Kostas Todulos: Grčka je prethodnica otpora imperijalizmu na Balkanu[12 min. čitanja]

U Londonu je od 5. do 9. jula održan festival Marksizam 2012, u organizaciji Socijalističke radničke partije. U pauzi između diskusija, razgovarali smo sa našim drugom iz Grčke, Kostasom Todulosom, o rezultatima izbora u Grčkoj, perspektivama levice i borbi protiv dužničkog ropstva u EU i na Balkanu.

Kako ocenjuješ rezultate izbora u Grčkoj? Da li je politika štednje pobedila?

-Uprkos teroru i ucenama međunarodnih i lokalnih medija, grčke i međunarodne vladajuće klase, kao i podrške drugih desnih partija, desnica je na izborima jedva izbila na prvo mesto. Da bi formirali vladu morali su da se oslone i na diskreditovani socijalno-liberalni PASOK i DIMAR, umereno levu partiju. Podrška Sirizi je skočila, delom zbog uspeha pokreta tokom poslednje dve godine, 17 generalnih štrajkova, okupacija gradskih trgova, herojskih borbi grčkih radnica i radnika, okupacija bolnica, radnika u čeličanama i medijima – formirajući raspoženje među ljudima koji za odgovorom tragali na levici i koji su želeli levičarsku vladu. Levica (u smislu snaga levo od PASOK-a) osvojila je najviše glasova od 1958. godine. Siriza je osvojila 27%, dok su Komunistička partija (KKE), koja je dominirala levom političkom scenom, i Antarsija izgubile glasove jer su ljudi glasali taktički kako bi dobili levu vladu koju su hteli – mada su ti isti ljudi inače uz KKE i antikapitalističku levicu.

Zato ne bi bilo ispravno reći da je levica izgubila ove izbore, već da ih nije dobila.

Drugi faktor je uspon fašista, čiji su glasovi masovno porasli zbog krize. Ova partija je do sada bila jedna vrlo marginalna grupa uličnih siledžija i ubica, koja je u poslednje vreme profitirala usled opšteg anti-imigrantskog diskursa na kom su prethodne vlade i mediji insistirali kako bi za krizu i stanje u kom se nalazi radništvo okrivili imigranate. To je nacistima omogućilo da sprovode nasilje nad imigrantima, prikazujući to kao prljavi posao koji su vodeće političke partije obećale ali ga nisu obavile.

Sve to čini situaciju veoma nestabilnom. Imamo veoma slabu vladu i levicu koja je doživela neviđen rast, koji Siriza ili neka druga leva formacija mogu da iskoriste i formiraju levu vladu. Ipak, tek treba da vidimo neko rešenje ekonomske situacije koja je veoma kritična, problema političke alternative, nezaposlenosti, samoubistva, obrazovanja i zdravstvene zaštite. Ovo stvara vrlo eksplozivnu situaciju, ali ujedno i potencijal za levicu da igra dominantnu ulogu.

Zašto kažeš da je vlada slaba?

-Desnica je, da bi pobedila, morala da obeća da će ponovo pregovarati o Memorandumu, kako bi ga učinila manje opterećujućim za narod. Naravno da ovo neće zaista ispuniti, ali su morali da se prikažu kako neko ko je tu da ublaži brutalnost Memoranduma, umesto da se predstave kao sluge Trojke. Morali su, takođe, da se okrenu manjim desnim partijama, poput diskreditovanih tvrdih desničara iz LAOS-a. Tako da oni nisu nekakva homogena partija i raspašće se s prvom krizom.

PASOK-ovi glasovi pali su sa 43% na 12% i oni već idu ka raspuštanju partije i osnivanju novih od njenih ostataka.

