Lenjin: Licem u lice sa ratom i revolucijom (3)

U trećem delu feljtona Mejer pravi osvrt na Lenjinov odnos prema revoluciji. Prvi put objavljeno u petom broju Solidarnosti. Na dnu teksta možete preuzeti Lenjinove Aprilske teze.

Prvi svetski rat je izvršio ogroman pritisak na carsku Rusiju. Rat je tekao loše, nestašice hrane bile su sve gore i gore, a sistem je zapao u duboku krizu.

Milioni seljaka regrutovani su u vojsku – gde su iznenadno bili izloženi idejama klasno osvešćenih radnika. Za razliku od drugih zemalja, vodeća socijalistička partija – boljševici – nije kapitulirala pred nacionalizmom, već se od samog početka protivila ratu.

U februaru 1917. godine izbila je revolucija. Na međunarodni dan žena, radnice u glavnom gradu Rusije, Petrogradu, počele su proteste zbog nestašice hleba.

Policija je razbila demonstracije. Dvostruko više žena pojavilo se sledećeg dana. Pokret se širio poput požara. Vojnici su, umesto da pucaju na demonstrante, otpočeli pobunu i u roku od nedelju dana car, ruski diktator, bio je prisiljen da abdicira.

Ova prva revolucija iz 1917. bila je spontana – nikakva teorija nije mogla da predvidi kada će tačno brana pući i nagomilani talas besa ruskih radnika i vojnika zbrisati carsku autokratiju. Revolucija je prkosila i teoriji, čak i teoriji boljševika, jer nije dovela do stvaranja jedne nove sile, već dve.

Formalno, vlast je prešla iz ruku cara na Dumu (parlament) i njenu privremenu vladu, kojom je dominirala liberalno-kapitalistička Stranka kadeta – baš kao što su svi marksisti i predvideli.

U stvarnosti je, zapravo, vlast bila podeljena između Dume i sovjeta – neposredno biranih veća radnika i vojnika – koji su nicali širom Rusije.

U Petrogradu ništa ne bi moglo da se dogodi – niti bi, svakako, mogao da se održava red – bez moralne težine sovjeta.

Umereni marksisti – menjševici – i socijalni revolucionari (partija orijentisana prema seljaštvu) držali su većinu u Petrogradskom sovjetu, uglavnom usled proporcionalno nedovoljne zastupljenosti velikih radnih mesta, na kojima su boljševici bili najjači.

Privremena vlada nastavila je da ratuje i odugovlači sa redistribucijom zemljišnih poseda. U njoj su dominirali kapitalisti, neprijateljski nastrojeni prema ekonomskim zahtevima radnika.

To nije zadovoljavalo milione onih koji su sada osetili ukus sopstvene kolektivne moći. Menjševici su se zalagali protiv iznošenja „nerazumnih zahteva”.

U prethodnim kolumnama videli smo kako se Lenjinova koncepcija partije razlikovala od menjševičke. Lenjin je hteo partiju koja će u pokretu intervenisati, a oni partiju koja će ga reflektovati.

Većina onih koji su učestvovali u Februarskoj revoluciji htela je samo bolju vladu – nikada nisu razmišljali o tomeda bi zapravo oni sami mogli da vode zemlju. Međutim, sovjeti su, kako je Lenjin tvrdio, bili embrionski oblik radničke vlade.

Iako su u pokretu dominirali stavovi koji su podržavali privremenu vladu, logičan zaključak iz aktivnosti onih koji su u njemu učestvovali bio je da bi radnici i radnice mogli samostalno da vladaju. Odražavajući sve, pa i nazadne, težnje pokreta u sopstvenoj teoriji, menjševici su u praksi kočili pokret.

Lenjin je u februaru i dalje bio u egzilu i većina boljševičkih vođa je zaostajala za menjševicima.

Lenjin je razvio potpuno drugačiju analizu, koja je vrhunac dostigla u njegovim Aprilskim tezama. Većina stanovnika Rusije je želela hleb, mir i zemlju. Nijedna kapitalistička vlast im to ne bi obezbedila.

To se moglo dobiti samo „naoružavanjem proletarijata i jačanjem, širenjem i razvijanjem uloge, značaja i moći sovjeta”.

Milioni radnika i radnica još uvek su privremenu vladu posmatrali kao svoju. Lenjin je tvrdio da je zadatak boljševika da im „strpljivo objašnjavaju” kako je jedini način da dobiju „hleb, mir i zemlju” zapravo davanje „sve vlasti sovjetima”.

Da bi pridobio podršku partije za svoje ideje, Lenjin je morao da se bori. Njegovi argumenti se nisu uklapali u šemu „starih boljševika”, ali su zvučali savršeno u skladu sa iskustvima njihovog članstva i radnika koji nisu bili u redovima partije.

Baš kao i 1905. godine, Lenjin je morao da zaobiđe vođstva komiteta i obrati se direktno onima koji su stajali u prvim borbenim redovima masovnih štrajkova i revolucije.

Neki tvrde da je suština boljševizma u centralizovanoj odanosti dogmatičnom marksizmu.

Naprotiv, iznova se pokazivalo da je suština zapravo značila Lenjinovu sposobnost da iznova velikom brzinom politički naoružava partiju, kako bi mogla da se nosi sa brzim promenama u okolnostima i prevazilazi konzervativnu inerciju koju su stvarale njene strukture.

aprilske_teze.pdf

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Ko je oslobodio Italiju od fašizma?

Lenjin: Veština intervenisanja u neizvesnoj borbi (4)