Prošlonedeljnim zajedničkim protestom radnika “Zastave Elektro”, “Ikarbusa”, “Šinvoza” i “Beka”, održanim ispred Agencije za privatizaciju u centru Beograda napravljen je prvi značajniji korak u povezivanju nekoliko aktuelnih radničkih borbi i štrajkova.
Prošlonedeljnim zajedničkim protestom radnika “Zastave Elektro”, “Ikarbusa”, “Šinvoza” i “Beka”, održanim ispred Agencije za privatizaciju u centru Beograda napravljen je prvi značajniji korak u povezivanju nekoliko aktuelnih radničkih borbi i štrajkova. Posebna vrednost ovog protesta leži u tome što se odigrao u trenutku u kom se država nalazi u recesiji – drugim rečima, onda kada se očekuje upravo pad entuzijazma i borbenog morala. Ono što se, pak, tokom i nakon protesta pokazalo kao najveća brana radničkom jedinstvu u borbi bili su sindikati – institucije koje bi upravo trebalo da budu namenjene radničkom organizovanju u borbi za svoja prava.
Nakon toga što nije obezbedio prenoćište i hranu za one koji su na protest došli iz drugih delova zemlje, Savez samostalnih sindikata Srbije nije dozvolio ni da se u njegovim prostorijama održi najavljena javna rasprava na kojoj bi govorili predstavnici štrajkačkih odbora ovih preduzeća. Izgradnja međuštrajkačke saradnje je u ovim trenucima ključna ukoliko želimo da svaka pojedinačna borba ima uspeha i sindikat je to u prvi mah vešto uspeo da spreči. Improvizovani sastanak morao je da se održi na ulici, pod budnim okom policije i njenih provokatora, koji su i na samom protestu bili primetni – ali i odbačeni od strane okupljenih.
Danas u Srbiji postoji preko 68,000 preduzeća kojima su blokirani računi – dakle preduzeća koja ne mogu da posluju i čiji radnici ne primaju dohodke. Da svako od tih preduzeća ima samo po jednog zaposlenog, kao i da sindikalna birokratija u Srbiji ne čini sve kako do masovne pobune ne bi došlo, glas tih ljudi bi se jasno čuo – 68,000 ljudi bi se odavno našlo na ulicama Beograda i drugih većih gradova; neki od njih bi okupirali svoje fabrike, a neki bi u njima mogli i da ponovo pokrenu proizvodnju pod sopstvenom upravom; sindikat bi u tom slučaju igrao ulogu spone između takvih borbi, kao i njihovog povezivanja sa drugim žarištima. Glavnu zaslugu za to što sve ovo u današnjoj Srbiji nije slučaj snose, svakako, dve najveće sindikalne konferencije: Savez samostalnih sindikata Srbije i UGS Nezavisnost, na čelu sa svojim nacionalnim i pojedinim lokalnim vođstvima. Njihova je odgovornost i to što oko 33,000 ljudi koji u ovom trenutku štrajkuju širom zemlje i dalje nisu uspostavili gotovo nikakav međusobni kontakt.
Međutim, da sve ovo nije beznadežni kraj slepe ulice pokazuju primeri nezavisnog organizovanja koji se danas rađaju. Jedan od takvih primera je i borba koja se vodi u zemunskom “Ikarbusu”. Sami radnici tog preduzeća tvrde da su tamošnja dva sindikata, ogranci SSSS-a i Nezavisnosti, bili više sindikati šefova nego radnika. Kada su ušli u štrajk, sindikalno rukovodstvo izgubilo se glavom bez obzira. Umesto njega, rođen je štrajkački odbor sastavljen od borbenih radnica i radnika i dokazanih sindikalnih aktivista. Starom sindikalnom rukovodstvu je “otkazana poslušnost” i radnici su sada u procesu organizovanja novog sindikalnog vođstva, sastavljenog od onih koji su u praksi pokazali da su dosledni borci za radnička prava.
Primer radnika “Ikarbusa” kao i zajednički protest održan 11. avgusta moraju poslužiti kao inspiracija svima nama. Međutim, postavlja se pitanje – šta dalje? Na samom protestu se nije skupilo više od 200 ljudi, policijska represija uzima maha, sindikati opstruiraju radničko povezivanje, a država poseže i za drastičnijim vidovima represije.
