Ni Tadić ni Nikolić, već antikapitalistička revolucija – ZA NOVI ANTIKAPITALISTIČKI FRONT![24 min. čitanja]

Potrebno je širom otvoriti vrata svima koji traže politički dom antikapitalističkog tipa. Mnogi kolektivi i pojedinci to zapravo žele. Postoji verovatno mnogo neorganizovanih levičara koji ne shvataju potrebu za borbom na pojedinačnim frontovima ili koji su razočarani nedostatkom jedinstva na levici i ne žele da gube vreme na inicijative koje su često usko ideološki definisane i međusobno sukobljene. Ipak, tokom protekle godine stvorio se, kako u međusobnim diskusijama, tako i u praksi, prostor za pokretanje šire leve alternative.

Protekla 2010. godina bila je teška za većinu nas, ali je naizgled prošla bez dramatičnih dešavanja i odlučujućih preloma. Srbija na prvi pogled ne izgleda kao zemlja koja se nalazi pred naglim krahom, nalik na grčki ili irski scenario. Isto tako, u njoj je teško prepoznati neku novu dinamiku koja obećava da je izvuče iz tranzicione močvare u kojoj već decenijama tone.

To je, doduše, samo površna slika. Ispod površine se odvijaju razni procesi koji guraju društvo napred i vuku ga unazad. Ti procesi se ne zaustavljaju na granicama Srbije. U tome leži ključ za razumevanje toga kuda idemo 2011.

 

Kriza evrozone i dužnička kriza u Srbiji
Ekonomska kriza neće nestati ove godine. To je u prvom redu zbog zavisnosti Srbije od dešavanja u Evropskoj uniji.

Pojednostavljeno rečeno, EU je državnim intervencijama 2007/8 privremeno spasila svoje banke od kolapsa. Međutim, privatni dugovi banaka tako su postali javni dugovi država članica EU – odnosno njihovih poreskih obveznika.

Da stvar bude gora, postoji neravnoteža u odnosima između država članica EU. Neke su kreditori, neke dužnici. To bi otprilike moglo da se predstavi kao podela na sever i jug, zapad i istok.

Pre uvođenja evra, zemlje članice evrozone su iz krize izlazile devalvacijom svojih valuta, kako bi njihov dug bio manji i kako bi putem izvoza dobijale stranu valutu. Sada to više nije moguće, zato što svi koriste jednu valutu: evro.

To znači da je jedini način za održavanje konkurentnosti manje produktivnih zemalja štednja u javnom i privatnom sektoru zarad održavanja profita. Sniženje plata i zaposlenosti, kao i budžetska seča, su logične posledice sa stanovišta pojedinih kapitalista i država.

To, međutim, stvara podlogu za novu etapu krize. Potražnja opada u čitavim zemljama, što znači da je dug nemoguće vratiti. Kada jedna zemlja članica preti kolapsom, svi njeni kreditori su u opasnosti.

Upravo to se dogodilo kada je Grčka zapretila bankrotom početkom 2010. EU je na proleće morala da stvori paket pomoći kako bi održala čitavu jednu zemlju. Ipak, i dalje ne postoji garancija da će Grčka uspeti da vrati svoje dugove: ona svakako nije uspela da vrati prvu tranšu u predviđenom roku, krajem 2010.

Po nekim procenama, samo grčka kriza mogla bi da smanji vrednost državnih papira svih zemalja evrozone za 2,000 milijardi evra. Krajem 2010. Grčkoj se u grupi dobitnica hitnog programa pomoći EU i MMF-a, usled pretnje kolapsom, pridružila i Irska. Kriza je zaljuljala i Iberijsko poluostrvo.

Mogućnost kolapsa čitavih zemalja preti stabilnosti Evropske unije kao takve. Kriza za sada preti neposredno državama juga, ali u perspektivi i zemljama severa, jer preti da destabilizuje njihove banke i da im uskrati tržišta.

Isto tako, zemlje istoka zavise u velikoj meri od zemalja zapada. Neke su – poput Poljske, Češke i Slovenije – dublje uključene u proizvodne linije severnoevropskih korporacija, pogotovo nemačkih, pa se održavaju relativno dobro.