DIMAR gubi članstvo jer ih već posmatraju kao partiju koja je prekršila svoja obećanja kako bi se po svaku cenu priključila vladi diskreditovanih partija Memoranduma. Tako da svi oni daleko od toga da predstavljaju stabilnu vladu, posebno u kontekstu novog talasa finansijske krize u evrozoni započetog krizom španskih banaka. [Dan nakon ovog intervjua i treći član vlade, amenik ministra rada Nikos Nikolopulos, podneo je ostavku u znak protesta zbog nedostatka volje vlade da izmeni uslove Memoranduma.]

Drugim rečima, kombinacija nerazrešene finansijske krize i subjektivne snage radničkog pokreta i levice u Grčkoj stvara eksplozivnu situaciju?

-Tačno tako. Subjektivni element je nastavak borbi iz protekle tri godine. Levica tek treba da pokrene inicijativu i pogura unapred industrijske borbe koje su u usponu. Raspoloženje radnica i radnika iz baze je takvo da je radikalna levica izabrana u rukovodstvo nekolicine sindikata, umesto prethodnog vođstva koje je bilo u savezu sa PASOK-om – kao na primer pre par nedelja u slučaju radnica i radnika atinskog metroa. Na jesen možemo da očekujemo novi talas sektorskih štrajkova, pa čak i generalne štrajkove. Svakog septembra, kada vlada najavi nove mere za početak ekonomske godine, štrajkovi i velike demonstracije organizuju se već tradicionalno. Ove demonstracije, koje će se održati u Solunu, zadaju tempo i raspoloženje za borbe u predstojećoj godini. Desetine hiljada ljudi izaći će na ulice. Naš posao je da ovo bude veoma vruća jesen za vladu.

Možeš li nam reći nešto više o usponu radikalne levice u sindikatima i radničkom pokretu?

-Borbe i političke promene su promenile svest ljudi. Nakon učešća u štrajkovima, demonstracijama i okupacijama, oni su se vratili na svoja radna mesta, osećajući da više ništa neće biti isto. Kada dođe do problema, poput neisplaćivanja zarada, radnici momentalno reaguju, ujedine se i okupe iza sindikata, ko god ga vodio, bili to i konzervativci. Ponekad imamo dobro sindikalno rukovodstvo koje vodi borbu unapred, kao u slučaju okupacija bolnica u Kilkisu. Ali ako je loše, radnice i radnici iz baze će pokušati da zaobiđu rukovodstvo, jer se osećaju delom nečeg većeg i zbog toga su samouvereni i spremni da sami preuzmu inicijativu. Na primer, radnici u čeličani su još uvek u štrajku, nakon skoro 250 dana, i nedavno su uspešno sprečili pokušaj države da slomi štrajk. Ovo vidimo i na osnovu sve većeg broja novih rukovodstava u nekim sindikatima, koja uključuju i koalicije radikalne levice, tako da ćemo videti još više borbi.

Između radikalizacije na radnim mestima i činjenice da radnici gledaju ka parlamentu i Sirizi postoji kontradikcija. Naravno, ovo se može vrlo brzo promeniti, posebno jer su snage Sirize i radikalne levice prilično ravnomerno uparene na terenu. Antikapitalistička levica je čak bolje ukorenjena u nekim sindikatima, što je omogućilo pokretanje zajedničkih akcija koje uvlače članstvo Sirize. Zato je u poziciji da drži Sirizu odgovornom ako izda svoja obećanja. Zajedničke akcije predvođene antikapitalističkom levicom mogu dovesti do toga da se narod uveri da ona bolje predstavlja njihovu želju za promenama.

Siriza je već odstupila od svog obećanja da će biti „prva na liniji borbe” i sada tvrdi da njena uloga treba da bude uloga „odbrambenog štita” koji društvo čuva od najgoreg što kriza donosi, umesto da preuzme vođstvo u guranju borbe unapred. Oni, recimo, otvaraju centre za nezaposlene i narodne kuhinje. Ali ove akcije neće inspirisati i osnažiti narod da nastavi borbu. Siriza se nada da će vlada pasti poput zrele voćke, koju će ona tada moći da pokupi. Neki u Sirizi su mnogo bliži antikapitalističkoj levici. Drugi su vrlo umereni i veruju da do promena mogu doći kroz parlament, kroz reformu Evropske unije. Oni ne žele da ospore dug, da ga jednostrano otkažu, već da o njemu pregovaraju sa Trojkom. Ali ako Siriza nije sposobna da ispuni svoja obećanja, lako bi mogla da razočara narod koji bi se onda mogao okrenuti reakcionarnijim snagama…

Na tu temu, kako leve snage u Grčkoj vide borbu protiv fašizma u predstojećem periodu?

