Zamislite da se na protestu na ulicama Beograda 15,000 građana okupi u čast partizanske borbe iz Drugog svetskog rata, kao deo predizborne kampanje neke nove levičarske partije. Nešto slično desilo se u Francuskoj, kada se 120,000 ljudi okupilo na predizbornom skupu Levog fronta slaveći godišnjicu uspostavljanja Pariske komune, slavnog revolucionarnog poduhvata u kom je radni narod Pariza zauzeo državnu vlast nakon bekstva kralja pred nadolazećom pruskom vojskom.
Komuna je nedugo zatim ugušena u krvi, ali je ostala simbol prve neposredne demokratije u istoriji, kada je narod mogao da bira i opoziva svoje predstavnike u bilo kom trenutku. Predstavnici nisu imali nikakve privilegije i čak su primali platu ne veću od plate prosečnog visokokvalifikovanog radnika. Nije čudo da su vladari čitave Evrope hteli da je uguše.
Činjenica da se toliko ljudi danas, u samom srcu kapitalističke Evrope, identifikuje sa revolucionarnom demokratijom je inspiracija svima nama koji smatramo da je čoveka moguće staviti ispred profita. Zato treba da se radujemo tome što predsednički kandidat Levog fronta, Žan-Lik Melonšon, po nekim procenama na predsojećim izborima može da dobije 14 odsto glasova.
Takav rezultat na francuskim izborima bio bi veliki korak unapred za radikalnu levicu u Evropi. Bio bi to udarac pokušaju vladajućih klika da teret kapitalističke krize prebace na leđa običnog čoveka koji živi od svog rada. Bio bi i korak unapred za političku artikulaciju alternative današnjem kapitalizmu.
Pitanje je, doduše, odakle se ova nova levica u Evropi uopšte pojavila i koje su joj glavne karakteristike. Kuda ona ide?
Levi front u Francuskoj nije izolovan primer. Kriza je svuda i svuda se javlja potreba za artikulacijom otpora. Nova levica postoji, kako u srcu evropskog kapitalizma, tako i na njegovoj periferiji. Nemačka ima Levu partiju, koja je nastala i pre francuske i koja je takođe osvojila više od 10 odsto glasova na izborima. Grčka ima levicu koja bi po predviđanjima trebalo da uzme više od 40 posto na predstoječim izborima.
Između te dve krajnosti, parlamentarno prisustvo levice afirmisalo se, na primer, u Portugalu (Levi blok), Irskoj (Ujedinjeni savez levice), Švedskoj (Leva partija), pa čak i u Engleskoj (gde je u parlament ponovo izabran glasnogovornik antiratnog pokreta Džordž Galovej). Napredak levih snaga tokom dvehiljaditih znači da su važan faktor koji vredi proučiti.
Nove leve partije imaju tri glavne karakteristike. Prvo, one su artikulacija narodnog otpora protiv kapitalističke ofanzive koja je usledila nakon kraha Sovjetskog Saveza, koji je na ovaj ili onaj način (nažalost, neopravdano) shvatan kao primer narodne i radničke vlasti. Kapitulacija oba vodeća krila radničkog pokreta u dvadesetom veku, dakle socijaldemokratije i komunista, pred ovom ofanzivom zahtevala je novu levicu, spremnu da stane na put jačanju tendencija ka nekontrolisanom tržištu i militarizmu evroatlantskog bloka zemalja oko SAD.
Drugo, nova levica donekle prevazilazi staru podelu na one koji bi da sistem menjaju revolucionarnim putem i onih koji žele da ga reformišu. Ona okuplja sve one koji hoće radikalne promene i kojima nije dovoljno da se drže bilo kakve levice samo zato što je „svaka levica bolja od desnice”, koja zagovara potpuno nekontrolisani kapitalizam i jurišanje za profitom svim mogućim sredstvima. Nova levica niče levo od „levog centra”, kog u Srbiji predstavljaju partije poput DS i SPS, i odbija da ulazi u koalicije koje će izrabljivati narod.
Treće, nova levica je spoj oba krila radničkog pokreta iz dvadesetog veka sa novim pokretima koji su nastali protiv kapitalističke globalizacije i imperijalističkog rata u dvadeset i prvom veku. Ovi novi pokreti rodili su se krajem devedesetih, tokom protesta protiv Svetske trgovniske organizacije u Sijetlu, SAD, 1999. godine. Ustali su mahom mladi, revoltirani socijalnim nejednakostima, zagađivanjem prirodne sredine, policijskom represijom nad protestima, seksizmom i rasizmom, ratom i drugim nepravdama koje je globalizovani kapitalizam pojačavao širom sveta.