Radnici “Zastave Elektro” i “Prvog maja” koji su iz protesta blokirali železničku prugu biće tuženi, dok se “šteta” koju su naneli “Železnicama Srbije” procenjuje na više miliona dinara! Ovo je otvoren pokušaj zastrašivanja na koji se država odlučila ne zbog nekakve “materijalne štete” već kako bi nam što jasnije stavila do znanja da neće tolerisati bilo kakve dalje pokušaje radikalizacije. Ipak, ovo je ujedno i potez očajnika kome nije preostalo ništa drugo do mahanja svojim represivnim aparatom. Ovaj čin više otkriva slabosti naših vlasti nego njihovu snagu i na njega se mora adekvatno i odgovoriti. Ne smemo dopustiti viktimizaciju ovih radnika koji se mesecima bore za goli opstanak. Sindikati i štrajkački odbori drugih preduzeća moraju razmotriti konkretne mere kojima bi pomogli amnestiranje zaposlenih u “Prvom maju” i “Zastavi Elektro”.
Tamo gde su već uspostavljeni, štrajkački odbori bi trebalo da pozovu i na novu koordinisanu i zajedničku akciju tokom septembra, poput ove već održane 11. avgusta. Vreme koje je ispred nas moramo iskoristiti za njihovo povezivanje i izgradnju međuštrajkačkih odbora kao tela koja bi činila kičmu ove koordinacije. Na taj način izgradićemo masovniji protest koji bi mogao da pred vlasti izađe sa jasnim, kako zajedničkim tako i zasebnim, zahtevima.
Dalje, sindikalni aktivisti u preduzećima u kojima su štrajkački odbori uspostavljeni, kao i u onima u kojima još uvek nisu, trebalo bi da od svojih sindikata zahtevaju borbenu liniju: podršku za ulazak u štrajk, organizovanje prevoza za proteste u Beogradu i drugim gradovima, zahteve za raskidom privatizacije ili nedozvoljavanjem iste, koordinaciju sa sindikatima u drugim preduzećima, podršku okupaciji postrojenja, itd.
I na kraju, ukoliko ih rukovodstvo sindikata odbije, oni moraju pokušati da se organizuju nezavisno i pokrenu inicijativu za smenu dosadašnjeg vođstva, onako kako su to uradili zaposleni u “Ikarbusu”.
Ovo svakako nije trenutak u kom se korumpirane sindikalne birokrate smeju tolerisati. U Srbiji u ovom trenutku postoji preko 180,000 ljudi koji se vode kao zaposleni a ne primaju plate – u nekim slučajevima već mesecima unazad. Ti ljudi imaju iste egzistencijalne probleme kao i radnici “Ikarbusa” ili “Zastave Elektro”. Njima je takođe u interesu da se uključe u borbe koje se vode.
Raspoloženje demonstranata pokazuje da bi svaki naredni štrajk mogao da bude varnica koja će zapaliti požar. Koliko god im se razlikovali nominalni stavovi o nastavku privatizacije, i Orbović iz SSSS i Čanak iz Nezavisnosti nedavno su izjavili da prihvataju da je uloga sindikata da pomognu državi u sprečavanju i gašenju požara. Od njih danas svakako ne možemo očekivati organizovanje radničkih borbi, pre određenu dozu aktivne opstrukcije.
Saradnja države, poslodavaca i sindikata koja se odvija pred našim očima mora nas iznova podsećati da naša saradnja – saradnja radnica i radnika unutar jednog preduzeća, između različitih preduzeća, sa seljacima, studentima i drugim društvenim grupama – mora biti neuporedivo tešnja i koordinisanija. Interesi države, poslodavaca, pa i sindikalnih birokrata se u trenutku krize i recesije ne poklapaju u potpunosti, ipak oni za sada uspevaju da se organizuju mnogo bolje od nas – i protiv nas. Naši interesi su, sa druge strane, isti: mi odbijamo da plaćamo za njihovu krizu, hoćemo da radimo i da živimo od tog rada, da možemo da studiramo, lečimo se i koristimo sve druge usluge koje bi jedno društvo trebalo da nam pruža. Nećemo čekati spas odozgo, organizujmo se sami – solidarnost je naša snaga!