Maske su pale, šta ćemo dalje?[8 min. čitanja]

Jučerašnji protest u organizaciji inicijative Ne da(vi)mo Beograd okupio je ispred Gradske skupštine nekoliko hiljada ljudi. Iznet je zahtev za ostavkom odgovornih za noćno rušenje objekata u beogradskoj četvrti Savamala, za potrebe fantomskog projekta Beograd na vodi. Ukoliko do ispunjenja ovog zahteva ne dođe u roku od 14 dana, sledi novi protest. Do tada – diskutujemo šta dalje.

U ovom članku nećemo ulaziti u detalje projekta Beograd na vodi, niti se zadržavati na pojedinostima vezanim za akciju rušenja i na tome što se vlast u najmanju ruku pravi luda povodom čitavog ovog skandala. Računamo s tim da su svi zainteresovani uveliko upućeni u ove teme, a oni koji eventualno nisu mogu se, za početak, poslužiti hiperlinkovima u ovom tekstu. Pažnju ćemo posvetiti održanom protestu i mogućnostima koja su pred nama.

Za početak treba istaći da je ovo ubedljivo najviralnija protestna inicijativa u Srbiji do sada. Uprkos medijskom mrklom mraku, nekoliko hiljada ljudi odazvalo se u roku od samo dva dana na poziv upućen preko društvenih mreža. To svedoči činjenici da je Beograd na vodi slaba karika Vučićevog režima. Ovo ne iznenađuje, budući da se u njemu sabiraju ključne teme svih postpetooktobarskih vlada do danas: privatizacija, direktne strane investicije, korupcija najviših nivoa vlasti i pauperizacija stanovništva.

Osiljen nedostatkom suvisle opozicije, režim je praktično u istom danu pokušao da pokrade izbore i uz pomoć huligana u fantomkama usred noći poruši 1000m2 u centru glavnog grada, za potrebe svog čeda od projekta. U obe stvari donekle je uspeo. Ipak, ne nude obe podjednak potencijal da rasprostranjeno nezadovoljstvo režimom pretvore u organizovani otpor.

Gde je i ko je opozicija?

Nakon mesec dana najavljivanja izborne krađe, gotovo dvocifren broj opozicionih partija sazvao je protest nekoliko dana iza izbora. Organizovani međugradski prevoz i patetični apeli neprijatelja demokratije na njenu odbranu okupili su oko 2.000 ljudi. Mogućnost prelivanja skandala van granica Srbije primorala je vlast da na kraju u Skupštinu ubaci i radikalno desnu koaliciju DSS–Dveri. To je bilo sasvim dovoljno. Ostale izborne krađe, poput one koja je zadesila radnice i radnike pribojskog FAP-a, opozicija je oćutala. I Vučić sit i ovce na broju.

Operacija fantomke u Savamali privukla je znatno više pažnje. S jedne strane, razlog je u tome što je na protest pozvala ekipa koja se nije pročula po lažnim obećanjima i bogaćenju na račun naroda – već, naprotiv, po odbrani javnog prostora. S druge, i pored toga što su (prvenstveno na internetu) isplivali jasni dokazi o ulozi države u akciji rušenja, kidnapovanja i zastrašivanja, vlast odbija da ih uvaži. Neokaljanost organizatora i arogancija vlasti sabrale su se juče na ulicama Beograda.

Ovoga su bili svesni i neki opozicioni lideri/ke, pa su se i sami pojavili na protestu i prošetali gradskom pistom. Umesto da svoje partijske strukture angažuju tako da protest omasove, da pozovu članstvo i simpatizere da se pridruže, bilo im je dovoljno da se samostalno pojave i smeše objektivima. Zoran Živković (Nova stranka), Saša Radulović (Dosta je bilo), Sanda Rašković Ivić (Demokratska stranka Srbije). To je bio sav njihov doprinos. Vodeća opoziciona partija, Demokratska stranka, nastavlja da radi direktno protiv pokreta – kao i prilikom postavljanja kamena temeljca za Beograd na vodi, oni su za predstojeću subotu najavili sopstveni skup istim povodom.

S druge strane, nekolicina organizacija levice i liberalne desnice – od Levog samita Srbije i No Borders aktivista/kinja za prava izbeglica, preko Moje inicijative, do Libertarijanskog kluba LIBEK – agitovale su da se na protest izađe i pojavili se sa sopstvenim porukama. Ove grupe su, za sada, uz same organizatore/ke, te koje pretenduju da plasiranjem sopstvenih ideja i vrednosti utiču na dalji razvoj ovog pokreta u povoju. Među njima će se voditi ideološka borba oko artikulacije besa koji daleko prevazilazi okvire Beograda na vodi.

Moja inicijativa, omladinska organizacija povezana s Inicijativom mladih za ljudska prava, izašla je sa šaljivim parolama na račun vlasti i gradonačelnika, Siniše Malog. Libek je reciklirao svoj transparent Zbog slobode, s kojim se na ulicama pojavio na nedavnom mitingu opozicije za podršku DSS–Dverima (ili „demokratiji“, „slobodi“, kako ko već tumači svoje prisustvo tamo). Levi samit Srbije izašao je sa svojim zastavama i parolama nošenim Prvog maja: Protiv privatizacije, Vratićemo oteto, Ulice pripadaju nama i Ništa o nama bez nas samih.

