Pobedilo istorijsko „NE“ u Grčkoj: Na redu je raskid sa evrom![9 min. čitanja]

Radni narod Grčke odlučno je danas odbio ucene Evropske unije i na referendumu se izjasnio protiv režima „štednje“ koji mu nameće diktat velikih sila. Ovo je istorijski trenutak od svetskog značaja, zato što ovaj referendum neće uticati samo na Grčku, već i na celokupnu evropsku i svetsku ekonomiju.

Svetska kriza kapitalizma

Svetska kapitalistička kriza počela je još 2007. godine. Budući da je ekonomski rast u proteklih nekoliko decenija previše zavisio oda finansijskog kapitala, došlo je do pucanja bankarskog sistema razvijenog kapitalizma. Spasavanje banaka budžetskim novcem pretvorilo je privatne dugove kapitalista u javni dug država, prebacivši tako teret plaćanja krize sa moćnika na stanovništvo.

Sav kapital koji je „lutao“ svetom u potrazi za profitom naglo se vratio u zemlje razvijenog sveta. Zato su se posledice krize dublje osetile na periferiji sistema. Arapske revolucije, rat u Ukrajini i svetsko poskupljenje hrane samo su neki od primera tog procesa. Isti proces još duže traje u Istočnoj Evropi, pa i u Srbiji, gde su narodi ponižavani tokom decenija „tržišnih integracija“, otpočetih ne posle pada Berlinskog zida, već i pre, pod tzv. „komunističkim režimima“.

Puko očekivanje da će budžetska štednja i tržišni mehanizam izvući svet iz krize nije urodilo plodom, baš kao ni tridesetih godina dvadesetog veka. Tamo gde je došlo do delimičnog oporavka, velikim delom bile su zaslužne upravo državne intervencije i održavanje javne potrošnje. Državna intervencija, ipak, nije dugoročno rešenje, jer samo produbljuje dužničku krizu i jača kapitalistički sektor.

Na primer, nigde do sada nismo videli da je spasavanje banaka javnim novcem bilo ispraćeno uspostavljanjem demokratske kontrole nad bankarskim sektorom. Naprotiv, umesto toga usledilo je njegovo restruikturiranje i povratak u privatno vlasništvo, radi očuvanja principa profitnog motiva. Zato se ne može reći da je igde zaista došlo do potpunog oporavka, jer se otvaraju novi ciklusi zaduživanja i održavaju uloge kreditora i dužnika.

Da bi ovakav manevar bio uspešan na duži rok, potrebno je svuda oboriti cenu rada, odnosno osigurati mogućnost vladara da stvore masovniju nezaposlenost ili da podignu produktivnost rada, te da ponovo krenu da ulažu u realnu privredu. To nije lako izvesti jer dugoročna štednja, brutalna eksploatacija i državna represija izazivaju gnev i bes obespravljenog radnog naroda. To se najviše vidi u trenutno najbitnijoj krizi u svetskom kapitalizmu: krizi evrozone.

Kriza evrozone i rast evropske levice

Razlog se velikim delom krije u specifičnoj arhitekturi evropskog projekta. Monetarna unija bez fiskalne unije znači da se koristi jedna valuta, ali da ne postoji nikakav jedinstveni mehanizam redistribucije i državne intervencije zarad održavanja potrošnje tokom ekonomskog ciklusa.

Evro je, kao zajednička valuta velikog broja država članica EU, samo pojačao tendenciju ka ulasku u krizu evrozone. Evro i evrozona su okovi oko nogu zemalja evropske periferije. Evro je uveden kako bi Nemačka mogla da obori relativnu vrednost svoje prejake valute, nemačke marke, prema drugim evropskim državama, i tako učini svoj izvoz konkurentnijim.

Zemlje evropske periferije nisu mogle da se takmiče sa Nemačkom, koja ima tehnološki napredniju i produktivniju proizvodnju, ali nisu više mogle ni da se brane devalvacijom svojih valuta. Stoga su bile primorane na internu devalvaciju, putem sve većeg otpuštanja radništva. Održavanje stabilne, niske inflacije dolazi nauštrb zaposlenosti. Na svetskom planu, to opet sve pomaže nemačkoj industriji, jer Evro relativno slabi, pospešujući izvoz Kini.

Neke zemljeu Evrozoni, koje su ključne za nemačku proizvodnju, uključene su neposrednije i dublje u njenu privredu, a dobijaju i veću pomoć putem strukturalnih fondova Unije. Druge su više potrošači, odnosno kupci proizvoda nemačke industrije, i tamo vidimo sve dublje srozavanje standarda, pogotovo nakon što je svetska kriza stvorila potrebu za javnim spasavanjem banaka i vraćanjem dugova kreditorima.

Zato su se proteklih godina širom evropske periferije rodili masovni društveni pokreti koji se protive štednji. Često su to levi pokreti, a neki su prerasli u političke partije. Najbitniji primeri su grčka Siriza i španski Podemos. Ove dve partije su radikalno leve, u smislu da žele prekid štednje, više državne intervencije u korist radnog čoveka, raskid sa dužničkom ekonomijom i politiku rasta na evropskom nivou. Naravno, takvi pokreti i partije postoje i u zemljama „centra“, poput Die Linke u Nemačkoj, ali tamo su te partije slabije, usled toga što je u zemljama kreditorima kriza slabijeg intenziteta.

Kontradikcije evropske levice i referendum u Grčkoj

Problem partija evropske levice je u tome što su vezane za ideju reforme Evropske unije. To se najjasnije vidi u taktici koju Siriza primenjuje od kada je na vlasti. Još od pobede Sirize na izborima postalo je jasno da Evropska unija i Međunarodni monentarni fond (MMF) nisu spremni da ni na koji način Grčkoj izađu u susret.

