Ubistva novinara Charlie Hebdo-a uistinu su užasna, ali je rikošet islamofobije koji će uslediti ono čega svi zaista treba da se pribojavamo.
Veliki broj novinara ubijen je iz neposredne blizine u prostorijama Charlie Hebdo-a, od strane kretena koji su mlatarali nečim nalik na mitraljeze. I dalje je prerano za potpun i koherentnan politički narativ o ovim ubistvima. Sve što u ovom trenutku imamo su korektne, ali banalne teze o tome da za tako nešto nema nikakvog opravdanja, da je svaki napad na novinare gnusan čin, da se sloboda govora mora braniti do poslednje kapi krvi, i tako dalje. Ako iz nekog razloga stvarno tražite takvu propoved, na pogrešnom ste mestu.
Pa ipak, treba imati na umu širi narativ do kog dolazi usled žurbe da se zauzme stav, u trenutku u kom mediji pokušavaju da uklope sve – isprva u potpunosti posredne – detalje u priču koja će ponuditi objašnjenje. Pretpostavka je da su ubice članovi nekakve islamističke grupe, verovatno povezane sa Islamskom državom, te da su egzekucijom novinara sproveli političku odmazdu za redovne satirične napade ove publikacije na islam. Za početak, ima nekoliko stvari koje bih tim povodom rekao izvan onoga što je sasvim očigledno.
Prva tačka je to da je francuski predsednik Fransoa Oland ovo dosta rano proglasio „terorističkim“ napadom. Nije neophodno da smo upućeni u bilo kakve konkretne detalje ovog događaja da bismo razumeli svrhu takvog poteza. „Terorizam“ nije naučni, već inherentno normativni termin.
Primena „terorizma“ u takvom kontekstu do sada nam je već dobro poznata Povodom ubistva u Vulviču izneo sam tezu da taj termin funkcioniše kao narativni aparat, predstavljajući šačicu ljudi kao civilizacijsku pretnju čime se priziva stoička odbrana („britanskih vrednosti“, „la république“, „Zapada“, itd). Time se opravdavaju represivni i bezbednjački odgovori koji imaju tendenciju da ciljaju na Muslimane kao takve, odgovori koji se u Velikoj Britaniji uglavnom nalaze pod rubrikom vladine Preventivne strategije.
Druga tačka je ta da već imamo ogroman pritisak, u ovom kontekstu, da stanemo u odbranu Charlie Hebdo-a kao važnog eksponenta „zapadnih vrednosti“, ili u nekim slučajevima čak i kao briljantnog radikalnog bastiona levičarskog anti-klerikalizma.
E sad, mislim da postoji bitna razlika između solidarnosti sa napadnutim novinarima, odbijanja bilo kakvih ustupaka ideji da novinari mogu biti „legitimne mete“ i solidarnosti sa, iskreno govoreći, rasističkom publikacijom.
Ovde neću da trošim dodatno vreme na ovu tačku: uzimam zdravo za gotovo – bez obzira na njihove druge delatnosti, ili ma koje njihove validne komentare – da je način na koji ta publikacija predstavlja islam rasistički. ako vam je potrebno neko dodatno uverenje u tu tvrdnju, predlažem vam da sprovedete sopstveno istraživanje, počev od (ponovnog) čitanja Orijentalizma Edvarda Saida, kao i nekih bazičnih uvodnih tekstova o islamofobiji, pa da se vratimo razgovoru.
Skretanje s teme. Tokom „Nevolja“, jedan od najozloglašenijih poteza britanske premijerke Margaret Tačer bilo je slanje SAS-a da ubije tri nenaoružana člana Irske republikanske armije na Gibraltaru.
amnesti internešnel je ovo ocenio kao nečuven slučaj vansudskog ubistva i najavio pokretanje istrage. Zapomaganja usled skandala iz parlamentarnih klupa torijevaca gospođa Tačer vešto je kanalisala podrugljivim i ciničnim komentarom sa govornice: „Nadam se amnesti bar donekle brine i za preko dve hiljade ljudi koje je IRA ubila od 1969. godine do danas.“
„Rat protiv terorizma“ podsetio nas je na taj taboraški „ili si sa nama ili protiv nas“ pristup. Pretpostavljam da ćemo ga sada, nažalost, ponovo slušati, a mnoge koji bi trebalo da su bolji od toga gledati kako kapituliraju pred političkim ucenama.
argument će biti da nam je zbog „dobrog ukusa“ potreban „pristojan vremenski period“ pre nego što se upustimo u kritiku Charlie Hebdo-a. Ipak, s obzirom na nivo tekuće antimuslimanske reakcije u Francuskoj, velike i zastrašujuće antimuslimanske pokrete u Nemačkoj, kao i stalna antimuslimanska zastrašivanja u Velikoj Britaniji, te imajući u vidu ideološke svrhe u koje će se ova grozota upregnuti, od suštinskog je značaja da ovo pitanje razumemo na pravi način.
Ne, u kancelarije Charlie Hebdo-a ne treba da uleću ubice i mlataraju oružjem. Ne, novinari nisu legitimne mete za odstrel. ali ne, mi isto tako ne smemo da stanemo uz neizbežnu državnu reakciju protiv Muslimana, niti uz ideološki juriš u odbranu fetišizovanog, rasijalizovanog „sekularizma“, kao ni da pristanemo na ucenu koja nas prisiljava na solidarnost sa jednom rasističkom institucijom.
Preuzeto sa Jacobina