S druge strane, neke zemlje su se razvijale više putem integracija u zapadne bankarske i finansijske mreže, da bi putem potrošačkih kredita stvarale uslove za rast standarda.

Srbija je bliža ovoj drugoj grupi zemalja, iako je relativno slabo uključena u evropske tokove. Ta grupa sve više liči na jug evrozone. Dalje, priliv stranih investicija u Srbiju je tokom 2010. prepolovljen i iznosio je samo 1.1 milijardi evra.

Upravo zbog evropske krize u narednim godinama se u samoj Srbiji ne može očekivati nagli izlazak iz krize.

 

Socijalna kriza, nacionalno pitanje na Balkanu i politička nestabilnost u Srbiji
Ekonomska kriza sa sobom dovodi socijalnu bedu i političku nestabilnost. Da bi se ova veza ilustrovala dovoljno je navesti primere radničkog otpora u Grčkoj i Francuskoj, kao i studentskih pobuna u Britaniji i Italiji.

Ipak, na istoku još uvek nema vidljivog pokreta otpora krizi. Političke elite se, doduše, međusobno obračunavaju u strahu od budućnosti.

Primera na Balkanu ima na pretek. Neočekivano povlačenje sa vlasti hrvatskog premijera Iva Sanadera, pa njegovo kasnije bekstvo i hapšenje usled optužbi za korupciju, samo je jedna od ilustracija. Slično se sada događa sa povlačenjem sa vlasti crnogorskog premijera Mila Đukanovića i njegovih bliskih saradnika.

Do ovih promena u velikoj meri dolazi zbog pritisaka zapadnih zemalja, pre nego pritisaka odozdo. EU pročišćava staru elitu i pokušava da obnovi legitimitet demokratskih institucija u regionu, usled sve korumpiranije lokalne vlasti.

Važan izuzetak je politička kriza na Kosovu, gde postoji doza otpora odozdo koja preti evroatlanskom poretku.

U centru pažnje su optužbe protiv dosadašnjeg premijera Kosova Hašima Tačija da je bio u vrhu mafijaških krugova koji su trgovali ljudskim organima otetih Srba sa Kosova.

Doduše, pritisak na neokolonijalni poredak na Kosovu raste i odozdo, usled izbornog uspeha velikoalbanskog nacionalističkog pokreta Vetevendosje! koji je u decembru 2010. izbio kao treća snaga u novom parlamentu.

Pokret Vetevendosje! je tokom 2005. izrastao iz Kosovske akcione mreže (KAN), koja je sama nastala 1997. nakon srpske policijske represije studentskih protesta u Prištini. Ovaj pokret karakteriše korišćenje nenasilne građanske neposlušnosti kao glavnog vida otpora vladavini Srbije i, nakon toga, UNMIK-a i EULEX-a na Kosovu. Ovo je mlad pokret.

Štaviše, kao i svi narodnooslobodilački pokreti, Vetevendosje! ima program koji je prihvatljiv i levom i desnom krilu kosovskog društva. Primer njihovog pristupa je apsolutno protivljenje privatizaciji pre nego što Kosovo postane suvereno, dok istovremeno podrazumevaju da bi suvereno Kosovo pristupilo EU.

Takav uspeh politizacije socijalnog pitanja u nacionalnom pravcu nije samo po sebi ono što čini Kosovo izuzetkom. Činjenica je da se tu radi o narodnooslobodilačkom pokretu.

Štaviše, dok je rast radikalnog nacionalizma u većini zemalja u krizi u prvoj fazi uperen prvenstveno ka „unutrašnjim neprijateljima”, na Kosovu se on okreće spoljašnjosti: traži ujedinjenje svih Albanaca u jednu državu.

Teško je zamislivo da bi takav projekat prošao bez krvavog rasparčavanja susedne Makedonije u kojoj živi značajan broj Albanaca. Paralela sa Bosnom devedesetih je relevantna.

Tada su se susedna Srbija i Hrvatska posredno mešale u građanski rat, pokušavajući da obezbede svoje nacionalne interese.

