Ne rehabilitaciji: Nedić je bio saradnik okupatora![3 min. čitanja]

Juče je u Višem sudu u Beogradu održano ročište povodom rehabilitacije kvislinga Milana Nedića. Grupa antifašistkinja i antifašista okupila se ispred zgrade Višeg suda sa ciljem da iskaže protivljenje rehabilitaciji još jednog sluge fašizma. Na današnji dan, dan proglašenja antifašističke republike, prenosimo izveštaj sa protesta i nastavljamo slavnu borbu protiv fašizma.

Ni jučerašnje ročište nije prošlo bez protesta. Među okupljenima na protestu našli su se i aktivistkinje i aktivisti naše organizacije Marks21, kao i članice i članovi oraganizacija Žene u crnom, Ne rehabilitaciji, SKOJ, NKPJ i nekolicina slobodnih građana. Protest je prošao mirno i bez incidenata. Okupljeni su pevali antifašističke i komunističke pesme, a mogli su se videti i transparenti poput „Restauracija kapitalizma = Rehabilitacija fašizma“, „Privatizacija über alles 1933, 1941, 1991, 2001…“, „Protiv fašizma“, „Uvek protiv okupacije“. Nedaleko odatle stajala je grupica od desetak neonacista koji su držali transparent sa citatom i slikom Milana Nedića i nekoliko zastava domaćih neonacističkih grupacija.

U samoj sudnici, istoričar Dragan Aleksić u ulozi svedoka neumorno je pokušavao da objasni kako Nedić nije imao nikakav uticaj na zločine koje je počinila okupaciona vlada i Specijalna policija nad komunistima, Jevrejima i Romima. U izjavi za novinare Aleksić se pozvao na tvrdnju da su nemački nacisti ubijali Jevreje po čitavoj teritoriji Evrope i tim rečima, potvrđujući svoju reakcionarnu poziciju, pokušao da oslobodi Nedića svake odgovornosti. Dovoljno je pogledati rečnik koji je Milan Nedić koristio u obraćanju tadašnjoj javnosti, i postaje nam jasno da je kvisling bio zaljubljenik u nacizam i politiku Adolfa Hitlera.

No, ovde možemo uočiti neke zanimljive analogiju. Da nije tužno, bilo bi smešno kako se u Srbiji s vremena na vreme pojavljuju premijeri koji su upoznati sa zločinima koje sprovodi policija i Vlada u kojoj su oni predsednici, koji pritom nemaju nikakav uticaj niti mogućnost da spreče te zločine ili kazne odgovorne, i koji pored toga „nemaju snage“ da se obračunaju sa (neo)nacistima.

Na kraju, moramo postaviti pitanje dokle će državljani Srbije dobrovoljno pristajati da „ližu đonove“ kapitalu i njegovoj ekstremnoj formi – fašizmu – i time nastavljati da održavaju sramnu desničarsku tradiciju otelotvorenu u kreaturama podanika fašizmu Dragoljuba Mihailovića, Milana Nedića i Dimitrija Ljotića. Kada državni vrh donese zakon kojim se omogućava ovakav istorijski revizionizam, odnosno mogućnost „pranja prljave prošlosti“, a mi sadašnjost sagledamo kao „buduću prošlost“, ne možemo, a da se ne zabrinemo nad pitanjem kakvu to „prljavštinu“ krije sadašnja Vlada. Jedno je sigurno, oni svakim danom nalaze sve bolje načine da se oslobode odgovornosti i „speru krv s ruku“.

U ovim kriznim trenucima, nužno je da se svi mi koji osećamo želju za slobodom i koji imamo kapacitet da razumemo do kakvih katastrofalnih posledica može dovesti jačanje fašizma, ujedinimo u jedan snažan antifašistički i antikapitalistički front i jednom za svagda izborimo slobodu i jednakost o kojima ljudski rod sanja već vekovima. Stoga, izađimo i sledeći put na ulice u što većem broju! Izađimo zajedno i recimo glasno i odlučno „Ne rehabilitaciji fašizma“!

Šta misliš?