Pokret je nastao u Americi, ali se proširio svetom. Gde god da su se sastajale konferencije globalnih moćnika održavani su antikapitalistički skupovi; svuda gde se vodio rat u interesu velikog kapitala na ulicama su izbijali protesti stotina hiljada, pa i miliona ljudi. Po izbijanju globalne kapitalističke krize, narodna okupljanja i okupacije glavnih trgova širom sveta, od Arapskog proleća 2011, preko Ogorčenih, ili Indignadosa, u Španiji, sve do Okupiraj Volstrit u SAD, bili su avangarda pokreta otpora tiraniji vladajućih elita.
Vratimo se na Francusku, kako bismo ilustrovali ovaj proces. Svetski pokret je u Francuskoj inspirisao kampanju protiv neoliberalnog ustava koji je 2005. godine pokušala da uvede Evropska unija. Taj ustav je predviđao veća prava za kapital, a manja za rad, kao i militarizaciju EU. Pokret otpora uvukao je mnoge levičare i pobedio na referendumu: Francuska je rekla „non”!
To je staru levicu ohrabrilo da se odvoji od „levog centra”. Bivši socijalistički ministar Melonšon napustio je svoju partiju, osnovao novu Levu partiju i pozvao na jedinstvo levice. Pridružila mu se Komunistička partija Francuske i tako je nastao Levi front. I mnoge manje revolucionarne struje na levici ušle su u novi front, koji se zalaže za ideju da se država pretvori iz sluge kapitala u neposrednog predstavnika narodne volje, da bogati plate za krizu, da se smanji moć finansijskog kapitala i da se Francuska povuče iz NATO-a.
Popularnost ove nove formacije je dokaz da mnogi tragaju za alternativom nesigurnostima dužničke ekonomije i budžetske seče, političkih oligarhija, državne represije i sveopšte krize. Oni možda ne znaju da li su za revoluciju ili reformu sistema, ali znaju da žele radikalne promene.
To je i snaga i slabost nove levice. Snaga je utoliko što jača jedinstvo tamo gde smo devedesetih godina imali podele koje su dozvoljavale desnici da zavadi pa vlada. Moglo bi se čak reći i to da levica još uvek nije otišla dovoljno daleko u stvaranju akcionog jedinstva koje bi spojilo sve one koji se osećaju isključenim iz društva usled političke krize vladajućeg sistema i koji osećaju da se nalaze pod udarom ekonomske krize – i to uprkos velikim pritiscima odozdo za jedinstvo.
Razlog je često nedostatak volje za izradom konkretnih tranzicionih političkih slogana, poput programa Levog fronta u Francuskoj. Takvi potezi mogli bi da ujedine nove pokrete, sumnjičave prema organizovanoj levici, i organizovanu levicu, koja se koncentriše isključivo na industrijsku radničku klasu i svoju praksu svodi na propagandu za socijalizam. Tako Leva partija u Nemačkoj borbu za slobodu interneta prepušta piratima, a zelenima borbu za životnu sredinu, iako programski prihvata obe ideje. Tako se propuštaju mnoge mobilizacije odozdo.
Druga krajnost su francuska Nova antikapitalistička partija, koja se pri formiranju Levog fronta držala po strani, iako je mogla da ponudi orijentaciju radikalnim snagama unutar fronta, ili staljinističke komunističke partije u Grčkoj i Portugalu, koje odbijaju da sarađuju sa ostatkom levice i tako sprečavaju šire jedinstvo. Njihovo zalaganje za jedinstveni front protiv kapitalističke ofanzive je potpuno apstraktno, jer smatraju da je on nemoguć ako nisu svi unapred spremni da prihvate socijalizam kao cilj. To znači da u praksi spadaju na puki ekonomizam koji kombinuju sa apstrakntnim prozivom na socijalizam.
Na kraju krajeva, to je razlog zbog kog su mase najčešće daleko ispred njih. Ipak, one ne uspevaju da probiju njihovu konzervativnost i razvijaju militantnu antipolitičnost, što produbljuje podele i osigurava propast. Izgradnja šireg jedinstva oko tranzicionih slogana je, dakle, nužni preduslov uspeha.
Nova levica i revolucija
Pa ipak, ni samo to nije dovoljno, jer čak i da levica prevaziđe svoje inicijalne podele, njena raznolikost se iznova pojavljuje kao njena slabost, utoliko što se prečesto dešava da uspeh donosi nova iskušenja: prvenstveno, udeo u vladajućim koalicijima. Mnogi osete da su dovoljno jaki da mogu da utiču na vlast i tako promene zemlju, pa se opeku.
Snaga nove levice je oslanjanje na vanparlamentarnu borbu, a ne parlamentarne kombinacije. To je najjasnije pokazao primer italijanske reformisane komunističke partije, Rifondacione komunista. Ona se postavila otvoreno prema novim pokretima i ušla u savez sa njima. Van parlamenta je mogla da računa na mnogo veće protestne i štrajkačke mobilizacije od „levog centra”. Unutar parlamenta je imala manji broj sedišta od „levog centra”.
