LAV TROCKI: Balkanski ratovi

Drugi deo feljtona prati aktivnosti Trockog u egzilu, nakon neuspele revolucije iz 1905. godine, kao i njegova razmišljanja o situaciji na Balkanu. Piše, Vladimir Unkovski-Korica

 

Nakon revolucije iz 1905. usledio je period reakcije. Car je dozvolio konsultativnu demokratiju, kojom se liberalna buržoazija zadovoljila.

Radnički pokret je, sa druge strane, ostao izložen svim mogućim metodima represije. Cenzura, hapšenja, pa čak i mnogobrojna ubistva revolucionarnih aktivista i štrajkača razbili su oba krila socijaldemokratije: i boljševike i menjševike. Širom Rusije, pokret je održavalo tek par stotina aktivista.

Sam Trocki je, zbog svoje uloge u revoluciji, držan u pritvoru mesecima pre suđenja. Ponovo je završio u egzilu u Sibiru, ali je početkom 1907. ponovo i pobegao. Uputio se u Beč, gde je proveo narednih sedam godina.

Mnogi su taj period njegovog života opisali kao godine mrtvila. No, to ne bi bilo sasvim tačno.
Zbog situacije u Rusiji, veći deo političkog previranja između boljševika i menjševika odvijao se u emigraciji. Trocki se i dalje trudio da ujedini oba krila socijaldemokratije i u tome je zaista gubio vreme. Lenjin i boljševici su mu se zbog te ambicije otvoreno rugali. Menjševici su ga ismevali u tajnoj, unutrašnjoj prepisci.

Problem je bio u tome što je Trocki pokušavao da se obrati ljudima iz vođstva obeju frakcija, bez ikakvog pokušaja da izgradi borbenu organizaciju aktivista na ruskom tlu. No, to svakako ne znači da nije bio aktivan i da se nije obraćao širim slojevima u društvu.

Naprotiv, Trocki je u ovom periodu osnovao list Pravda. Činjenica da su, početkom 1912, boljševici u Petrogradu počeli da izdaju list pod istim nazivom, skoro četiri godine nakon začetka Trockijevog lista u Beču, ukazuje na to da je Trockijev list stekao širok ugled u Rusiji.

Bez organizacije sa ugledom na terenu, doduše, list Lava Trockog nije bio dovoljan: shvaćen je kao apstraktan i beskoristan, upravo zbog toga što nije bio vezan za grupu ljudi koja pokušava da njegove ideje sprovodi u praksi.

Zato je Trocki tako lako izgubio list u korist boljševika. Osim toga, on se sve više udaljavao od oba krila ruskog radničkog pokreta – za boljševike je bio previše spreman na kompromise sa reformistima samo radi jedinstva socijaldemokratske partije, dok je za menjševike bio previše radikalan, ostavši pri tvrdnji da je socijalistička revolucija moguća u zemlji koja još uvek nije doživela ni buržoasku demokratsku revoluciju.

Usled svega toga, veliki ruski revolucionar postao je crna ovca u emigrantskim krugovima. On se zatim okrenuo raznim drugim aktivnostima: kulturnoj kritici, teorijskim raspravama na austrijskoj i evropskoj levici, pa čak i seminarima o psihoanalizi. Bez teškoće se uklopio u bečke intelektualne krugove.

Ipak nedugo zatim, jedne progresivne kijevske novine uposlile su ga da izveštava o situaciji na Balkanu.

Balkan je bio pred krupnim događajima. Njime su dominirale dve strane sile: Austrougarska imperija i Osmanlijsko carstvo. Obe države su slabile pod pritiskom takmičenja sa drugim velikim silama i državotvnornim ambicijama potlačenih balkanskih naroda.

Izbijanje demokratske revolucije u Turskoj 1908. godine, označilo je početak kraja Turskog carstva i nagovestilo epohu rata. Trocki je primetio da je Balkan „pandorina kutija“ Evrope.

Zajedno sa revolucionarnim socijalistima na Balkanu, on je zaključio da pojedine balkanske države postaju pioni velikih sila. „Velike sile – na prvom mestu Rusija i Austrija – uvek su imale neposredan interes da podstiču narode i države Balkana jedne protiv drugih i onda, kada oni jedni druge oslabe, da ih izlože ekonomskom i političkom pritisku.“

Da bi se takvo stanje izbeglo, neophodno je jedinstvo naroda širom regiona:

„Jedini način da se izbegne nacionalni i državni haos i krvava pometnja balkansog života je ujedinjenje svih naroda poluostrva u jedinstvnu ekonomsku i političku zajednicu, zasnovanu na nacionalnoj autonomiji svih njenih konstitutivnih delova.“

