Mizoginija: oružje i maska kapitalizma[4 min. čitanja]

Sponzoruše su krive za sve.

Zvuči banalno, ali to je poenta koja se lajtmotivski varira kao univerzalan odgovor na nešto što sablažnjava javnost,u svim formama javnog diskursa: od izveštaja sa mesta zločina do prosečno loše kolumne koja lamentuje nad imaginarnim izgubljenim vrednostima vladajuće klase. Dobra stara izvrnuta logika tvrdi da je sistem urušen od strane devojaka, «sponzoruša», koje svojim postojanjem provociraju muškarce da se, umesto očuvanju patrijarhalne porodice, posvete kriminalnim delatnostima. Istina je obrnuta: «sponzoruše» su proizvod klasne segregacije u srcu sistema, koji treba uništiti.

Gotovo svaki zločin u medijima je propraćen satanizacijom žena koje su na neki način povezane sa izvršiocem zločina, bilo da se po automatizmu označavaju kao saučesnice bilo da služe kao vid psihološke motivacija zločina. Izlivi mizoginije beskrajno su korisni kada državutreba pozvati na odgovornost tj. kada oči javnosti treba usmeriti u krivom smeru.

Evo jedne, još uvek sveže, ilustracije: slučaj ubistva na Brankovom mostu i dalje čeka epilog, ali je ubica iz kantrimena ostao u senci napada na devojke, «sponzoruše iz kantrimena», koje su te večeri bile sa njim. Najviše pažnje je izazvala Dana Manevska, devojka koja je sedela na suvozačkom mestu.

Atribut «bahata» i iskonstruisana melodramatična povest o devojci, koja se, došavši na studije u veliki grad, odaje poroku i razvratu, a posledično i kriminalu, kriju u sebi širok dijapazon narativa iz najbolje mizogine tradicije, od kojih su najupečatljiviji onaj o ženama koje, težeći da materijalnu sigurnost iznude od muškarca, istog posredno primoravaju na kriminalne aktivnosti, kao i omiljeni patrijarhalni mit o bludnoj kćeri, čiju narav može zauzdati samo gvozdena ruka patrijarhalnog vaspitanja.

Već na prvi pogled jasno je da je mizoginija u temelju patrijarhalno-buržoaskog morala. Sve češće paušalno etiketiranje raznih žena kao sponzoruša, kao implicitan poziv na njihovo javno ponižavanje, jeste jedan od simptoma intenzivne repatrijarhalizacije društva, čiji je cilj da obezbedi političku podređenost žena i iznudi njihov pristanak na još veću eksploataciju u vreme krize. To nas navodi da potcrtamo dublje veze između socijalne interpretacije fenomena «sponzoruša»i kapitalističkog sistema.

Sponzoruša je ništa drugo do izvanredan spoj patrijarhalnog, odnosno buržoaskog sistema vrednosti i kapitalističke etike. To je žena koja je fizički izgled prihvatila kao svoj jedini kvalitet, jedino polje samopotvrde, a submisivnost kao jedini egzistencijalni modus, i na to primenila logiku neoliberalnog tržišta. Ako je u kapitalističkoj distopiji parola snađi se, odnosno borba za opstanak svim raspoloživim sredstvima kao jedini način da se preživi u sistemu sveopšte eksploatacije, najviše pozicionirano umeće, zašto su žene koje patrijarhalno-kapitalističku logiku sprovode do kraja prokažene, dehumanizovane i tretirane kao moralna pošast? Tim licemerjem je problem sa klasne prividno prebačen na etičku ravan. Kada žena pristane na pravila igre u kapitalističkom sistemu, izopačeni patrijarhalni moral će klasni sukob predstaviti kao sirovu pohlepu i etičku devijaciju opasnu po društvo, a koje su posledica isključivo individualnog izbora. Licemerje je u tome što se individualna moralna degradacija, koja je produkt sistemskih anomalija, tretira kao njihov uzrok.

O kakvom moralu može biti reč u društvu koje bespoštedno ignoriše feminizaciju siromaštva, dvostruku eksploataciju žena i postepeno smanjivanje njihovih radnih prava? U društvu koje podanički ćutina sistematsko potiranje intelektualnog i političkog integriteta žene?

Smisao insistiranja na mitu o zloj sponzoruši u javnom diskursu jeste delegitimizacija feminističke borbe, kao i reprodukcija mentaliteta koji opravdava ekonomsku eksploataciju žena:

1) Delegitimizacija feminističke borbe, jer objektifikaciju i seksualnu degradaciju predstavlja kao vid lake zarade, koji je dostupan isključivo ženama

2) Reprodukcija mentaliteta koji eksploataciji pogoduje, jer žene predstavlja kao nesposobne da žive od vlastitiog rada

Gospodar kapitalizam i njegov sluga patrijarhat uvek nađu načina da se okoriste mizoginijom i da je time regenerišu. Pretpostavka da žena nije u stanju da samostalno izdržava porodicu, jer je manje sposobna od muškarca i «prirodno» naklonjena lakšim načinima zarade, te se njena plata smatra dopunskom, leži u osnovi razlike u platama za isti rad. Time se eksploatacija žena prikazuje kao opravdana i zaslužena.

Mizogini izlivi gluposti treba da nas uvere da su sponzoruše, tj. njihov nezasluženo «lagodan» život u luksuzu,krivi za izrabljivanje radnih žena, a ne kapitalistički sistem koji na tom izrabljivanju počiva.Budući višestruko eksploatisane, uvek i svuda, žene su večno živa pretnja kapitalističkom poretku.

U patrijarhalnom društvu, napadi mizoginije su multipraktični i multipraktikovani – s jedne strane, oni maskiraju dvostruki moral, tj. stostruki nemoral kapitalizma; s druge strane, mizoginija je najpotentnije oružje za iznuđivanje političke poslušnosti žena, jer neartikulisano nezadovoljstvo preinačuje u smeru same-ste-krive rezonovanja. Naša dužnost je da se tome suprotstavimo, a ženska i klasna solidarnost čine preduslov za dalju borbu.

Šta misliš?