Posle izbora 2006, Rifondacione je ušla u vladu „levog centra”. Rezultat toga? „Levi centar” je za male ustupke u vlasti od Rifondacionea tražio mnogo veće ustupke na ulicama i radnim mestima: obuzdavanje vanparlamentarne borbe. Vlast je, dakle, ipak radila protiv naroda, privatizacijom i vođenjem ratova van zemlje, a Rifondacione je imala zadatak da smiruje narod. Zbog toga Rifondacione na narednim izborima nije ni prešla cenzus: i radništvo i novi pokreti kaznili su ih za prokockano poverenje.
Zato je za novu levicu veoma bitno da ne bude u zabludi da će parlamentarnim kombinacijama zaustaviti desnicu. Njena snaga je upravo van parlamenta, u milionskim mobilizacijama koje mogu da primoraju vlast na ustupke, da ruše vlast koja služi kapitalu umesto narodu, da uspostavljaju novu vlast na radnim mestima i javnim prostorima, da stvaraju bazu za novu, narodnu demokratiju.
To ne znači da nova levica može prosto unapred da odbija bilo kakvu koaliciju sa levim centrom. Ona još uvek osvaja manjinu glasova, dok većina naroda još uvek glasa i ima iluzije u parlamentarni sistem. Stoga, kako bi postepeno razbijala te iluzije i koristila parlament upravo u cilju jačanja vanparlamentarne borbe, levica treba da unapred postavlja radikalne uslove za koaliciju sa levim centrom.
Ona mora da ponudi ono što je za nju minimalni, a što bi za levi centar bio maksimalni kompromis. Na primer, nemačka Leva partija nudi Socijaldemokratskoj partiji koaliciju na državnom nivou, ukoliko ova druga prihvati da zaustavi privatizaciju i reformu penzionog sistema, vrati veliki deo imovine pod državno vlasništvo i povuče nemačke trupe iz Avganistana.
To znači da će narod koji glasa za novu levicu videti da socijaldemokratija, dakle levi centar, najčešće ne želi da služi narodu, već da brani kapital. To otvara vrata diskreditaciji levog centra, jer bi se pokazalo da je on u stvari neprijatelj naroda i da je nova levica bolja opcija za borbu protiv desnice.
No, sâmo otvaranje vrata nije garancija. Druga strana medalje je upravo to da bi nova levica morala da dokaže da ima adekvatnu strategiju i taktiku za ostvarivanje nada i aspiracija naroda. Morala bi da bude bolja od levog centra na njegovom terenu. To znači da bi morala da nauči kako da koristi parlament kao polugu ne za dolazak na vlast i onda, odatle, menjanje vladajuće politike, već za sve širu mobilizaciju naroda van parlamenta u borbi za socijalna i građanska prava.
Jačanje vanparlamentarne borbe ojačalo bi pritisak na vlastodršce i kapital. Oni bi se verovatno okrenuli sve žešćoj represiji kako bi održali svoje pozicije i privilegije, svoje pravo da žive od tuđeg rada i na račun naroda. To je danas očigledno širom sveta, pa i na bazi nivoa represije u Srbiji.
Borba za reforme bi, dakle, poljuljala vlast kapitala. Svi oni koji žele radikalnu transformaciju društva morali bi u tom trenutku da se odluče za revoluciju kao metod za postizanje svojih ciljeva.
Zbog toga je ključno ne samo to da revolucionari treba da rade sa reformistima u cilju osvajanja reformi danas, već kako bi sutra, kada te reforme nateraju vladajuću klasu na borbu za goli opstanak, mogli da kanališu narodni pokret protiv države kao „izvršnog komiteta vladajuće klase”, ka stvaranju nove, narodne demokratije.
To je lekcija i za nas u Srbiji. Iako smo mi daleko od stvaranja nove leve partije, potrebno je da se borimo rame uz rame sa svima koji žele radikalne promene u društvu.
Ujedno, potrebno je da u svakoj borbi ističemo ono što ta borba ima zajedničko sa svim drugim borbama koje se odvijaju u tom trenutku; da pokušavamo da povežemo svaki krik nezadovoljstva, svaki kritični glas, svaki zahtev za osnovnim pravima, da ih artikulišemo u cilju jedinstva ekpsloatisanih i potlačenih; da branimo svakoga ko ustane protiv nepravde i za narodna prava.
Zato smatramo da je kampanja Pravo na protest nužan preduslov za stvaranje nove levice. Unutar te nove levice u nastajanju gradimo i Marks21 kao revolucionarno krilo, spremno da se najodlučnije bori za osvajanje neposrednih reformi i izgradnju borbenog duha i iskustva obespravljenih, što je neophodan preduslov za uspešno sprovođenje revolucije.
Jačanje nove levice u Evropi baca novo svetlo na provaliju koja stoji između naše političke „elite” i potreba naroda – ono pokazuje potrebu za stvaranjem nove leve partije i narodnog pokreta svih obespravljenih protiv kapitalizma. Pridružite nam se!