Prvi deo feljtona o Lavu Trockom bavi se njegovim životom zaključno sa revolucijom iz 1905. godine. Piše, Vladimir Unkovski-Korica
Kada je imao dvadeset i jednu godinu, prognan u egzil u Sibiru, mladi ruski revolucionar Lav Trocki je izjavio: „sve dok dišem, boriću se za budućnost“. Zaista, Trocki je proveo ceo svoj život kao borac protiv nepravde i diktature.
Možda najpoznatiji kao glavni organizator oktobarskog ustanka i začetnik slavne Crvene armije, Trocki je postao simbol alternative staljinističkom obliku socijalizma, kada je smenjen sa svih položaja u partiji i državi, isteran iz Sovjetskog Saveza i ubijen od strane Staljinovih agenata tokom boravka u Meksiku, davne 1940.
Nije slučajnost da su lik i delo ovog velikog revolucionara preživeli i nadživeli pad Berlinskog zida i krah Sovjetskog Saveza.
Srž „trockizma“ je stara marksistička parola da oslobođenje radničke klase mora da bude delo same radničke klase. Nijedan političar, poslodavac ni državni činovnik ne može da „pokloni“ napaćenom narodu slobodu i blagostanje. Naša budućnost zavisi kolektivno od nas samih.
Ta ideja, ideja izvornog marksizma, dugo je živela na marginama hladnoratovskog društva, kako na Istoku, tako i na Zapadu. Svet je tada bio podeljen na dva militarizovana bloka kojim su drmali sa jedne strane državni i partijski birokrati, a sa druge tajkuni i korumpirani političari.
Kada je Zapad porazio Istok, stvar se nije suštinski promenila: svetom su nastavile da vladaju multinacionalne korporacije i velike sile poput SAD.
Svuda u svetu je ekonomska kriza i u svakoj zemlji se njen teret prebacuje na leđa radniče klase. Zbog toga ideje marksizma imaju sve više pristalica širom sveta: ljudima je dosta toga da im se stalno prodaju bajke o svetloj budućnosti ili da im se za stanje u zemlji krivi komšija zbog toga što je druge vere ili nacionalnosti.
Svet u kom je odrastao Lav Davidovič Bronštajn – kasnije Trocki – nije se suštinski razlikovao od ovog našeg.
Trocki se rodio 1879. u carskoj Rusiji. Njegovi roditelji su bili bogati poljoprivrednici jevrejskog porekla. Iako je rastao u relativno privilegovanim socijalnim uslovima, Trocki je bio suočen sa antisemitizmom jednog zaostalog i autoritarnog društva.
Carski režim je često podsticao pogrome protiv Jevreja da bi skrenuo pažnju velike većine stanovništva sa teškog položaja u kom su se nalazili radnici i seljaci. Jevreji nisu smeli da žive gde god su želeli, već samo u određenim krajevima. Zato je Trocki odrastao u Ukrajini.
Međutim, on se prvi put u životu suočio sa političkim aktivistima 1896, kada je imao sedamnaest godina i još uvek bio gimnazijalac. U kolibi jednog baštovana, Franca Šigovskog, jedna mala grupa mladih ljudi organizovala je čitalački i diskusioni kružok.
Taj kružok je spajao dva smera u pokretu otpora protiv Cara. Jedni su bili „narodnjaci“, a drugi marksisti. Narodnjački pokret se orijentisao prema selu i u ruskoj seljačkoj zadruzi tražio alternativu kapitalizmu. Marksisti su, sa druge strane, smatrali da će kapitalizam sam stvoriti svog grobara, u obliku radničke klase koja je nicala u gradovima.
Zgrožen načinom na koji mu se otac ophodio prema seljacima, Trocki se u početku opredelio za „narodnjake“. Međutim, pod uticajem njegove buduće žene Aleksandre Sokolovskaje, Trocki je ubrzo postao marksista, a kružok je krenuo da agituje, deli revolucionarnu literaturu i regrutuje među radnicima. Policija je naglo reagovala: pohapsila je kružočane, podelila ih i poslala ih u egzil u Sibir.
Iste, 1898. godine, u egzilu je oformljena nova partija marksista: Socijaldemokratska radnička partija Rusije. Trocki je počeo da piše za Iskru, glavni socijaldemokratski list. Četiri godine posle hapšenja, Trocki je prebegao iz Sibira i Rusije u London da se pridruži uredništvu Iskre.
