebno Leva platforma koja je njegov najorganizovaniji deo, ni u kom slučaju ne bi trebalo podsticati da zauzme nekakav ekskluzivan status. Pa ipak, levo krilo Sirize ima centralnu ulogu, što danas podjednako priznaju i naši prijatelji i neprijatelji. U izvesnom smislu ovo je možda i jedan od najznačajnijih napredaka postignutih proteklih nedelja.
Po pitanju ciljeva, kako ih je nedavno sumirala moja dugogodišnja drugarica Elena Portaliu u svom odličnom članku, osnova ovog poduhvata orijentiše se oko sledećih tačaka:
- Oslobođenje zemlje i grčkog naroda iz okova evrozone, uz momentalnu izradu plana za odbacivanje memoranduma i evra i ulazak u sukob sa EU po svim pitanjima, što bi, bar ja tako mislim, trebalo gurati po cenu izlaska iz EU.
- Obnavljanje ove ruinirane zemlje – njene ekonomije, države i društvenog tkiva – predvođeno radnim klasama i narodnim blokom, koji su pozvani da vode ovaj proces.
- Ovaj projekat je dubinski klasno zasnovan. Biće ukorenjen u vodećim sektorima radničke klase čijih je preko 70% glasalo „ne“ i obacilo mere štednje 5. jula na referendumu, a čiju će kičmu činiti snage koje dolaze iz najboljih tradicija radničkog i revolucionarnog pokreta u njihovim mnogostrukim izrazima.
U isto vreme, ovo je i nacionalni projekat. Ovde je, naravno, potrebno dodatno objašnjenje. Pod terminom „nacionalni“ podrazumevam dva aspekta.
Prvi je „nacionalno-narodni“ u gramšijanskom smislu – da radne mase moraju da istupe kao vodeća snaga u društvu i moraju da postanu „nacija“ kako bi je preorijentisale u drugom pravcu.
Kako to Marks i Engels formulišu u Komunističkom manifestu: „Ali kako proletarijat prvo mora da osvoji političku vlast, da se podigne do nacionalne klase, da se sam konstituiše kao nacija, to je i on još nacionalan, mada nikako u smislu buržoazije.“ „Nacionalan“ ovde ne podrazumeva, dakle, nekakvu „narodnofrontovsku“ koncepciju međuklasnog jedinstva sa nekakvom avetinjskom „nacionalnom buržoazijom“ ili sa nekim njenim delovima, već se odnosi na hegemonu dimenziju bilo kog klasno orijentisanog projekta koji za cilj ima zadobijanje vrhovne političke vlasti.
Ova „nacionalizacija“ u rukama novog hegemonijskog bloka, takođe, ne samo da ne bi označila nekakvo povlačenje u nacionalnu uskost ili nacionalizam, kao što ću ubrzo objasniti, već će oteloviti jedan temeljni novi internacionalizam.
Ovaj projekat je nacionalan utoliko što trenutno imamo problem nacionalnog suvereniteta Grčke – drugim rečima, imamo problem opstanka narodnog suvereniteta i same demokratije. Novi sporazum koji je grčka vlada potpisala ne samo da perpetuira vlast Trojke, već je i produbljuje. Nalazimo se u situaciji u kojoj grčka država i bilo koja izabrana vlada u suštini u sopstvenim rukama ne drže nijednu polugu za donošenje svakodnevnih odluka.
Ovo je možda i dublji cilj memoranduma, iznad i izvan nametanja još jednog paketa varvarskih mera štednje.
Poreska uprava, odvojena od ostatka kabineta i stavljena pod kontrolu Trojke, stekla je potpunu nezavisnost od vlade. Formira se finansijski savet koji će biti u stanju da po automatizmu stavi na snagu horizontalnu seču ukoliko dođe do odstupanja od bilo kog fiskalnog cilja postavljenog u memorandumu. Pod direktnom kontrolom Trojke uspostavlja se i ozloglašeni fond od 50 milijardi evra, a pod njegovu jurisdikciju stavlja se sva grčka javna svojina.
Čak se i EL.STAT, grčki zavod za statistiku, transformiše u naizgled nezavisnu upravu koju će neposredno kontrolisati Trojka i koja će koristiti kao mehanizam za svakodnevno nadgledanje i proveru toga na koji način grčka država sprovodi ciljeve memoranduma.
Grčka se time pretvara u – ići ću dotle da povučem ovu paralelu – neku vrstu Kosova, samo na višem nivou, u zemlju ruku i nogu vezanih u neokolonijalne lance, osuđenu na status nevažnog i uništenog balkanskog polu-protektorata. U takvoj konjukturi upućivanje na nacionalnost ukazuje na to da imamo problem pri uspostavljanju nacionalnog suvereniteta kao preduslova za ostvarivanje ne antikapitalističkih već i najosnovnijih demokratskih i progresivnih politika.
Na kraju krajeva, i to nikako nije u kontradikciji sa onim što smo upravo rekli, ovaj projekat je suštinski internacionalistički. Ne samo zato što je odbrana životnih interesa radnih ljudi i narodnih slojeva po svojoj prirodi internacionalistička, budući da eksploatisani ljudi iz različitih zemalja imaju zajedničke interese. Internacionalistička je u mnogo konkretnijem smislu, jer pucanje oslabljene karike evrozone i EU otvara vrata za nova pucanja u Evropi i zadaje snažan udarac reakcionarnoj i anti-narodnoj EU tvorevini.
Naš internacionalizam ne samo da nema nikakve veze sa evrom i EU, već će na njegovim temeljima narodi Evrope izgraditi još veći otpor njima i odbaciti ih.
Borba grčkog i drugih evropskih naroda protiv gvozdenog kaveza EU razotkriće klasni i imperijalistički karakter ove tvorevine i time omogućiti da se borbe koje se odvijaju unutar istorijskog centra svetskog kapitalizma povežu sa širim pokretima protiv imperijalističke i kapitalističke dominacije na globalnom nivou, konkretnije sa pokretima na Jugu, koji počinje već s druge strane Mediterana.
Ne zaboravimo da je u ključnoj 2011. godini prvi talas narodnih pobuna od početka krize 2008. godine doveo do gotovo simultanih erupcija Arapskog proleća i grčkih i španskih pokreta okupacija trgova.a
Ono što sada možemo da izvučemo kao zaključak iz političkog iskustva koje smo u međuvremenu stekli je da perspektiva autentične „drugačije Evrope“, koja po svojoj orijentaciji ne može biti ništa drugo do socijalistička, zahteva raspad sadašnje evrozone i EU, koji će početi na njihovim najslabijim karikama. Ujedno, taj raspad je preduslov za pravi prelom u Evropi – kako u odnosu na njenu kolonijalnu prošlost, tako i na njenu neokolonijalnu i imperijalističku sadašnjost.
Za kraj rekao bih da smo naučili jednu neprijatnu lekciju, i to po dosta visokoj ceni. Kako se to u ovakvim situacijama uglavnom ispostavi tačnim, prvi koji će platiti cenu su radnice i radnici, a u ovom slučaju Grčka i kao država i kao društvo. Ali za nas, za snage radikalne i antikapitalističke levice, ovo je bila neophodna lekcija koja može da dovede do našeg uništenja, ali isto tako i do novog početka. Ili, kako je to naš veliki pesnik Kostis Palamas rekao, do „novog rođenja“ – ukoliko smo sposobni da u isto vreme mislimo o tome i da delamo.
Adaptiran govor sa javnog skupa koji je organizovao internet časopis Kommon u Atini, 23. jula.