fblogo   twlogo   ytlogo


nedelja, 04 septembar 2016 19:18

Krize Laburističke partije

 
Krize Laburističke partije

Krize kroz koje je Laburstička partija prolazila kroz istoriju ukorenjene su u krizama kapitalizma. Original sa engleskog iz časopisa Jacobin preveli Igor Brajić i Pavle Ilić. Marks21 ne deli pesimizam autora članka o rastu desnice širom sveta i smatra da ovakva „objektivistička“ analiza, svojstvena mnogim levim i NVO aktivistima danas, nedovoljno odražava potrebu za intervencijom levice u političkim debatama. Ipak, preveli smo i objavili ovaj članak, jer smatramo da slikovito prenosi ideju da istorija nije statična i da se odnosi snaga stalno menjaju. Stoga, smatramo da je trenutak takav da je mnogo toga moguće, ali da je opasnost velika da se prilika promaši. Što se bolje razume potencijal da ishod bude zaokret u desno, to će pre više ljudi da se uključi u borbu. Izbor je „trampizam“ ili socijalizam!

Koristan način da se shvati trenutna kriza Laburističke partije je da se ona uporedi sa dve druge velike krize u istoriji partije.


Sve tri krize su pratile – i bile direktno uzrokovane – makroekonomskim krizama. Projekat Laburističke partije, kada se nalazila u poziciji partije vlasti, oduvek je bio efikasno upravljanje kapitalističkom ekonomijom kako bi se podsticao ekonomski rast koji bi omogućio ravnomerniju raspodelu ekonomskog viška. Kad god tog rastućeg viška nema, laburisti ostaju nejasni i podeljeni oko pitanja ekonomske politike kao i oko širih političkih ciljeva.

Kako je to Endru Torp (Andrew Thorpe) jednom prilikom rekao: „tokom prosperitetnijih vremena laburisti makar imaju nešto smisleno da kažu – to da bi plodovi tog prosperiteta trebalo da se koriste za stvaranje pravednijeg društva... Problem koji se javljao tokom cele istorije Laburističke partije bio je šta da se radi kada ekonomija zapadne u teškoće.“

Tokom perioda ekonomske krize i stagnacije na videlo izlaze tenzije između različitih delova laburističke koalicije. Kroz istoriju, najznačajniji delovi ove koalicije su bili: sindikalni pokret i (manje značajan) zadružni pokret; socijalisti raznih vrsta, uz princip centralističkog etatizma koji je u velikoj meri nadjačao decentrališući sindikalizam tokom ranijih decenija dvadesetog veka; i levo krilo liberalnog pokreta koje nisu pokretali ni socijalistička ideologija, ni povezanost sa organizovanim radništvom, već progresivistička suprotstavljenost efektima društvene nejednakosti.

Ova tri krila se se mogu svesti na centar (sindikalističke i zadrugarske), levo krilo (socijalističko) i desno krilo (liberalne/samoproklamovano „socijaldemokratske“ elemente) partijskom ideološkom spektru.

Tri laburističke krize pratile su tri najveće ekonomske krize koje su se odigrale za života partije: krah iz 1929. i depresiju koja je za njom usledila, period stagnacije i stagflacije iz 1970-ih, i finansijsku krizu iz 2008. godine i recesiju koju je ona proizvela.


Svaki od perioda ekonomske krize i stagnirajućeg rasta dovodio bi do „građanskog rata“ u partiji, budući da se tokom njih urušava ujedinjujući projekat administriranja cvetajuće kapitalističke ekonomije i raspodele u njoj stvorenog viška radničkoj klasi. Ovaj scenario se svakako može ponoviti i danas.


U svakom od ovih slučajeva, laburisti su bili na vlasti u trenutku izbijanja ekonomske krize. Laburistička partija bila je u vladi kada je 1929. godine došlo do kraha na berzi. Tokom depresije koja je usledila, Laburistička partija je bila podeljena oko toga da li je politika štednje mudar ili neophodan potez, a ovaj unutrašnji sukob je na kraju doveo do četvorostrukog rascepa u periodu 1929-1932. godine.


Unutarpartijski poraz nacionalističkog kejnzijanskog plana Osvalda Mozlija (Oswald Mosley), doveo je do toga da on napusti laburiste i da osnuje Novu partiju, a potom, 1932. i Britanski savez fašista. Remzi MekDonald (Ramsay MacDonald), približivši se pozicijama liberalne desnice, bira da sa šačicom pristalica napusti partiju kako bi formirao vladu sa konzervativcima i liberalima. Nezavisna laburistička patija, koja je predstavljala značajan deo socijalističkog krila partije, odlučila je da se otcepi zbog čega je na kraju postala parlamentarno beznačajna.