Kada je reč o Makedoniji, susedna Grčka u njoj ima značajan ekonomski interes, dok Bugarska gaji višedecenijske ambicije da nad njom uspostavi kontrolu, na račun navodne etničke bliskosti Makedonaca i Bugara.

Nije isključeno ni da bi u situaciji opšte krize srpska vlast reaktivirala „srpsko nacionalno pitanje” u Republici Srpskoj i severnom Kosovu, pa čak i Crnoj Gori.

Nacionalno pitanje na Balkanu još uvek stvara podlogu za opšti metež, dok svaki nacionalni pokret traži podršku neke kombinacije velikih imperijalističkih sila. Među kosovskim Albancima, težnja je ka oslanjanju na SAD.

Takođe, nije isključeno ni da bi Vetevendosje! privremeno prihvatio neku vrstu kompromisa sa zapadnim silama. Imperijalistima svakako odgovara kontrolisana napetost, ali ne i otvorena nestabilnost. Oni će zato pritiskati Vetevendosje! da kanališe nezadovoljstvo u njima prihvatljivom pravcu.

Kosovska kriza je više puta destabilizovala i srpsku vlast, koja diplomatski pokušava da zadrži uticaj na Kosovu. Nakon kraha pred Međunarodnim sudom pravde, postalo je očigledno da dolazi do preorijentacije u spoljnjoj politici.

Dolazi do relativnog jačanja atlantskih snaga u evroatlantskom vladajućem bloku, što je zapečaćeno neuspelom kandidaturom Vuka Jeremića za poziciju jednog od potpredsednika DS-a na nedavno održanom kongresu te partije. Medijske spekulacije da će bivši ministar odbrane blizak NATO-u, Dragan Šutanovac, da preuzme ulogu Jeremića kao ministar spoljnih poslova u često najavljivanoj rekonstrukciji Vlade, jačaju utisak da se vladajuća koalicija sve više oslanja na zapadne sile kao izvor stabilnosti.

Drugim rečima, što je dublja kriza, to je dublja zavisnost od zapadnih zemalja. No, kriza potiče upravo sa Zapada. Što je dublja kriza na Zapadu, to će nestabilnost na Balkanu biti veća.

Ipak, neki drastičan scenario je samo mogućnost. On bi postao nešto više od toga samo pod uslovom da dođe do drastičnog pogoršavanja ekonomske krize.

Socijalna kriza i nerešeno nacionalno pitanje na Balkanu za sada stvaraju tenzije u vladajućim krugovima, ali ih suštinski ne ugrožavaju. Ipak, situacija na Balkanu je komplikovanija nego u drugim zemljama Istočne Evrope, zbog ratova iz devedesetih godina i neposrednog prisustva imperijalističkih trupa.

 

Srbija između liberalizma i nacionalizma?
Ti spoljašnji pritisci odražavaju se neposredno na političku scenu u Srbiji, gde liberalizam i nacionalizam još uvek stvaraju glavni ideološki okvir za postavljanje socijalnih pitanja na dnevni red.

Liberalizam i nacionalizam nisu nužno suprotstavljeni. No, liberalni tabor se u Srbiji decenijama vezuje za ideju da su evroatlantske integracije i tržište glavni garant društvenog progresa. Nacionalni tabor se, pak, vezuje za ideju da su nacionalna autonomija i savezništvo sa drugim zemljama – u prvom redu sa Rusijom – stabilniji put ka nacionalnom blagostanju.

Liberalizam se u proteklih deset godina održava kao dominantan okvir zbog činjenice da je u svetskim razmerama evroatlantski blok dominantan i ekonomski i vojno. Kriza evrozone nije još uvek vidno destabilisala dominantni liberalni blok.

Demokratska stranka se unutar evroatlantskog bloka održava kao najmoćniji faktor, usled mogućnosti korišćenja moćnog državnog aparata za nagrađivanje saveznika i kažnjavanje protivnika. Tu se vide klasični metodi klijentelizma i represije. Država ponekad kao da lebdi iznad društva.