Ipak, nije se postavljalo samo pitanje jedinstva, već i načina kojim bi se do njega došlo:

„Državno ujedinjenje Balkanskog poluostrva može se dostići na dva načina: odozgo, širenjem jedne balkanske države, na račun drugih i slabijih – to je put ratova istrebljenja i tlačenja manjih naroda, put koji bi učvrstio monarhiju i militarizam; ili odozdo, kada bi se narodi sami dobrovoljno povezali – to je put revolucije, put koji za preduslov ima svrgavanje svih vladajućih dinastija i dizanje zastave balkanske federativne republike.“

Ključnu ulogu trebalo je da odigra radnička klasa:

„Istina je, radnice i radnici balkanskih zemalja su previše slabi u ovom trenutku da bi bili u stanju da svoj politički program sprovedu u praksi. Sutra, doduše, oni će biti jači. Razvoj kapitalizma na Balkanu se odvija pod pritiskom evropskog finansijskog kapitala… Na ovim osnovama, sličnim onima u kojima su se našli ruski socijaldemokrati 1905, prvi ozbiljniji bunt u Evropi može da stavi balkansku socijaldemokratiju u centar zbivanja…“

Trocki je dalje zapazio da je potrebno da se socijaldemokratija odupire i austrijskim, tzv. civilizatorskim, pritiscima i ruskim, tzv. bratskim, ponudama pomoći. Austrija je pokazala svoju nemogućnost da donese razvoj i slobodu Bosni, koju je već tridesetak godina držala pod okupacijom.

Isto tako, pitao je Trocki, kako je moguće očekivati da će ruski bajoneti, koji su ne tako davno ugušili radničku i seljačku revoluciju u Rusiji i sprečili oslobođenje mnogih potlačenih slovenskih i neslovenskih naroda u imperiji, doneti slobodu bosanskim Srbima?

Slične zaključke doneli su i balkanski socijaldemokrati 1909. na konferenciji u Beogradu i 1910. na kongresu u Sofiji. Nažalost, rat protiv Turske za „veliku Bugarsku“, „veliku Srbiju“ i „veliku Grčku“, koji su započele buržoazije ovih zemalja, sprečio je dalji razvoj spajanja radničkih pokreta.

Balkanski savez, tj. grabežljivi vladari Bugarske, Crne Gore, Grčke, Srbije i Rumunije, je krajem 1912. objavio rat Turskoj i gotovo je proterao sa evropskog konitenta. To je bio Prvi balkanski rat.

Međutim, jedinstvo nacionalnih buržo-azija nije dugo trajalo. Nezadovoljni raspodelom plena, bugarski vladari su leta 1913. pokušali da otmu sprske i grčke delove Makedonije. Tako je otpočeo Drugi balkanski rat, koji je srozao Bugarsku.

Uprkos tome što su uspešno oslobodili Balkan od turskih snaga, balkanski vladari su ostali zavisni od pojedinih velikih sila. Srpski pokušaj da „oslobodi“ Kosovo i Skadar, i time obezbedi put ka moru, zaustavile su Austrija i Italija, stvaranjem protektorata u vidu nove nezavisne države Albanije. Stisnuta sa severa i juga od strane Austrije, Srbija se za pomoć okrenula Rusiji.

Kada je, nakon atentata Gavrila Principa na austrijskog prestolonaslednika, na Vidovdan 1914, Austrija objavila rat Srbiji, otpočeo je Prvi svetski rat – Rusija je objavila rat Austriji, a Nemačka Rusiji. Za mesec dana, veći deo Evrope je bio u plamenu.

Velika tragedija tadašnje socijaldemo-kratije bila je ta što su samo skandinavska, balkanska i ruska partija glasale protiv rata u svojim nacionalnim parlamentima. Nemačka socijaldemokratija je glasala u prilog odobravanju vojnih kredita svojoj vladi.

Početak svetskog rata označio je kraj Druge internacionale – krah socijaldemokratije. Ona se, kao u Rusiji, podelila na dva krila: jedno krilo je bilo za rat, a drugo protiv njega.

Ne iznenađuje da se Trocki našao među onima koji su bili protiv rata. Možda je za njega bilo iznenađenje, doduše, da se zbog svog protivljenja ratu našao na istoj strani sa boljševicima.

Gotovo cela anti-ratna emigracija našla se u neutralnoj Švajcarskoj, pitajući se kako da zaustavi put Evrope koji je vodi u ambis. Trockijeva formula za mir na Balkanu ubrzo se pokazala kao formula za mir širom zaraćenog kontinenta.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

V.I. Lenjin: „Država i revolucija“

Klara Cetkin