Podrška štrajku prosvetnih radnika!

Tri udružena prosvetna sindikata stupila su u najavljeni delimični štrajk 24. januara 2011. U petak 28. januara veliki broj osnovnih i srednjih škola širom Srbije obustavio je nastavu. U štrajku učestvuje oko 1,212 škola, dok je oko 600 njih potpuno obustavilo nastavu. Zahtevi sindikata tiču se poboljšanja materijalnog položaja prosvetnih radnika, koji su odlučni su da štrajkuju dok im se zahtevi ne ispune.

Jasno je i da je država odlučna u svojoj nameri da slomi štrajk prosvetara i da se pri tom koristi represivnim metodama poput zastrašivanja i zabrane kretanja, pretnji telefonom, medijskim manipulacijama i iznošenjem lažnih podataka u javnost (kao što je izjava premijera da bi ispunjenje zahteva prosvetara dovelo do inflacije od 300%).

Revolucije u Tunisu i Egiptu su odjeknule i u ušima naše vladajuće elite na šta ukazuje činjenica da su prosvetare optužili za podsticanje sličnih nemira u Srbiji. To je očigledan znak da je vladajuća klasa u strahu, pa pokušava da podeli radničku klasu i predstavi revoluciju na Bliskom Istoku kao nešto nepoželjno i štetno po narod.

Oštar odgovor države je znak zaoštravanja sukoba između klasa i pogoršanja materijalnog stanja radnika koji na to reaguju štrajkovima i protestima. Najavljeni štrajk Nezavisnog sindikata policije – represivnog aparata države – samo je još jedan znak nestabilnosti u zemlji i objašnjava nervozu, kako vlasti tako i opozicije.

Zahtevi prosvetnih radnika ne samo da su opravdani, već predstavljaju minimum koji radništvo može zatražiti u trenutku u kom vlast pokušava da otplaćivanje krize banaka i drugih kapitalista prebaci na teret radnica i radnika, kako bi sprečila ekonomski krah sistema.

Novca za prosvetare ima, budući da su banke u Srbiji samo u prvoj polovini 2010. godine profitirale sa 15.4 milijardi dinara, a da ne govorimo o njihovom godišnjem profitu ili profitima drugih velikih kompanija.

Umesto da već osiromašena radnička klasa plaća za njihovu krizu, novac za ispunjenje radničkih zahteva i poboljšanje opšteg ekonomskog stanja naroda, trebalo bi uzeti od onih koji su ovu krizu izazvali.

Sve veća represija pri gušenju socijalnih nemira (studentskih i radničkih) i pogoršanje materijalnog stanja radničke klase upućuju nas na sve veću potrebu za stvaranjem šireg antikapitalističkog fronta koji bi bio u stanju da odgovori na državnu represiju i ponudi alternativu kapitalizmu.

Pozivamo sve koji ovu borbu smatraju nužnom i neodložnom na solidarnost sa prosvetnim i ostalim radnicima, kao i da nam se pridruže u formiranju fronta koji staje u odbranu njihovih prava i bori se protiv državne represije.

 

Pismo podrške štrajku prosvetara

Svetska ekonomska kriza dovela je do prezaduživanja mnogih država, bankrota preduzeća i ogromne recesije. Radništvo i najugroženiji slojevi društva u čitavom svetu suočeni su sa oštrom sečom budžeta i padom prihoda, u pokušaju vladajućih klasa da teret krize prebace na njih. Širom Evrope i sveta radnički pokret je do sada pružio izvanredne primere otpora: od masovnih generalnih štrajkova u Grčkoj i Francuskoj, do aktuelne revolucije u Tunisu, koja preti da se proširi Bliskim Istokom.

Srbiju, koja se već decenijama nalazi u krizi, nova globalna recesija samo je dodatno pogodila. Suočavamo se sa zamrzavanjem plata, stečajevima, otpuštanjima, sve višom stopom nezaposlenosti, a nasuprot toga – vrtoglavim rastom cena osnovnih proizvoda i usluga.