Ipak, usled krize evrozone dolazi do vidne polarizacije u društvu. LDP je partija koja donekle odskače unutar evroatlantskog tabora, jer predstavlja militantnu i samopouzdanu profesionalnu srednju klasu. Ta klasa vidi klijentelistički populizam kao glavnu pretnju da Srbija postane kao Grčka usled, po tržišnim kriterijumima, neracionalnog rasipništva javnog novca.

Program LDP-a je, ustvari, otvoren klasni rat u ime kapitala protiv radništva. Čedomir Jovanović je u razgovoru sa listom Danas nabrajao prioritete njegove stranke: „zaštita srednje klase, reforma školstva, podrška sposobnima, privatizacija, odustajanje od populizma gde država preuzima vlasništvo i obmanjuje ljude da će nam ona puniti stomak ako imamo komandnu privredu, državnu energetiku, JAT, mlekare, čipsare, poljoprivredne kombinate, staklare.”

S druge strane, kriza evrozone istovremeno hrabri i nacionalističke snage poput SRS, DSS i razne radikalne desničare da istraju u svom protivljenju daljim evro-integracijama. Ukoliko dođe do drastičnog pogoršavanja evro-krize, oni su svesni da bi njihova orijentacija najzad ponovo bila privlačnija masi ljudi koji bi preko noći izgubili svoje društvene pozicije.

Vidno je da je radikalna desnica, na čelu sa organizacijama kao što su Obraz, SNP Naši 1389 i Dveri srpske, verovatno uz pomoć kalkulantskih elemenata u državnom aparatu, drugih evropskih ekstremnih desničara poput mađarskog Jobika, ruskih tajnih službi i raznih tajkuna koji nisu više u milosti vladajućih partija, krenula sa mobilisanjem koalicije besnih društvenih grupa koje trpe višegodišnju udaljenost od bilo kakve mogućnosti legitimnog društvenog napretka.

Tu se najviše radi o kriminalnim mrežama, ljudima koji veoma dugo žive na rubu egzistencije u sivom sektoru i nezaposlenom omladinom, ali često fakultetski obrazovanim ljudima ili besperspektivnim srednjoškolcima iz radničkih porodica koji se regrutuju na fudbalskim tribinama.

Ova masa je par puta na ulicama Beograda mobilisana na dramatičan i nasilan način – kada je palila američku ambasadu nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova u februaru 2008, kada je svojim uličnim akcijama i pritiskom doprinela državnoj zabrani LGBT Povorke ponosa na jesen 2009. i kada je organizovala nerede pri održavanju Parade ponosa, na jesen 2010.

Ekstremnost desničarskih poteza je donekle izraz njihove marginalizacije. Međutim, njihov uspeh je ujedno i upozorenje da kapitalizam u krizi hrabri snage koje u krajnjoj liniji traže stabilnost i razvoj nasilnim uspostavljanjem vlasti, prvo na ulicama, a potom putem najreakcionarnije diktature.

Proces polarizacije i radikalizacije na srpskoj političkoj sceni ne odvija se samo na osi liberalizma protiv nacionalizma. Ipak, ovo je dominantna osa po kojoj socijalne grupe uspevaju da se politički angažuju.

Razne borbe eksploatisanih (radnici, seljaci), isključenih (izbeglice) i tlačenih (žene, Romi, LGBT osobe) grupa bivaju neuspešne jer ostaju izolovane (kao romska naselja koja ne dobijaju nikakvu solidarnost kada su pod napadom države), manipulisane (u slučaju prajda), ili razbijene (poput štrajka u preduzeću „22. decembar” u Kragujevcu, kada su desničarski fudbalski navijači „Crveni đavoli” u redovima privatnog obezbeđenja na leto 2009. upali u blokiranu fabriku).

Prečesto se događa da među onima koji u Srbiji trpe nepravdu, iako su nezadovoljni i ogorčeni, zavlada beznađe.

 

Za novi socijalni i antikapitalistički front
U ovom sklopu ne čudi da jedna desničarska populistička partija uspeva da prikupi veliku podršku u društvu. Iz nemoći da se sopstvenim snagama izbore za svoja prava, ljudi se sve više okreću Srpskoj naprednoj stranci.