Protest je generalno okupio dosta šarenoliku skupinu ljudi, od srednjoškolaca sa transparentima ispisanim na lepenkama, preko grupa studenata/kinja arhitekture, do parova sa sitnom decom i kučićima i sugrađana svih generacija. Organizovano prisustvo radničke klase, u vidu pojavljivanja nekog od sindikata, i ovog puta je izostalo. Atmosfera je bila živa i borbena. Sve vreme se iz petnih žila skandiralo protiv vlasti. Vodeća parola bila je „Čiji grad? Naš grad!“, a u nekoliko navrata iz mase se čulo i „Vučiću, pederu“, što se spontanim intervencijama u hodu transformisalo u „Vučiću Šrederu/Šešelju/ološu“. Vezivanje ovog, generalno pežorativnog, termina kojim se označavaju homoseksualci za Aleksandra Vučića trebalo bi prevazići kako bi se svi, koje god seksualne orijentacije, osećali dobrodošlo i kako bi se fokus napada zadržao na pravoj meti.

Uljuljkana u to da je s izborima svaka pretnja prošla, vlast je – na zbunjenost prisutnih – na ovaj protest poslala verovatno najmanji broj pripadnika policije u istoriji protesta u Srbiji. Setimo se samo, recimo, kako je izgledala intervencija policije na prethodnom protestnom okupljanju ove inicijative, prilikom postavljanja kamena temeljca: kordoni, privođenja, izdvajanja po nalogu članova SNS-a, ograničavanje kretanja.

Ovakvo ponašanje vlasti nije bez opravdanja. Uprkos brojnosti, borbenim parolama, fenomenalnoj atmosferi i zasipanju Gradske skupštine toalet papirom, ovaj protest sam po sebi nije zapretio nikome – što je gotovo pravilo sa građanskim protestima. Na kraju protesta razišli smo se sa zadatkom da nas za dve nedelje bude više. Okej, šta onda?

Dve nedelje diskusije

Prva stvar koje moramo biti svesni je da sama masovnost protesta neće uticati na njegovu učinkovitost. Godine neuporedivo masovnijih građanskih protesta nisu uspevale da sruše Miloševića. Njegov režim je pao tek sa povezivanjem sa organizovanom radničkom klasom koja je u koordinaciji s opozicijom stupila u štrajk. Građani na ulicama su smetnja za saobraćaj, radništvo u štrajku je smetnja reprodukciji kapitala. Danas, ipak, ne postoji opozicija sposobna da ubedi organizovano radništvo na zajednički angažman – petooktobarska izdaja i njihov učinak na vlasti još uvek su sveži.

Ono što postoji jesu upravo inicijative poput Ne da(vi)mo Beograd i manje levičarske formacije, poput LSS-a, koje teže spajanju društvenih i radničkog pokreta i koje su i same iz takvog procesa iznikle. Jedan od zadataka koje su pred njima je da se dokažu kao sposobne za beskompromisnu borbu i primoravanje vlasti na povlačenje. Na taj način biće u prilici da podignu moral stotinama hiljada ljudi koje „tranzicija“ i mere „štednje“ godinama gaze, ali i da se dokažu kao kolektivi čije ideje nešto znače. Ni dvostruko veći broj ljudi na idućem protestu neće biti dorastao tom zadatku, ukoliko se ponovo raziđemo na kraju šetnje. Štaviše, postoji opasnost od toga da početni entuzijazam i borbenost splasnu.

Utoliko pozivamo sve da naredne dve nedelje utrošimo na što kreativnije diskusije o tome šta bi mogao biti naredni korak. Jedan od mogućih scenarija za razmatranje mogla bi da bude okupacija nekog javnog prostora od ključnog značaja – trga ili institucije. Nešto poput okupacije bioskopa „Zvezda“, samo na višem nivou. Imajući u vidu rasprostranjenu mržnju prema režimu, takav potez bez sumnje bi privukao ogromnu podršku i angažman, posebno među mladima. Iz sličnog razvoja u Španiji nastali su pokret Indignadosa i iz njega partija Podemos.

Druga stvar o kojoj bi valjalo razmišljati tiče se povezivanja sa organizovanom radničkom klasom. Na prvom mestu na pamet padaju radnici/e 17 preduzeća kojima 31. maja preti odlazak u stečaj, a među kojima su i na lokalnim izborima pokradeni radnici/e FAP-a. Oni su žrtve iste neoliberalne politike koja kroji Beograd na vodi. Osim toga, tu su i radnici/e javnog sektora, kojima po nalogu MMF-a preti novi krug otpuštanja. Jačanje solidarnosti među trenutno izolovanim problemima i borbama doprinelo bi svima i stvorilo sasvim novu dinamiku.

U ovom trenutku većina se plaši da povuče prvi potez. Ukoliko ozbiljno shvatamo juče uzvikivanu parolu „Neće proći“, to znači da imamo odgovornost da mi budemo ti koji će prvi preći okvire onoga što režim dopušta (sat vremena blokade saobraćaja) i otvoriti prostor za ujedinjavanje svih borbi koje zahtevaju Srbiju po meri čoveka, a ne kapitala. Pozivamo sve da se uključe u raspravu i ubede što veći broj ljudi oko sebe da se za dve nedelje pojave pred Gradskom skupštinom i urade ono što je do juče bilo nemoguće.

Šta misliš?