U drugom delu feljtona, Mejer baca svetlo na uspon boljševika od male ekipe do masovne organizacije u uslovima borbe. Prvi put objavljeno u 4. broju Solidarnosti, sada lektorisano i osveženo.
U prvim godinama XX veka, Lenjin se zalagao za demokratsku i centralizovanu revolucionarnu partiju, sastavljenu od posvećenih aktivistkinja i aktivista, sposobnih da unesu duh socijalističke politike u radničke borbe.
Tu su se Lenjinovi boljševici odvojili od menjševika, koji su uslove za članstvo u partiji želeli da postave na mnogo širim osnovama.
Lenjin je uspeo da izgradi relativno stabilnu underground, tj. ilegalnu organizaciju boljševičkih komiteta širom Rusije. Prvi test za boljševike bila je 1905. – godina masovnih štrajkova i revolucije.
Ogromni štrajkovi tresli su Rusiju, a zahtev za demokratijom i sam carski presto. Radnička klasa je u najvažnijem gradu, Petrogradu, formirala sovjet, odnosno radnički savet.
Sovjet je bio institucija zasnovana na neposredno biranim i isto tako neposredno opozivim delegatima svih radnih mesta. Bio je daleko reprezentativniji i demokratičniji od bilo kog parlamenta.
U tom periodu, ljudi su pod uticajem dešavanja drastično menjali svoja shvatanja. Za predsednika petrogradskog sovjeta u ovoj ekstremno anti-semitskoj zemlji izabran je jedan mladi Jevrej, Lav Trocki.
Pa ipak, vođe boljševičkih komiteta bile su prilično rezervisane prema ovom pokretu. Oni sami su postali boljševici u periodu dok su ekonomistički radnički štrajkovi još uglavnom bili apolitični i dok je delovalo da je revolucija daleko na horizontu.
Novi pokret nije se uklapao u unapred osmišljen plan boljševika – radnici su razvijali revolucionarne ideje, a sam sovjet je kombinovao ekonomske i političke zahteve.
Komitet boljševika u Petrogradu poslao je sovjetu ultimatum – „prihvatite socijalističku politiku ili se smesta raspustite”. Bili su izignorisani.
Lenjin, koji je tada bio u egzilu, je pobesneo. On je uvideo da se odvijaju ogromne promene: „Radnička klasa je naučila značajnu lekciju građanskog rata; revolucionarno obrazovanje proletarijata uznapredovalo je više za jedan dan nego u mesecima i godinama jednoličnog, gnjavatorskog, bednog bivstvovanja.”
Boljševici su morali da uhvate korak s radničkom klasom, koja se u periodu masovnih štrajkova „instinktivno, spontano” približavala partiji.
Mimo komitetskih vođstava, Lenjin se obratio bazi boljševika za koju je osetio da je u boljem kontaktu s ovim novim raspoloženjem.
Shvatio je da će boljševici ili sustići pokret, ili postati potpuno beznačajna pojava. U tom trenutku, Lenjin se založio za uključivanje velikog broja radnica i radnika u komitete i masovnu regrutaciju aktivista.
„Sve što treba da uradimo jeste da mnogo šire i smelije regrutujemo mlade… bez da ih se plašimo,” napisao je u pismu Bogdanovu i Gusevu.
„Omladina – studenti, i još više mladi radnici – odlučuje o sudbini cele borbe. Moramo da, bez gubljenja i trunke vremena, ujedinimo sve koji pokazuju revolucionarnu inicijativu i stavimo ih u pogon.”
Iako se isprva suočio sa značajnim otporom, uspeo je da preorijentiše boljševike.
Nažalost, revolucija iz 1905. doživela je poraz. Međutim, čvrsto članstvo, disciplinovana struktura i akciono jedinstvo uspostavljeno na bazi unutarpartijske diskusije, osigurali su boljševicima opstanak uprkos porazu revolucije.
Careva pobeda dovela je do hapšenja hiljada revolucionara i do uništavanja velikog broja njihovih mreža. Promena objektivne situacije primorala je boljševike na promenu taktike.
Na vrhuncu revolucije, car je ponudio održavanje izbora za Dumu, odnosno skupštinu.
Revolucionari su taj poziv bojkotovali, budući da su carevi uslovi bili nedemokratski i da je delovalo kao da će njegova državna mašinerija uskoro biti zbrisana s lica zemlje.
Sada je, međutim, pokret bio smrvljen i morala se ugrabiti svaka šansa za popularizaciju socijalističke politike morala.
Na zajedničkoj konferenciji boljševika i menjševika 1907. godine, Lenjin je bio jedini boljševik koji se zalagao za uzimanje učešća u izborima.
Mnogi vodeći boljševici i dalje su se držali ideje da je revolucija bila na dohvat ruke i da je učestvovanje na izborima nepotrebno. Ipak, Lenjin je uspeo da pridobije boljševike za svoju poziciju.
Samopouzdanje radničke klase počelo je da se oporavlja nakon poraza iz 1905. Boljševici su se bacili na intervenisanje u „svemu što je odavalo znake života proletarijata”.
1912. godine pokrenuli su list Pravda kako bi intervenisali u pokretu. U njima su kombinovali revolucionarnu politiku i radničke izveštaje. Tiraž je dostigao 40,000 primeraka.
Između 1905. i 1914. godine, boljševici su prerasli iz prevashodno partije intelektualaca koji su pokušavali da vode radništvo, u partiju politički naprednih radnica i radnika sa značajnom publikom u radničkoj klasi.