Uskoro će biti jasnije u kojoj meri je ta podrška zapravo podrška SNS-u, a ne glas protiv DS, ako se održi najavljeni protestni marš opozicije u Beogradu 5. februara.

Na pitanje da li će pozvati sindikate na protest, Tomislav Nikolić je listu Danas odgovorio:

„Pozvaćemo sve koji su nezadovoljni. Ali, u Srbiji odavno nema sindikata. Ne bi bilo nikakve potrebe da SNS išta organizuje zbog teškog stanja u zemlji da imamo sindikate kakvi su u Francuskoj, Grčkoj, Italiji. Ovde su sindikati na strani vlasti. Pa, nedavno sam ih video na Kongresu SPS.”

Tragično je da je levica postala takva farsa da je bivša desna ruka zločinca poput Vojislava Šešelja uspela da se u zvaničnom političkom životu predstavi kao glasnogovornik radničke klase.

To je nasleđe više decenija neuspele vladavine etatističke „levice” koja je putem državno dirigovane akumulacije kapitala radi međunarodnog takmičenja narušila sve automomne organizacije radničke klase i otvorila vrata bratoubilačkim ratovima iz devedesetih i tržišnom ludilu dvehiljaditih godina.

Njena potpuna diskreditacija jeste oslabila radnički pokret. Najnoviji u nizu primera je sudbina protesta radnica i radnika kragujevačke „Zastave automobili”, krajem decembra 2010.

Nakon prodaje „Fijatu”, poznata fabrika automobila prepolovila je broj zaposlenih, koji je pao sa 2,400 na 1,153. Otpušteni je trebalo da dobiju 300 evra po godini radnog staža, a oni koji bi 2011. godine stekli uslov po kom im za odlazak u penziju nedostaje pet godina radnog staža, imali bi pravo na socijalni program koji je predviđen zakonom.

Zoran Mihajlović, predsednik Samostalnog sindikata u fabrici, izjavio je:

„Nije nam jasna računica Vlade po kojoj se isplati da za otpremnine tim ljudima izdvoje možda i 14 miliona evra, a da taj novac ne uloži u obuku, prekvalifikaciju ili u bilo šta drugo što može da pomogne da ponovo dobiju posao.”

Radnice i radnici su organizovali masovni zbor, održali zapažen protest, pa su se čak masovno probili u zgradu lokalne vlasti u Kragujevcu. Nažalost, njihova borba je ostala izolovana, dok se njihova taktika pokazala kao pogrešna.

Radnice i radnici „Zastave” nisu išli u širinu, da prikupe solidarnost raznih drugih radničkih kolektiva koji se širom zemlje nalaze u sličnoj situaciji, a koji broje na desetine i stotine hiljada ljudi.

To nije prvenstveno njihova, već krivica sindikalnih centrala kojima je bliskost vlastima, sa svim povlasticama koje je prate, preča od interesa mase radnica i radnika koje predstavljaju.

Ipak, sindikalni aktivisti su mahom upali u zamku da kao krajnju instancu borbe ne grade mreže solidarnosti sa drugim borbenim kolektivima, niti da idu na eskalaciju putem okupacije fabrike, već da apeluju na milost vlasti i da obuzdavaju radništvo. Taj metod nije gotovo nikad urodio plodom.

Bivše radnice i radnici „Zastave” su čak najavili štrajk glađu, da bi na kraju njihovo sindikalno vođstvo prihvatilo otupštanja uz neke minimalne ustupke u iznosu otpremnine. Sam Mihajlović, je završio u bolnici sa navodnim srčanim udarom, dok su razočarane radnice i radnici osporavali taktiku sindikalnog vođstva. Neki su čak osporavali Mihajlovića, tvrdeći da je simulirao bolest kako bi se lišio odgovornosti za neuspeh štrajka.

Sistem u kom mafijaši i tajkuni drmaju politikom, a sindikalci završavaju na ulici ili u bolnici zaslužuje da bude srušen svim mogućim sredstvima.

Da bi se to desilo, potrebno je kao prvi korak organizovati antikapitalističke mreže u svim većim centrima u zemlji. One bi mogle da pružaju podršku, infrastrukturu i politički pravac očigledno demoralizovanim socijalnim borbama koje sistematski ostaju izolovane i sputane.