Reforma obrazovnog sistema ide u korak sa neoliberalnom reformom čitavog društva – znanje se pretvara u puku robu koja postaje dostupna samo bogatima, a država pokušava da gde god može umanji svoje izdatke. Ovo dovodi do situacije u kojoj obrazovni sistem proizvodi lako zamenjive šrafove koji treba da obavljaju krute i unapred određene dužnosti, umesto da radi na stvaranju svesnih i kritičkih mislilaca.

Solidarnost sa prosvetnim radnicima je u opštem interesu svih nas – roditelja, đaka, ali i širih slojeva društva. Nadamo se da će vaš štrajk biti prvi u seriji masovnijih radničkih borbi protiv otpuštanja, za bolje uslove na radnim mestima i veće plate, kao i da će vaša borba uroditi plodom.

Napad na jednog je napad na sve nas! Zbog toga mi podržavamo vašu borbu i nadamo se njenom uspehu i široj solidarnosti đaka, studenata i radnica i radnika iz javnog sektora.

Solidarnost je naša snaga!

Redakcija Solidarnosti

4 Comments

Leave a Reply
  1. Ne vidim razlog za bilo kakvo solidarisanje sa jednom, u potpunosti, neradničkom strukturom.

    Štrajk prosvetara se konstantno bazira na platnim povišicima, a jasno je da imaju sasvim pristojne plate i uz to u državnom aparatu najveći broj neradnih dana. Kritičko mišljenje, koje je ovde pomenuto, ni u jednom momentu se nije poteglo kao povod za štrajk; ni u jednom momentu tim “prosvetarima” nije stalo da pomognu u istinskom prosvećivanju društva. Činjenica da u “prosveti” nema naznaka da se izbaci veronauka, da se ukine “školska slava”, da se obrazovanje vrši sistematski, a ne da se zadovoljava forma ispod koje će stajati sluđeni učenici, sve govori o kakvoj je “radničkoj” klasi reč.
    Ne obavljaju one zadatke za koje su obavezni, odrađuju umesto da rade, mlađi kadar koji dolazi je dobrim delom neprofesionalan.

    Ovi ljudi, u suštini, svoju egzistenciju zadovoljavaju na jednom zaista zavidnom nivou, a onda kada vide da mogu da se iživljavaju traže povišice. Pitanje je samo: povišice za šta? Za nerad i nestručnost?