-Antifašistička borba se u ovom trenutku popela na vrh dnevnog reda borbe. U imigrantskim naseljima i područjima gde je levica jaka fašističke bande tumaraju ulicama, šire ksenofobiju, okrivljuju imigrante za kriminal i nezaposlenost, kako bi preuzeli vojnu kontrolu nad naseljima, terorišu sindikalce, socijaliste i imigrante, bodu imigrante noževima i napadaju homoseksualace i sve progresivne društvene aktere. Mi smo u Antarsiji preduzeli hitne korake ka formiranju javnih odbora u naseljima, koji uključuju sindikalce, širu levicu i sve progresivne snage koje imaju želju da u njima učestvuju – kako bi zaštitili pre svega decu i škole od trovanja fašističkim idejama, ali i kako bi se uverili da se u bolnicama i javnim službama imigranti tretiraju ravnopravno i da nisu diskriminisani usled angažovanja fašista. Ovo je ujedno i zarad izgradnje samopouzdanja progresivnih snaga, pokazuje im da smo mnogo puta masovniji od fašista. Moraćemo da gurnemo naciste natrag u kanalizaciju.

U Pireju i Nikeji bilo je ubadanja i ubistava imigranata, u oblastima koje su već tradicionalni dom imigranata, levice i izbeglica. Morali smo da na ove napade odgovorimo zajedno sa imigrantskom zajednicom, a ne u njeno ime, kako bismo pokazali da su oni nerazdvojni deo radničke klase; i uklučivanjem svih segmenata levice, pa i članova KKE, koje nam se pod pritiskom lokalne zajednice po prvi put pridružilo. Ove inicijative se moraju nastaviti, kako bi pokazale fašistima da su izolovani i bez podrške. Demonstracije u Pireju su bile veliki uspeh. Antifašistički demonstranti brojali su 2000-3000 ljudi, dok je skinheda bilo samo 50-60 pa su morali da se oslone na policijsku zaštitu kako bi sprečili spaljivanje svojih kancelarija. Oni uživaju policijsku zaštitu, što nije iznenađujuće s obzirom na to da 50-60% policije glasa za fašiste, koja je inspirisana istim rasističkim principima i koja na nacističku retoriku gleda sa strahopoštovanjem.

Šta misliš od kakvog je značaja uspon levice u Grčkoj za borbu protiv mera štednje i dužničkog ropstva u EU i na Balkanu?

-Borba u Grčkoj je inspirisala i dala nadu svim narodima u Evropi, obezbedila im je svetionik koji pokazuje da postoji izlaz iz krize, da narod može da preduzme inicijativu i uzvrati udarac u ime svojih života, da više neće učiniti nikakve žrtve za bankare. Grčki ustanak je inspirisao slogan „Svi smo mi Grci!”, ne u nekom nacionalističkom smislu, već u smislu toga da svi želimo takav masovni otpor koji može da postane pobedonosan. To bi bio naš savet. Mi želimo da nas inspirišu druge revolucije, poput onih u arapskom svetu, ili pokreta Occupy Indignadosa. Želimo da vidimo kako se ovaj otpor širi na zemlje Balkana. One bi trebalo da počnu da prate primer svojih suseda. Grčka kao prethodnica može biti ključna tačka, tačka okupljanja, predvodeći put i gradeći pokret otpora u svim zemljama Balkana, uključujući Srbiju.

