Sinoć su se centrom Beograda orili povici „Ovo nije zemlja pedera! “, „Peder gradom neće šetati!“, „Ubij, ubij, ubij pedera!“, dok su sa govornice postavljene na Trgu Republike čuli argumenti da je smanjenje plata i penzija koje je Vučićeva vlada sprovela uvedeno sa ciljem prikupljanja sredstava za finansiranje ovogodišnje Povorke ponosa, kao i to da su za isti cilj preusmeravana sredstva prikupljena za pomoć nastradalima u poplavama. I patrijarh SPC je pre par dana izneo slične ideje, govoreći da učesnici imaju pravo da paradiraju, ali o svom trošku.
Poslanici svih parlamentarnih stranaka su istog trena skočili u odbranu Prajda, govoreći o nedopustivosti homofobičnih ispada, te o otvorenosti i tolerantnosti srbijanskog društva. Očigledno je da je pritisak Evropske unije na vlast da se omogući održavanje ovogodišnjeg Prajda dovoljno veliki da nagna ovdašnje političare da svojom podrškom njemu naprave ne toliko popularan potez. Međutim, ne smemo gubiti iz vida činjenicu da su se iz tih istih usta u (ne tako dalekoj) prošlosti mogle čuti izjave o „nenormalnosti ljudi homoseksualne orijentacije“, „kršenju tradicionalnih srpskih vrednosti“ i „diktatu Zapada koji ne uzima u obzir specifičnosti lokalne kulture“.
Smatramo da je ključno suprotstaviti se i jednom i drugom stavu prema LGBTQ populaciji koji dominiraju domaćom javnošću. Ideja da su mere štednje deo zavere koja za cilj ima prikupljanje sredstava za Paradu ponosa jasno ocrtava nezainteresovanost desničarskih snaga za dobrobit najvećeg dela stanovništva Srbije – udar na golu egzistenciju većine ljudi u Srbiji, među kojima mnogi nisu heteroseksualne orijentacije, nema veze sa navodnom namerom Brisela da Srbiji „nametne“ Povorku ponosa, ali svakako ima veze sa odlučnošću centara svetskog kapitalizma da cenu svetske ekonomske krize naplate onima koji je nikako nisu mogli izazvati, a koji najteže osećaju njene posledice.
Sa druge strane, isti mehanizmi koji dovode do sprovođenja takve politike dovode i do stvaranja i rasta homofobnih stavova među ljudima, insistirajući da su razlike u seksualnoj orijentaciji (ali i rodu, rasi, etnicitetu, veri…) nepremostive i bitnije od razlike između eksploatatora i eksploatisanih.
Smatramo da jedina politika koja se iskreno zalaže za emancipaciju LGBTQ osoba, kao i za borbu protiv homofobije mora uključivati i elemente koji nastoje da pomenute mehanizme ukinu, borbu protiv kapitalizma! Dosadašnja politika Organizacionog odbora Prajda, koji se ponaša kao da poseduje monopol nad borbom za interese celokupne LGBTQ populacije, i koji je na taj način uspeo od sebe da odbije najveći njen deo, godinama klizi u desno. Ne može se reći da je zvanična politika Povorke ponosa pod njihovom kontrolom iole autonomna u odnosu na interese Brisela, ali i zvaničnog Beograda.
Marks21 nikada nije postavljao pitanje da li je potreban Prajd, već kakav. Ovo smo iznova pokazivali u prethodnim godinama kroz ulične akcije, razne diskusije i tekstove, pa i učešće na Povorci ponosa 2010, kroz širi front Antifa u akciji. Međutim, trenutno stanje nam govori da Organizacioni odbor organizuje Prajd sve manje brinući o tome šta zajednica misli i sa kojim se sve problemima suočava.
Prajd treba da bude protest koji će ukazivati na svakodnevnu opresiju u društvu u kome živimo i podstaknuti nas da se dalje borimo protiv nje. Međutim, čak i kada tema dođe na red, i postavi se pitanje da li će se Povorka ponosa održati sve manje se govori o konkretnim razlozima i potrebi za protestom, a razgovor se prebacuje na bezbednosnu procenu i (ne)dobijanje podrške različitih političkih zvaničnika.
Iz navedenih razloga, Marks21 se ove godine neće priključiti Prajdu.
Svesni smo da je nezadovoljstvo LGBTQ populacije situacijom u zemlji i sopstvenim položajem u potpunosti opravdano, ali smatramo da ih trenutna politika Prajda može samo dodatno pasivizirati i gurnuti u očaj.
Konačno, smatramo da je ključan trenutak da se svi pripadnici i pripadnice LGBTQ populacije, kao i proLGBTQ aktivisti i aktivistkinje organizuju i uspostave borbu za sopstvenu emancipaciju kao jedan od temeljnih stubova zajedničke borbe svih potlačenih za pravednije i bolje društvo.
Mi nećemo kao organizacija učestvovati u protestnoj šetnji jer je smatramo licemernim pokušajem kako domaćih i stranih političara, tako i Organizacionog odbora, da pokažu “da se bore protiv diskriminacije”.
Međutim, razumemo i sve one koji/e, uprkos svojim sopstvenim neslaganjima sa Organizacionim odborom, žele danas da budu na ulici tražeći jednaka prava za LGBTQ zajednicu.
Pozivamo vas da već nakon sutrašnjeg dana krenemo zajedno da se samoorganizujemo i pokažemo svoju snagu. Da se povežemo i pružimo jedni drugima podršku u različitim partikularnim zahtevima kao i u zajedničkim problemima, i budemo solidarni protiv onih koji nas ugnjetavaju.
Solidarnost je naša snaga!