Prilikom bekstva, Bronštajn preuzima ime Trocki, od jednog zatvorskog čuvara. Nije se nadao da će se sa tim imenom petnaest godina kasnije proslaviti kao jedan od vođa Oktobarske revolucije. Njegova nada u tom trenutku bila je samo da će iz Londona uspeti da više doprinese pokretu.
Nažalost, socijaldemokrate su bile pred rascepom. Samo godinu dana kasnije, 1903, na svom drugom kongresu podelili su se na dva krila: boljševike i menjševike. Boljševici su zagovarali čvrsto strukturisanu organizaciju, sa čime se menjševici nisu slagali.
Trocki se opredelio za menjševizam, ali je proveo sledeću deceniju u pokušajima da ujedini oba krila partije. Tek je 1917. svhatio da su boljševici sve vreme bili u pravu.
Međutim, Trocki se u jednom drugom pogledu, neposredno posle kongresa, pokazao kao nešto dalekovidiji od svih drugih revolucionara. U januaru 1905. izbila je dugo očekivana revolucija protiv cara. Masovni štrajkovi i seljačke bune zahvatili su čitavu zemlju, nakon što su vojnici otvorili vatru na mirne protestante ispred carskog dvora. U oktobru je otpočeo generalni štrajk.
Štrajkački i radnički saveti su u Petrogradu organizovali centralni organ za koordinaciju štrajka – sovjet.
Trocki se vratio u zemlju i bio izabran za predsedavajućeg petrogradskog sovjeta. Imao je tada dvadeset i šest godina, ali su ga radnice i radnici već prepoznavali kao efi kasnog borca „za njihovu stvar“.
Stvaranje sovjeta u Petrogradu, doduše, podelilo je pokret protiv cara. Liberali i gazde su se uplašili radničke klase i prešli na stranu reakcije kako bi sačuvali svoju svojinu i minimum ustupaka koji im je car pružio. Car je iskoristio vojsku da uguši revoluciju. Trocki je ponovo završio u zatvoru.
Na bazi tih iskustava, doduše, Trocki je obnovio i dalje formulisao Marksovu slavnu teoriju „permanentne revolucije“. Marks je tokom evropske revolucije 1848. uočio da poslodavci i srednja klasa ulaze u akciono jedinstvo sa radništvom i drugim potlačenim klasama ne bi li srušili feudalnu apsolutističku diktaturu, poput carskog režima u Rusiji.
Međutim, ukoliko pokret odozdo počne da poslodavcima i profesionalcima oduzima društvene privilegije, oni su spremni da povuku kočnicu i pređu na suprotnu stranu. Nešto slično se dogodilo i tokom petooktobarske revolucije u Srbiji.
Mnogi marksisti su, doduše, zaboravili tu lekciju 1848. Oni su tvrdili da je Rusija previše zaostala da bi pokret odozdo mogao da stvori socijalizam. Zato su morali da smiruju pokret odozdo, da bi ohrabrili kapitalističku klasu da sruši cara i dalje razvija kapitalizam.
Trocki je, doduše, primetio da kapitalizam nije nacionalni već globalni sistem. Ruski razvoj nije mogao da bude isti kao razvoj Britanije ili Francuske u XVIII i XIX veku. Rusija je bila deo svetskog kapitalističkog sistema, ma koliko bila zaostala. Zbog toga je udar na kapitalizam u njoj bio korak napred za sve antikapitalističke snage u razvijenim zemljama.
Štaviše, Trocki je primetio da su se tokom revolucije socijalistički oblici vladavine javili spontano i odozdo, pre nego što su stvorene institucije buržoaske liberalne demokratije.
Drugim rečima, Trocki je shvatio da je moguće preskakati istorijske etape. Nije potrebno čekati da se u nekoj pojedinačnoj zemlji razvije kapitalizam kako bi se u njoj stvorili uslovi za socijalističku revoluciju. Sa druge strane, nije moguće izgraditi socijalizam u jednoj državi: socijalizam je moguć samo kao međunarodni proces.
Trockijeva teorija „permanentne revolucije“ otvorila je ogromne mogućnosti za revolucionarni pokret i tačno je predvidela razvoj situacije u Rusiji. Predvidela je i mogućnosti, poput revolucije iz 1917, i opasnosti, poput staljinističke kontrarevolucije iz 1928, kada je počela izgradnja „socijalizma u jednoj državi“.
Ipak, da bi se mogućnosti pretvorile u stvarnost, potrebno je preći sa reči na delo. Trocki je morao da ponovo pobegne iz zatvora.