  2. @Branko:
    U tvom komentaru ima solidnih poenti, ali je fokus promašen, u smislu da se za loše stanje okrivljuju radnici umesto oni koji su do lošeg stanja i doveli.
    Prvo, prosvetari su radnici. Sledeći klasičnu marksističku definiciju (oko nje možemo da se sporimo na drugom mestu, prihvatimo je rasprave radi) oni ne poseduju sredstva za proizvodnju, već prodaju svoju radnu snagu za platu – da, iako nisu manuelni radnici, opet jesu radnici, na osnovu ovakve distinkcije.
    Drugo, ko određuje ”pristojnost plata”? Možda mi koji nismo prosvetari ne možemo tačno da odredimo šta je pristojna plata za njih. Dosta je teško odrediti takvo nešto kao što je pristojnost (lakše je odrediti visinu u odnosu na prosek), ali je ono što je bitno rečeno u tekstu: ”Zahtevi prosvetnih radnika ne samo da su opravdani, već predstavljaju minimum koji radništvo može zatražiti u trenutku u kom vlast pokušava da otplaćivanje krize banaka i drugih kapitalista prebaci na teret radnica i radnika, kako bi sprečila ekonomski krah sistema.” Stoga, umesto da raspravljamo čija je plata ”manje mala”, treba da se orijentišemo na to da novac za sve radnike uzmemo od onih koji ga imaju i previše.
    Treće, što se tiče stvarnog prosvećivanja društva – da li je u interesu vladajućoj strukturi da veći deo društva bude prosvećen? Naravno da nije. Takođe, ma koliko se radnici i radnice u prosveti potencijalno upinjali da rade na tome, nastavni plan i program u suštini pravi Ministarstvo, ono određuje knjige i njihove autore, itd. itd., a znamo pod čijom je ono kontrolom. Nijedna grupa radnika ne učestvuje u formiranju šire i dugoročnije politike bilo firme, bilo državnog sektora. Opet, da li je realno (čak i kada bi oni mogli uticati na obrazovnu politiku) očekivati od ljudi sa nerealno malim platama da misle o tako nečemu? Jer ipak, prazan stomak ne rađa ideju. Zato, krenimo putem ekonomskog poboljšanja da bi se došlo do drugih vrsta razvoja.
    Četvrto, radnička klasa ume da bude pod uticajem vladajućih ideja isto koliko i svi ostali – upravo je to razlog, plus stavka broj tri iz mog komentara, zašto regresivne forme nastave poput veronauke i sl. i dalje postoje. Međutim, baš je štrajk prvi korak ka jednom oslobođenju što od ekonomskih stega, što ideoloških. Zato je bitno podržati štrajk, ma koliko njegovi učesnici ne pripadali ”idealu” koji se nama dopada – ne postoji ideal, ono što mi pod time smatramo stvara se u konkretnoj praksi, čija je embrionska forma štrajk.
    Peto (i poslednje), što se nerada, odrađivanja i nestručnosti tiče, za to su mahom pored opšte atmosfere bede u društvu i specijalnog stanja prosvetnih radnika, odgovorne i škole i univerziteti kroz koje prosvetari prolaze da bi bili prosvetari. A pod čijom su kontrolom univerziteti i škole, budući da su državni? Iste one države koju ne interesuje prosvećivanje i emancipatorno obrazovanje, već reprodukovanje ideologije i stvaranje zamenljivih zupčanika u sistemu, a ne istinski obrazovanog stanovništva. Represija u bilo kom vidu uvek dolazi odozgo, ali otpor zato svoje korene nalazi na najnižim stupnjevima strukture.

  3. @Konstanc

    Naravno, slažem se da su radnici u postojećem društvenom kontekstu, moja primedba je bila u širem kontekstu ali nebitna za konkretan problem.

    Druga tačka tvog komentara za mene nije na mestu, jer ako uzmemo u obzir položaj i privilegije koje imaju prosvetni radnici u odnosu na ostatak državnog aparata/javnog sektora, videćemo da se oni zapravo iživljavaju. Zašto ne bi štrajkovalo i zdravstvo? Kao što i hoće. Zašto ne policija? Kao i što i hoće. Zašto ne i opštine? Zašto se svi ne pobune da paralizuju sistem, ako im je zaista do promene sistema? Ne, oni neće da menjaju sistem, njima ovakvo stanje stvari savršeno odgovara, jedino što je bitno u čitavoj priči jeste platna povišica. Sigurno da sistemska promena neće doći iz javnog sektora, bar ne u onoj meri koju revolucija ili radikalnija reforma zahteva, i zbog toga se ovi aparatčici ovako i ponašaju. Ovo je sukob unutar sistema, oni ne podrivaju njegove osnove jer ne zahtevaju kvalitativne promene.

    Treće. Ne mora da znači da prazan stomak ne rađa ideju, upravo suprotno. Da bi siromašan opstao, on mora biti inovativan i inteligentan, konstantno iznositi prdloge za poboljšanje sistema i to u njegovim osnovama. Prosvetari to ne rade. Ponašaju se konformistički, javno ne podržavaju ideologiju ali su u stanju letargije i potpune nezainteresovanosti za obrazovni sistem.

    Četvrto. Prihvatio bih štrajk je u cilju buđenja širih društvenih slojeva, ali bojim se da smo ovde potrošili taj revolucionarni potencijal. Čini mi se da će proći još dosta vremena dok se radništvo zaista ne organizuje; sindikati su u rasulu, ne deluju konzistentno, a usamljeni pokušaji radnika da promene nešto deluju očajnički.
    Svaki segment društva je ispolitizovan, kompromitovan. Ljudi se osećaju izdanim, proneverenim, prihvataju sivo i crno tržište, a to prihvata i država. Što je najgore, nemamo ni alternativu postojećem, ne pojavljuje se ona grupacija koja bi trebala da se uzdigne iznad politikanstva i da vodi konkretnu promenu, pre svega lustraciju.