Direktno demokratski pokret solidarnosti „Socijalni front”, koji je funkcionisao u Beogradu tokom 2000-tih, je skroman i problematičan, ali koristan primer takve mreže.

On je pokušao da poveže nekoliko različitih borbi. Tako se angažovao protiv privatizacije, zalagao za iniciranje socijalnog angažovanja i povezivanje različitih borbi protiv eksploatacije i represije, bavio suzbijanjem nacionalizma, rasizma i fašizma, te pokušavao da podstakne stvaranje emancipatorske kulture i obrazovanja.

Njegov najveći uspeh bio je i početak njegovog kraja. Socijalni front je inicirao i u velikoj meri predvodio studentski protest 2006/7, kada su hiljade studenata učestvovale u uličnim protestima, blokadama tri fakulteta i privremeno zaustavili najgore aspekte bolonjske tržišne reforme.

Studentski pokret je od tada nastavio razvoj na višem nivou nego pre te godine protesta. Delatnosti grupa kao što je Odbrani Filozofski održavaju baklju studentskog aktivizma na Beogradskom Univerzitetu, uprkos svim pokušajima vladajućih struktura da ih izgurnu ili zastraše hapšenjima i optužnicama za organizovanje nenajavljenih protesta.

Međutim, studentski pokret nikada nije otišao značajno dalje od 2006/7.

Levica van fakulteta, doduše, jeste napredovala nakon te godine. Ti studentski protesti su bili prelomni za stvaranje novih kolektiva i ekipa za bavljenje novim problematikama.

Socijalni front nije bio jedini izvor takvih kolektiva. Raznih relativno uspešnih inicijativa postojalo je i postoji u nekoliko gradova u Srbiji. Stvaranje Koordinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji, koji je povezao desetak preduzeća u borbi i prerastao u Radnički pokret Srbije, jedan je od bitnijih primera.

Antifašistička scena u Novom Sadu je takođe stvorila preduslove za aktivnosti šireg tipa, kao što su organizovanje alternativnog kulturnog centra i edukativnih tribina protiv privatizacije. Slična je situacija i u Zrenjaninu.

Dalje, Antifašistički front žena u Novom Sadu spaja feministički pokret sa antifašizmom.

Radikalna levica je igrala bitnu ulogu u organizovanju akcija solidarnosti sa romskom i LGBT populacijom, zbog napada vlasti i ekstremnih desničara tokom 2009. i 2010. u Beogradu. Ponekad su takve aktivnosti odjekivale iznenađujuće glasno, poput organizovanja protesta Solidarno protiv fašizma, mesec dana nakon zabrane Povorke ponosa 2009.

Kada je državna represija protiv radničkog pokreta krenula da jača, radikalna levica je pokrenula javno mnjenje protiv hapšenja šestoro anarhista u Beogradu na jesen 2009, pod optužbom da su izvršili teroristički napad na zgradu grčke ambasade. Grupa za monitoring procesa je organizovala peticije, tribine i protest kao vidove pritiska na ovaj politički proces.

Ipak, iako često iste osobe igraju vodeću ulogu u raznim inicijativama, nedostaje pokušaj da se sve te kampanje, sa svim njihovim aktivistima, zajednički organizuju u duhu Socijalnog fronta. Budući da neformalna saradnja raznih antikapitalističkih kolektiva već postoji, ne postoji razlog da se nova pluralistička i antikapitalistička mreža ne uspostavi na višem nivou od onog na kom je bio Socijalni front.

Za to nije nužno da se bilo ko odrekne svog nezavisnog kolektiva. Ali je nužno povezivati se kako bi se sprečilo da jedino partije kao što je LDP ili grupe sa radikalne desnice politički artikulišu socijalni bunt.

Potrebno je širom otvoriti vrata svima koji traže politički dom antikapitalističkog tipa. Mnogi kolektivi i pojedinci to zapravo žele. Postoji verovatno mnogo neorganizovanih levičara koji ne shvataju potrebu za borbom na pojedinačnim frontovima ili koji su razočarani nedostatkom jedinstva na levici i ne žele da gube vreme na inicijative koje su često usko ideološki definisane i međusobno sukobljene. Ipak, tokom protekle godine stvorio se, kako u međusobnim diskusijama, tako i u praksi, prostor za pokretanje šire leve alternative.