Borba u Grčkoj je takođe i borba za demokratiju. Videli smo da je dug poluga za podrivanje demokratije, za nametanje diktature bankara, Trojke. EU je sprečila referendum o evru i zaverila se da PASOK-ovu vladu zameni tehnokratskom. EU fiskalni pakt je državni udar protiv predstavničke demokratije, jer ćemo sada imati oporezivanje bez predstavljanja: izabrani predstavnici biće u obavezi da smanje potrošnju u interesu bankara. Grčkoj su nametnuti EU komesare koji će nadgledati rad vlade, a ustav je promenjen kako bi se osiguralo da se takozvani bejlaut potroši na vraćanje pozajmica EU bankama. Stoga je i dug povezan sa neokolonijalnom dominacijom nad Grčkom, koju vidimo i na primerima drugih tehnokratskih vlada po Evropi. Otuda je borba protiv duga u Evropi, a ovo važi i za Balkan, borba za demokratiju i borba protiv kolonijalizma. I u tom smislu Grčka je prethodnica i tačka okupljanja borbe protiv imperijalizma na Balkanu.

Možeš li našim čitaocima reći nešto o kampanji solidarnosti sa narodom Grčke, u kojoj si aktivan u Britaniji?

-Početkom ove godine levi aktivisti i grčka zajednica u Britaniji i širom EU organizovali su kampanje kako bi pokazali solidarnost sa borbom grčke levice, sindikata i naroda. Organizovali su proteste, skupljali novac i obezbeđivali materijalnu podršku. U Britaniji smo organizovali skupove poput „Svi smo mi Grci”, protestovali ispred grčke ambasade, bratimili sindikate i sindikalne ogranke iz Grčke sa onima iz Britanije, dovodili grčke borbene sindikalce u Britaniju na govorničke turneje namenjene ovdašnjim sindikalcima. Tako smo organizovali veoma uspešnu turneju novinara iz Elefterie, časopisa čije su radnice i radnici okupirali i preuzeli vođenje preduzeća kada su najavljena otpuštanja: skupili smo 1,500 funti za radnice i radnike Elefterie. Cilj nije samo pokazati praktičnu solidarnost sa grčkim radnicima koji pate, već i fokusuranje na borbu i otpor: s jedne strane kako bi se pokazalo da grčko radništvo nije usamljeno; s druge, da se pruže primeri iz Grčke koji bi mogli da inspirišu masovne borbe širom Evrope i Balkana.

Uoči grčkih izbora, nemačka partije Levica i druge sekcije nemačke levice organizovale su „Blockupy” akciju solidarnosti u Frankfurtu. Uprkos masovnoj policijskoj represiji, preko 30,000 ljudi izašlo je na ulice kako bi se suprotstavili nametanju mera štednje narodima sa periferije, Grkoj, Španiji, Portugaliji, Irskoj. Kakav je uticaj ova akcija solidarnosti izvršila u Grčkoj?

-Oni su pokazali da grčki narod nije usamljen i da se podele u Evropi ne nalaze na državnim granicama, već među klasama. Tako da, ako imamo solidarnost od nemačkog naroda, od ljudi iz Britanije i sa Balkana, onda to može da potkopa liniju naše vladajuće klase da Nemci kao celina profitiraju od bede grčkog naroda; i generalno, mit da nikoga nije briga šta se dešava u Grčkoj. Levica mora da pokaže da su radnice i radnici Evrope ujedinjeni u ovoj krizi. Finansijska kriza i dalje nije rešena i znamo da će novi talas poplaviti sve evropske zemlje. Moramo da se postaramo da narodi ne ostanu usamljeni u krizi i da ih ne razdvajaju nacionalističkie ideje. Moramo da se borimo za internacionalistički odgovor radničke klase na krizu, a ovo je posebno relevantno i za Balkan.

Kostas Todulos je član Socijalističke radničke partije (SEK) i Koalicije antikapitalističke levice (Antarsija) u Grčkoj i Kampanje solidarnosti sa Grčkom u Britaniji, trenutno na studijama u Mančesteru

Šta misliš?