    Štrajk prosvetara je samo sukob oko povišica unutar jedne velike “partije” zvane državna ideologija.

    Razumem ideološki pogled koji se zastupa ovde i drago mi je da postoji (pripadam tome), ali prema ovakvom štrajku sam izuzetno skeptičan.

  4. Branko, mislim da bi vecina primedbi koje upucujes na racun prosvetara mogle, na ovaj ili onaj doteran nacin, da se zakace na bilo koji sloj radnicke klase.

    Tako bi, recimo, radnici privatnog sektora bili kukavice koje ne smeju da udju u strajk — iako je u praksi gotovo nemoguce ni da se sindikalno organizuju, kamoli strajkuju. Radnici EPS-a ne bi ni smeli da se bune jer su im plate iznad republickog proseka. U zdravstvu je korupcija siroko rasprostranjena, zasto bi oni tek sebi dali za pravo da se bune. O policiji ne vredi trositi ni reci. I tako u nedogled.

    Stvar je u tome da ljudi uce i menjaju se kroz borbu. Takodje, jedna grupa radnika/ca koja u ovakvom stanju (koje sasvim dobro opisujes) odluci da udje u strajk koji direktno napada na MMF diktat o zamrzavanju plata koji vlada sprovodi, moze dati podstrek radnistvu u drugim sektorima. To smo prosle zime videli sa TE Nikola Tesla i Kursumlijom, a vidimo i sada posebno na primeru zdravstva koje od danas ulazi u strajk. U ovakvoj situaciji zahtev za povecanjem plata preti da otvori ‘pandorinu kutiju’, kako su to uostalom i sami drzavni zvanicnici uplaseno rekli.

    U kapitalizmu su svi eksploatisani. Svi pripadnici/e radnicke klase proizvode ili pruzaju usluge, a zauzvrat dobijaju samo deo protivvrednosti u vidu plata. Naravno da je moguce cak i sa velikom preciznoscu utvrditi koji su sektori eksploatisaniji, ali to nas, bojim se, odvodi u corsokak statistike. Ako govorimo o borbi ona mora biti ziva i dinamicna. Ovde je dinamika borbe upravo u napadu na zvanicnu drzavnu politiku zamrzavanja plata i penzija (tj. svaljivanja tereta krize na radnistvo) i to znaci da ce svaki uspeli napad jednog sektora dati samopouzdanje ljudima u drugim sektorima. Na taj nacin borba ima potencijal da se siri i generalizuje cak i u situaciji u kojoj zute sindikalne centrale rade sve da radnistvo kontrolisu, a borbe drze na sigurnoj distanci jedne od drugih.

    Strajk prosvetara je zato prilika da se udje u konkretan proces generalizacije zahteva celokupnog radnistva u zemlji. Niko od radnistva, pa ni prosvetari, nema danas dovoljno novca za dostojan zivot. Ako njihov strajk pobedi — i ako dobije solidarnost drugih delova klase — on moze da postane putokaz svima ostalima, a prosvetari koji su se borili ce osecati obavezu da solidarnost i uzvrate. Na taj nacin u praksi ulazimo u proces prevazilazenja problema o kojima ti i Konstanc diskutujete.

    Stvari se nikada nisu menjale same od sebe, niti su same od sebe nastajale sistemske alternative ovakvom sistemu. Njih je radjala iskljucivo borba i posvecenost onih koji su reseni da kapitalizam sruse i zamene ga sistemom koji umesto profita brine o ispunjavanju ljudskih potreba. Zato mislim da nije dobro cekati na ‘savrseni strajk’. Moramo delovati u uslovima koje, nazalost, sami ne biramo i moramo graditi solidarnost na temelju onoga sto imamo u rukama, ali sa vizijom koja nam je svima zajednicka.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

http://arabawy.org/

Pokretanje Egipatskog saveza nezavisnih sindikata

Milionske demonstracije tokom Mubarakovog „dana odlaska“