Sirizi je otpočetka bilo jasno da bi ostanak Grčke u evrozoni morao da označi neku vrstu kompromisa sa kreditorima. Zato je ona pred dolazak na vlast ublažila svoj program. Nije više zahtevala nacionalizaciju banaka, odbijanje isplate duga, totalni prekid štednje itd. Naprotiv, ona je sada bila spremna na uspostavljanje kontrole nad bankama, delimično opraštanje i reprogramiranje duga i ublaženu štednju.

Siriza sve vreme računa sa dve ideje: prvo, da je pretnja neisplatom duga ozbiljan pregovarački faktor, jer kreditori ne žele još jedan „Liman braders trenutak“, tj. situaciju u kojoj banke ne veruju jedne drugima, ne znajući koliko jedna ili druga gube u Grčkoj, te prekidom međubankarskih pozajmica dovode do stvaranja „kreditnog šoka“ (credit crunch). Druga ideja predstavlja još dublju ucenu kreditorima: Siriza je računala sa tim da kreditori žele da održe Grčku u evrozoni, da ne bi bili u situaciji da, ako Španija i Italija imaju problem, i one odluče na privremeni izlazak iz evra.

Međutim, Ciprasu je pre nedelju dana postalo jasno da se to neće dogoditi. Zato je kao pregovarački potez povukao i održavanje ovog referenduma. Elite Evropske unije su prestravljene od same ideje referenduma, tj. demokratije, još od kada je francusko „NE“ 2005. godine ugasilo novi evropski, neoliberalni ustav. Cipras i dalje pokušava da to predstavi kao pregovarački potez, jer pokušava da natera one kreditore koji imaju više da izgube od grčkog kolapsa da urazume Berlin.

Pa ipak, Cipras je, u sve većoj panici, bio spreman i da prihvati suštinski sve druge zahteve Evropske komisije, Evropske centralne banke i MMF-a: „reformu“ penzija, liberalizaciju tržišta rada, itd. Nudio je, dakle, suštinske ustupke protiv svog mandata, samo kako bi odobrovoljio kreditore da Grčkoj omoguće blaži tretman.

To mu je delimično uspelo. MMF je u petak suštinski priznao da je Grčkoj potreban moratorijum na dug od 20 godina i dodatni kredit za rast, sve što je Siriza govorila od kada je na vlasti. Isto tako, čak je i nemački ministar finansija u subotu priznao da Nemačka neće dozvoliti Grčkoj da propadne u narednim danima. Međutim, to su sve kalkulacije svetskih moćnika. Kako inače objasniti odluku Evropske centralne banke da prekine podršku grčkim bankama i tako zastraši glasače u Grčkoj? Kako objasniti izjave mnogih zvaničnika i zvaničnica država članica i čelnika i čelnica Evropske unije da referendum nije o štednji, kao što u njemu piše, već o članstvu Grčke u evrozoni?

Svi ti pokušaji sprečavanja demokratskog izraza volje naroda u Grčkoj pokazuju da, iako znaju da je za spasvanje evrozone neki kompromis potreban, kreditori ostaju ti koji diktiraju karakter kompromisa. A to je klasni karakter: kapitalisti bi pre da grčki kapitalisti zadrže kontrolu i igraju po pravilima igre, nego da to budu predstavnici radničke klase, pa čak iako su veoma umereni, spremni na kompromis i na žrtvovanje svoje strane, kao što je to očigledno na primeru vođstva Sirize.

Klasni karakter ovog projekta je više nego jasan: svi kapitalistički listovi, partije i crkva su na strani evrozone i kreditora. Svi su za štednju. Svi su prebacili ogromne svote novca van Grčke. Svi podržavaju Angelu Merkel. Zašto? Da bi osigurali svoju imovinu. A zašto Merkel to dozvoljava? Zato što se plaši da bi, ukoliko popusti pred Sirizom, ohrabrila takve pokrete u Španiji, Italiji, Irskoj, pa i Nemačkoj. Da ne bi bila primorana na prevelike kompromise, ona je spremna da ponudi slabiji kompromis nakon Sirize: da pokaže da je za sve potlačene bolje da se drže pravila da nešto dobiju.

To je riskantan potez i za kreditore, jer nikad ne mogu da budu sigurni da li će radni narod da prihvati lekciju.

Pobeda Sirize i sledeći koraci: šta će biti sa evrom?

Ovom prilikom kreditori su spektakularno izgubili. Terorisali su Grke i iznudili „NE“. Sada je za radništvo širom sveta na pomolu nova era.

Međutim, Siriza ne sme da se vrati pred kreditore samo sa zahtevom da dođe do ublažavanja neoliberalnih reformi, odlaganja duga i smirivanja narodnih očekivanja, kako neki njeni glasnogovornici već traže.

Naprotiv, ako Siriza ne izigra poverenje radnih ljudi i ako odbije štednju kao takvu, videćemo dalju destabilizaciju klasne moći vladara širom evrozone i potencijal za proboj radikalne levice u više zemalja.

Da bi se to dogodilo, potrebno je da evropska levica raskine sa idejom reforme Evropske unije, strukture koja se pokazala spremnom na sve da bi sprečila reformu.

Siriza je prva partija koja to mora da učini. Ona mora biti spremna na radikalna rešenja po pitanju banaka, valute i vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Tek tada će ovu pobedu pretvoriti iz pregovaračke, taktičke pobede, u borbenu, stratešku pobedu. Ukratko, Siriza mora da skrene ulevo.

Sirizina borba nije samo njena, nije samo grčka, već je borba svih onih koje je kapitalistička kriza ponizila i ugrozila. Vreme je da svi kažemo „OXI“ – „NE“ – našim vladarima i dignemo barjak revolucionarnog socijalizma.

Šta misliš?