Novogodišnja poruka M21: Glavu gore, borbeno i ponosno u 2016!

Na prelazu sa ove na novu godinu, prisećamo se stihova Gavrila Principa, koji je u tamnici napisao:

„Tromo se vreme vuče

I ničeg novog nema,

Danas sve kao juče

Sutra se isto sprema.

I mesto da smo u ratu

Dok bojne trube ječe,

Evo nas u kazamatu,

Na nama lanci zveče.

Svaki dan isti život

Pogažen, zgnječen i strt.

Ja nijesam idiot –

Pa to je za mene smrt.“

Te reči podsećaju na današnje stanje u Srbiji. Dok životni standard iz dana u dan opada, režim Aleksandra Vučića priprema svoju dalju konsolidaciju i učvršćivanje. Vučić zna da je njegov poraz pre ili kasnije neminovan, jer je svaki poredak koji se gradi na eksploataciji i obezvređivanju radnog naroda suštinski nestabilan. Ali Vučić i dalje raspolaže nedostatkom opozicije i podrškom lokalnih tajkuna i velikih međunarodnih sila.

Zato se sprema za nove prevremene izbore, kako bi sebi produžio rok trajanja i završio posao koji je započeo: sprovođenje neoliberalnih mera pod diktatom zapadnog i domaćeg kapitala, mera potrebnih za obnovu domaćih tajkuna i novopečenih gazda. Dalja privatizacija javnog sektora, gašenje državnih firmi, otpuštanja i zamrzavanje plata i penzija su deo paketa dogovorenog sredinom decembra sa MMF-om.

Jedno bitno priznanje u dokumentu MMF-a je to da profiti stranih firmi nastavljaju da napuštaju Srbiju, a pokrivaju ih samo priliv spoljnih direktnih investicija i doznake radništva zaposlenog u inostranstvu. Isti MMF primećuje da je u trećem kvartalu opao izvoz iz Srbije, a svakako se očekuju problemi zbog tokova u međunarodnoj privredi koja nije u uzlaznoj putanji. Ne mari, poručuju iz MMF-a, novac koji su nam zajmili je tu da nastavimo da jačamo… zavisnost privrede od spoljnih faktora i tržišta.

Dok se privreda tako navodno sporo oporavlja pod Vučićem – odnosno dok svedočimo „astronomskom“ rastu nešto manjem od 1 odsto – jasno je da se oporavljaju samo profiti stranih kompanija i lokalnih kapitalista, dok život onih koji za njih rade ostaje bedan i bez dostojanstva, a i bez ikakve sigurnosti. Istovremeno, svakodnevnim životom dominiraju Vučić, Vučić i Vučić, tabloidizacija medija i ruiniranje kulturnog života uopšte.

Protiv radništva se vodi klasni rat u ime kapitala, rat u kom je potrebno ubediti radni narod da je nesposoban i da ne zaslužuje bolje. Ne radi se tu samo o uslovima na radu, već o životnom standardu: o mogućnostima radničke klase da koristi javna dobra, da se leči i obrazuje, da se kulturno uzdiže i izgradi sebi i svojima dostojanstven život. Ne treba da čudi to što je MMF pohvalio vladu Srbije na „merama štednje“ prema samohranim majkama: profit se sve više stavlja iznad čoveka. Ne treba da čudi ni to što MMF ne spominje univerzitete, dok mladi nastavljaju da trpe dalje pritiske „tržišta“ na studiranje.

Uprkos svim problemima koji nas muče i koji stoje pred nama u narednoj godini, treba da se setimo da nismo nemoćni, da možemo da menjamo svet oko sebe. Upravo smo mi ti koji stvaraju sva dobra i usluge kojima se kapitalisti služe da naprave profit. Radnička klasa treba da je ponosna na sebe i na svoj rad. Svaki put kada se njena uloga umanjuje, vređa i gazi, radnička klasa treba da uzvrati snažnim udarcima protiv poslodavaca i države. Ukoliko je snaga kapitala u razjedinjenosti, strahu i neznanju radništva, utoliko radnička klasa treba da gradi kolektivnu solidarnost, ponos i svest.

Radnička klasa može da izgradi drugačiju budućnost za čitavu zemlju ukoliko osvoji vlast, odbaci strani dug, nacionalizuje i stavi pod svoju kontrolu sve banke i čitavu privredu, i započne ulaganja za upošljavanje novih radnica i radnika, svih budućih generacija. Radnička klasa je širom sveta danas u većini i svakog dana njeni kapaciteti i mogućnosti rastu, od Kine i Indije, preko Brazila i Argentine, do Amerike i Evrope. Svuda se postavlja isto pitanje: zašto profiti rastu, a standard opada? Radnička borba je na pomolu širom sveta.

Da bismo pobedili potrebno je biti deo kolektiva i član radničkih organizacija, od sindikata do partija. Nažalost, sindikati su u Srbiji slabi i razjedinjeni, a često ih predvode korumpirane ličnosti. Radničkih partija nema, iako se mnoge pozivaju na ideje levice, odnosno ideje radničke klase. Ukoliko žele taj predznak, one moraju da se dokažu u borbi za radničku stvar. Ali radništvo ne treba da čeka na njih. Treba samostalno da se organizuje i da predstavlja svoje interese. Inicijative poput Levog samita Srbije su početni koraci u stvaranju takve partije od strane samih radnica i radnika. Zato je Marks21 deo tog poduhvata, ali zna da on nije dovoljan. Potrebno je još upornosti, znanja i strpljenja. Potrebna je masovnost i kreativna i sveobuhvatna borbenost čitave klase.

Mi smo ponosni na naš doprinos radničkoj stvari i obećavamo pred klasom da nećemo posustajati ni u 2016. Pozivamo i ovim putem da nam se pridružite da zajedno koračamo u budućnost. Pobeda je neminovna ukoliko se udružimo, jer je solidarnost naša snaga. Posle decenija poraza, širom sveta radništvo i levica napreduju, uprkos privremenim preprekama i porazima. Zato glavu gore, radništvo Srbije: ponosno i borbeno u 2016!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Radikalna levica saglasna: bez pridruživanja Levici Srbije

Enciklopedija mrtvih: recenzija