Svakako, u takvom projektu biće mnogo problema. Potrebno je učiti na sopstvenim greškama. Socijalni front se raspao nakon studentskog protesta, jer su izazovi uspeha prouzrokovali nove debate o putu napred. To je prirodno dovelo do podela u strateškoj viziji.

Nije, dakle, dovoljno imati deklarativno slične principe, ukoliko nismo saglasni oko konkretnih načina da ih realizujemo. Ipak, Slobodni Filozofski u Hrvatskoj, u velikoj meri inspirisan protestom 2006/7 u Srbiji, nudi nam primer uspešnog levog jedinstva na višem nivou od onog koji je dostigao Socijalni front, uprkos svim njegovim nedostacima.

Slobodni Filozofski je pokazao da je moguće uspostaviti više od akcionog jedinstva. Uz određenu dozu dogovora i tolerancije, moguće je na fakultetima organizovati zajednički radikalni forum za diskusiju i formiranje različitih edukativnih i kulturnih programa. To bi smanjilo tenziju među organizacijama, kao i između organizacija kao takvih i neorganizovanih pojedinaca.

Zajednički mesečni bilten od četiri strane, mesečni sastanak na javnom mestu, mesečna tribina, politička i kulturna akcija, zajednička nalepnica i velika doza unutrašnjeg pluralizma doprineli bi da se stvori dovoljna autonomija fronta kao takvog da preživi razne netrpeljivosti koje se neminovno rađaju među aktivistima koji se trenutno nalaze na relativnoj socijalnoj margini.

Bilo kako bilo, uvek će postojati tenzije, podele i, u krajnjoj liniji, bolni rascepi. Zato je bitno temeljno raspraviti naše razlike i uspostaviti zajedničke tačke u strateškoj viziji. Takva vizija mora biti dovoljno jasna da bude svima razumljiva, a opet dovoljno široka da ujedini ljude iz više organizacija i društvenih grupa.

Često je dobro formulisati seriju zahteva koji bi motivisali akciju. Marks21 i list Solidarnost imaju jasne prioritete u delatnosti:

1. da je potrebno slomiti moć banaka i tajkuna i staviti njihove resurse u korist i pod kontrolu radnog naroda i svih potlačenih;

2. da je potrebno zaustaviti proces privatizacije i pod kontrolom radnica i radnika preokenuti ga u njihovu korist;

3. da je potrebno boriti se protiv državne represije;

4. da je pod hitno potrebno vršiti akcije solidarnosti sa potlačenim grupama i voditi odlučnu borbu protiv rasizma, nacionalizma, homofobije i fašizma;

5. da je potrebno boriti se protiv pljačke penzionog fonda i uništavanja javnih servisa, a za besplatno i kvalitetno školstvo i zdravstvo;

6. da je nužno uspostavljati saradnju sa sličnim pokretima širom Balkana i čitavog sveta protiv imperijalizma i njegovih lokalnih sluga;

7. da je potrebno podsticati kulturnu i intelektualnu kreativnost u društvu protiv varvarizacije koja dolazi sa kapitalističkom globalizacijom i njenom krizom.

Ukratko – nećemo da platimo za krizu koju nismo mi prozrokovali. Zbog toga smo spremni da sa drugima organizujemo seriju savetovanja i diskusija na temu „Antikapitalizam – kuda dalje?”, počevši od februara 2011. Nadamo se da bi postepeno ti forumi prerasli u front.

No, ne smemo da pričamo u nedogled. Kriza je dugačka i prolazi kroz različite faze, ali ne postoji nikakva garancija da će levica automatski zbog ekonomske recesije izrasti. Potrebno je razumeti svaku fazu i naći način da se obratimo širim slojevima kako bismo bili prepoznati kao ozbiljni učesnici na političkoj sceni.

