Današnji izgled centra Mančestera nam mnogo govori o gradskoj politici i onome za šta se Novi laburisti zapravo zalažu. Tako je zbog toga što je Mančester srce Novih laburista – Centralni Mančester je zapravo jedini okrug u celom Ujedinjenom Kraljevstvu u kom su Laburisti zapravo pobedili u poslednjoj rundi lokalnih izbora.
Na površini, delovi centra grada ostavljaju utisak blagostanja i jake ekonomije, ali ako provedete malo više vremena u centru, doći ćete do zaključka da grad vrvi od socijalnih problema i nejednakosti, sa uličnim kriminalom i nasiljem prisutnim u nečuvenim razmerama, čak i u poređenju sa ostalim gradovima Zapadne Evrope, a kamoli sa Beogradom.
Pre skoro trinaest godina, u junu 1996, bomba Irske republikanske armije (IRA) uništila je centralnu trgovinsku zonu u gradu, dovevši do ubrzane primene programa urbane regeneracije.
Ovaj program „regeneracije“ vođen tokom prethodnih desetak godina, za sobom je povukao ponovnu izgradnju zajednica kroz novo „brendiranje“ čitavih oblasti (vidi brendiranje Vajtenšoa) i izgradnju tržnih centara na nivou do tada neviđenom u Mančesteru.
Veličanstvenost i veličina ovih zgrada i drugih novih tekovina mančesterskog centra, poput hotela Hilton (vidi sliku), daleko su od ponosnog simbola „post-bombaškog oporavka Mančestera“ – oni naprotiv oslikavaju, u stilu Šok doktrine Naomi Klajn, upravo to kako su rastuća moć i interesi privatnog kapitala u UK iskoristili pepeo takvih događaja, oblikujući novi Mančester bezličnih i skupih prodavnica van finansijskog dometa običnih ljudi.
Ove zgrade svedoče novom, do sada neviđenom nivou socijalnih nejednakosti koji se može jasno primetiti u gradu, gde čak i mnogi domovi za stare funkcionišu kao privatna preduzeća, sa profitom kao svojom krajnjom svrhom.
Neki kritičari tvrde da su ove promene izbrisale svaku individualnost centra grada – jer bi unutar njih, u suštini, mogli da budemo unutar bilo kog od novih tržnih centara karakterističnih za novi britanski socijalni poredak.
Ove kritike, međutim, nisu ništa u poređenju sa novom ekonomskom stvarnošću koju je ova „regeneracija“ stvorila. Uprkos nesvakidašnjem bogatstvu male klike zemljoposednika u centru grada, na periferiji vladaju teška stambena kriza i manjak priuštivih stanova za većinu stanovništva – što je direktan proizvod tržišne deregulacije.
„Nedostatak društvenih i priuštivih stambenih prostora preti samom tkivu naše zajednice”, kaže se u Strategiji priuštivog stambenog prostora, mart 2007. Ovi problemi su se dodatno pogoršali u svetlu ekonomskog sunovrata koji je doveo do skromnog pada cena stambenih prostora, i pored inflacije i rastuće nezaposlenosti.
Štaviše, okrug ne uspeva da ispuni potrebe za stambenim prostorom građanima sa invaliditetom. Broj ljudi sa invaliditetom koji u Mančesteru čekaju na adekvatan smeštaj je „verovatno bliži hiljadama“ nego stotinama ljudi, priznao je upućeni izvor iz stambenog odseka. Isti izvor je otkrio da čak i ako bi se obezbedilo dodatnih „dvadeset ili trideset bungalova“, oni bi mogli da se napune „desetostruko i dvadesetostruko – pa i još više“.
Ovakve stambene krize postoje uprkos tome što Novi laburisti opisuju Mančester kao „dom izvrsnosti“ što se tiče stanova, i uprkos nominaciji za status „Svetionika“ u oblasti „jednakosti stanovanja“.
Natrag u centru grada vidimo još jedan stambeni paradoks. Stari mlinovi u oblasti Dinsgejt, koji su nekada napajali industrijsku prošlost Mančestera, sada su pretvoreni u luksuzne stanove i penthause u centru grada. Ovo nam dosta govori o tome kako je kapitalizam u UK tokom prethodnih tridest godina prešao put od proizvodnog do uslužnog.
Ovi luksuzni stanovi se na tržištu prodaju za stotine hiljada funti. Ipak, paradoks leži u tome da ih ljudi uopšte ne kupuju, štaviše, nisu ih kupovali ni pre kreditnog sloma. Nešto manje od polovine ovih stanova je zauzeto, budući da su u finansijkom dometu malobrojne elite japija. Upravo u tome leži protivrečnost.
Dok je gradska skupština više nego zadovoljna da profitira na preteranim cenama zemljišta u ovoj oblasti, dalje ka periferiji grada mnogi građani iz radničke klase ne mogu sebi da priušte otplatu hipoteke, građani sa invaliditetom nisu u stanju da sebi omoguće adekvatan smeštaj, dok su ostali oterani na ulice.
Ovo je ujedno jasna slika i nejednakosti i ludila u organizovanju društva po neoliberalnim principima slobodnog tržišta. Daleko od stvaranja „slobodnog“ društva, u šta su Hajek, Tačerova i ostali bili ubeđeni, uslovi deregulacije tržišta koje su Novi laburisti nastavli da promovišu u UK i koji vladaju u centru Mančestera, samo su poslužili dodatnom sputavanju ljudi u ekonomskom smislu.
Zavisnost ovih ljudi od stanja ekonomije i tržišta rezultiralo je u gubicima stabilnog zaposlenja i sigurnosti. Nije ni čudo što je stopa uličnog kriminala toliko viša nego u Beogradu, sa tolikim brojem ljudi koji u očaju pokušavaju da sastave kraj s krajem.
Vajtenšo, u Južnom Mančesteru, bio je čuven po siromaštvu, visokoj zastupljenosti socijalnih stanova i visokoj stopi nezaposlenosti. Jedna opština – Benčhil – ocenjena je 2000. godine kao najsiromašnije mesto u državi.
Rešenje koje je skupština grada ponudila bilo je – ponovno brendiranje. „Imidž Vajtenšoa je prevaziđen“, tvrdi se u planu skupštine za ponovno brendiranje ozloglašene oblasti. Skupština Mančestera je lansirala kampanju vrednu 30,000 funti, koja bi istakla više od 600 miliona funti investicija u Vajtenšo, preduzetih tokom prethodne decenije. Da li će skupština preduzeti neke stvarne mere za rešavanje problema, ili će nastaviti da baca male svote od ogromnih prihoda koje dobija od bogatih posednika iz centra grada, ostaje da vidimo.