Poslednji deo naše kolumne o Lenjinu pokazuje ukratko dijalektiku partije i pokreta na delu u periodu između Februarske i Oktobarske revolucije u Rusiji. Prvi put objavljeno u šestom broju Solidarnosti.
Ruska revolucija iz februara 1917. godine uzrokovala je veoma nestabilnu situaciju sa dva uporišta vlasti – privremenom vladom i sovjetima, odnosno radničkim savetima. Lenjin je ovo stanje nazivao „dvojna vlast”.
Privremena vlada je u junu, pod pritiskom da demonstrira svoju snagu, započela veliku vojnu ofanzivu na Nemačku i Austriju.
Početkom jula, jedan vojni puk, prisiljen da ode na front, započeo je ogromne demonstracije u Petrogradu.
Pobunjeničko raspoloženje je raslo i slogan „Dole privremena vlada – sva vlast sovjetima” bio je široko prihvaćen.
Boljševičke ideje su dominirale u Petrogradu ali ne i u ostatku Rusije. Lenjin je shvatio da bi ustanak ostao izolovan i, kao takav, lako ugušen.
Zbog toga se zalagao za mirne demonstracije koje će se postepeno širiti. „Greške su neizbežne kada god se mase bore, ali komunisti ostaju sa njima, uviđaju te greške, objašnjavaju ih masama, pokušavaju da ih isprave i bore se istrajno za pobedu klasne svesti nad spontanošću”, isticao je.
Menjševici su se protivili pobuni tokom „julskih dana” jer su se plašili besa koji je odozdo isplivavao. Boljševici su, naprotiv, jednostavno mislili da u tom trenutku ne mogu pobediti.
Boljševici nisu stajali po strani dok su radnici gubili – učestvovali su u borbama, dok su istovremeno objašnjavali zbog čega bi ih trebalo zaustaviti. Iako su izbegli masovno desetkovanje, boljševici su bili zabranjeni, a Lenjin primoran na život u skrivanju. Sile reakcije su namirisale krv.
U avgustu je desničarski general Kornilov okupio carsku vojsku spremnu da umaršira u Petrograd i obustavi rad ne samo boljševika, već i sovjeta i privremene vlade Aleksandra Kerenskog. Kerenski je samo mesec dana ranije zabranio boljševike, ali oni su znali da sada moraju da se bace u borbu protiv Kornilova.
„Mi se borimo protiv Kornilova, baš kao i trupe Kerenskog, ali mi ne podržavamo Kerenskog”, zapisao je Lenjin.
„Naprotiv, mi razotkrivamo njegove slabosti… Rat protiv Kornilova mora se voditi na revolucionarni način, privlačenjem masa, njihovim pobuđivanjem i rasplamsavanjem njihovog besa.”
Vojni puč je doživeo poraz zato što su boljševici uspeli da mobilišu mase naroda i organizuju otpor. To su iskoristili da bi u praksi dokazali da su oni ti koji u Rusiji najbolje brane interese radnica i radnika.
U periodu između februara i septembra 1917, boljševici su zadobili podršku i poštovanje većine radnika i radnica u Rusiji. Tako nešto bilo bi nemoguće bez disciplinovane i borbene partije, sposobne za odlučne strateške zaokrete.
Lenjinovo vođstvo i njegova sposobnost da nanjuši raspoloženje u masama i preusmeri partiju prema njima, bili su gotovo podjednako bitni.
Samo zbog toga što je, nakon unutrašnje demokratske debate, Boljševička partija delovala zajednički, kao celina, bila je sposobna da izvuče pouke iz borbe i primeni ih u novim situacijama.
Krajem avgusta, boljševici su pridobili većinu u Petrogradskom sovjetu. Uskoro je usledilo isto i u drugim sovjetima. Do oktobra su imali većinu u Sveruskom kongresu sovjeta.
Najdemokratskija institucija koju je svet ikada video izglasala je raspuštanje stare državne strukture. Vlast je predata radništvu gotovo bez ijednog ispaljenog metka.
Oktobarska revolucija je ubrzo sprovela neke izuzetno progresivne mere. Rusija se povukla iz rata, zemljište je preraspodeljeno, a proizvodnja je predata u ruke radnica i radnika.
Ipak, revolucija nije uspela da se raširi na međunarodnom planu. Ugušena vojnim invazijama i građanskim ratom, revolucionarna Rusija bila je izolovana.
Na hiljade radnika i radnica koji su izneli revoluciju ubijeno je u borbama za njenu odbranu. Industrija je bila uništena. Pod takvim okolnostima Jozef Staljin je uspeo da se domogne vlasti i tako zakuca esker u pogrebni sanduk revolucije.
Lenjin je umro 1924. godine, tako da nije doživeo da vidi istinske užase staljinizma. Jedan od njegovih poslednjih političkih poteza bilo je pisanje „testamenta”, u kom je pozvao na Staljinovu smenu sa mesta generalnog sekretara partije.
Istorijat poslednjih 100 godina istačkan je nizom spontanih revolucija sličnih februaru 1917, revolucija u kojima su radnici iznova stvarali radničke savete nalik na sovjete i tokom kojih je postojala dvojna vlast.
Iz iskustva Lenjina i boljševika možemo dosta toga naučiti o vrstama organizacija koje bi osigurale da će neki sledeći februar biti ispraćen i još jednim oktobrom.