Svaki korak koji propustimo čini nas slabijim u sledećoj fazi krize, kada moramo da uložimo dvostruko više samo da bismo se vratili u igru. Situacija postaje kritična. Desnica je napravila skok kakav levica u Srbiji, ako ovako nastavi, može samo da sanja.

Ali mi imamo moćne saveznike u radničkom pokretu zapadnih zemalja, u prvom redu Grčke. Kod njih se takođe odvijaju procesi interne krize i regrupisanja levice.

Najveća pomoć koju možemo da pružimo velikim bataljonima našeg pokreta je da organizujemo antikapitalistički front kod nas samih. Internacionalizam nastaje u spremnosti da se čovek bori protiv svoje vladajuće klase.

Sutra, kada kriza dostigne viši nivo i kada se svi procesi koji tinjaju pod površinom otvore, naša odlučnost će raditi u našu korist. 2011. treba da bude označena povratkom antikapitalizma na srpsku političku scenu. Neka ponovo krene da kruži bauk koji će da prestravi naše vladare: bauk revolucije.

Marks21 je revolucionarna grupa koja gradi jezgro borbene revolucionarne radničke partije u Srbiji. Mi se orijentišemo prema radničkoj klasi zato što ona kolektivno stvara sva dobra i pruža sve usluge koje su potrebne za funkcionisanje društva, a kao nadoknadu za svoju sposobnost da radi dobija manje od onoga što proizvede. Društvo u kom se sve više proizvodi, a u kom siromaštvo, beda i nezaposlenost rastu, nelogično je i neracionalno. Smatramo da je ključno promeniti svet na takav način da oni koji proizvode i nude usluge demokratski i planski kontrolišu proces proizvodnje i raspodele – to se zove socijalizam.

Da bi se svet promenio, doduše, potrebno je razumeti ga. Mi edukujemo naše članice i članove o marksizmu, kao teoriji vodilji revolucionarne prakse. Organizujemo čitalačku sekciju, prevodimo članke i knjige i raspravljamo ideje, međusobno i sa drugima. Za to je ključan list koji proizvodimo i koji je pred vama: Solidarnost. On nam omogućava da prenosimo naše ideje i organizujemo praktične korake za borbu protiv kapitalizma i za socijalizam. Poenta je mobilisati i angažovati što veći broj ljudi – jer gazde i država neće predati svoje privilegije; one će morati da im se otmu. Za to je potrebna najveća moguća masa ljudi. Marks21 se upravo zato zalaže za angažovanje novih ljudi u antikapitalističkom frontu. Jačanjem samopouzdanja što većeg broja ljudi, nadamo se da ćemo stvoriti uslove za revolucionarni skok u društvu.

Ipak, pokret neće uvek ići unapred. Mnogima će to biti teško da prihvate. U takvim periodima na njih će uticati porodica, posao, mediji i okruženje u širem smislu, da se sve manje angažuju. Od revolucionarnog angažmana, ipak, ne može da se živi! Zato je potrebno imati revolucionarnu partiju koja deluje nezavisno od raznih frontova, koja spaja najbolje i najpožrtvovanije aktiviste i koja vidi dalje od bilo kog pojedinca. Potrebno je, ukratko, znati kako i kada se povući, isto kao što je nužno znati kako i kada jurišati napred. Nije lako preživeti u okolnostima u kojima naši protivnici kontrolišu sve glavne poluge u društvu, uključujući i državnu silu – ali, još je teže pobediti!

Na kraju je sama praksa ta koja nam posle svakog koraka govori da li nam je teorija bila ispravna ili ne. Stoga nije dovoljno reći šta mislimo. Moramo učiti na sopstvenim greškama, kao i na uspešnim primerima iz radničkog pokreta. Pozivamo vas zato da nam šaljete komentare, pitanja, pisma i članke – pa, ukoliko ste saglasni sa nama, i da nam se pridružite. Mi smo skromna organizacija, ali smo izgradili infrastrukturu koja će vas učiniti efikasnijim borcima nego ako ste sami. Nas će vaša iskustva, znanje i kreativnost ojačati. Revolucionarna partija je velika škola za svakog pojedinca koji želi da promeni svet. Zato je moramo stvoriti. Danas se gradi bolje sutra!

Šta misliš?