Većinska grupa koja je ostala u Laburističkoj partiji – centristi zajedno sa onim delom članstva drugih struja u partiji koje je odlučilo da iz nje ne istupi – istrajala je, sukobljena i elektoralistički usmerena, do izbijanja Drugog svetskog rata – kada je formirala ratnu koalicionu vladu – nakon koga je doživela izborni uspeh.

Uprošćeno, može se reći da su tada leva, desna, centristička i protofašistička (Moslijeva) struja, odlučile su da se raziđu i pođu sopstvenim putevima, što je desnici donelo kratkotrajan, a centru dugotrajan uspeh, dok je levicu i protofašiste čekalo izborno uništenje.

Tokom sedamdesetih, Laburistička partija je isto tako bila na vlasti (ubrzo potom i van nje) kroz period stagnacije, stagflacije i finansijske krize. Očigledna nesposobnost vlada Vilsona (Wilson) i Kalahana (Callaghan) da izađu na kraj sa ovim problemima široko je shvaćena kao osuđujući neuspeh tehnokratskog kejnzijanskog pristupa ekonomskom upravljanju koji je prihvatila „revizionistička“ laburistička desnica.


Budući da je rastuća kapitalistička ekonomija sa viškom koji se lako mogao raspodeliti – vezivo koje je držalo različite delove koalicije na okupu – isparila, partija je opet bila suočena sa dubokim podelama.

Stoga se, nakon neuspeha na izobirma 1979. godine, partija našla zaokupljenom unutrašnjim sukobom. Meeđutim, ona se ranih osamdesetih nije podelila onoliko duboko kao pola veka ranije. Postojao je samo jedan veći rascep: 1981. godine značajan procenat liberalnog (desnog) krila partije formirao je Socijaldemokrasku partiju – progresivističku partiju neopterećenu vezama sa sindikatima ili socijalističkom ideologijom. Ostatak partije, uključujući i deo desnog krila koji je odlučio da u njoj ostane, naredne godine provešće u stanju građanskog rata.


Levica je učinila ozbiljan napor da dobije kontrolu nad partijskom mašinerijom, pokušavajući da dobije veći uticaj kako u parlamentarnoj (gde je prednjačio Toni Ben) tako i u revolucionarnoj entrističkoj ( „Militant“ tendencija) formi. Naposletku, levičari su proterani (u slučaju „Militant“ tendencije) i interno marginalizovani (u slučaju Benovih sledbenika), a desna struja je započela svoj dugi marš ka tome da u partiji dominira nad pomirljivim centrom i skrajnutom levicom koji je uspešno završen pobedom Tonija Blera na izborima za partijsko vođstvo 1994. godne.

Kada je 2008. izbila finansijska kriza Laburistička partija je ponovo bila na vlasti. Opet, način na koji se ona neposredno suočila sa krizom bi se mogao pohvaliti, ali je njena reputacija kompetentnog ekonomskog rukovodioca bila uništena.


Kao i u dve prethodne krize, partija se po gubitku vlasti duboko podelila oko toga kako najbolje odgovoriti na recesiju i stagnirajući rast. Između 2010. i 2015. – koliko je trajalo vođstvo Eda Milibanda – različiti ideološki segmenti partije su zagovarali različite platforme, te je poruka laburista kao celine bila nejasna. Nakon izbornog poraza 2015. i izbora Džeremija Korbina, predstavnika leve frakcije, za vođu partije (pod novim „jedan član, jedan glas“ sistemom) ona je skliznula u otvoreni građanski rat.

Mnogi komentatori smatraju raskol neke vrste kao najverovatnijim razrešenjem trenutne situacije. Nije teško videti neke od osnovnih tema iz tridesetih i osamdesetih kako se danas ponavljaju.

Tri ekonomske krize – tri unutrašnja sukoba u Laburističkoj partiji i najmanje dva (sasvim moguće tri) perioda rascepa i izborne propasti. Ne bi trebalo prenaglasiti paralele, ali ova istorijska perspektiva u najmanju ruku pokazuje da, koju god poziciju da zauzmemo u trenutnom partijskom sukobu, ovu krizu ne možemo da jednostavno pripišemo površinskim (ili čak dubokim) propustima bilo koje od ideoloških frakcija, već pre dugoročnoj slabosti strukture same partije. Ono što partiju drži na okupu je izborni projekat, a izborni projekti ponekad propadaju.

Međutim, skorašnja kriza se manifestuje i na nove načine.

Za početak, bitno je naglasiti da su kategorije „levice“, „desnice“, i „centra“ nejasne, same sa sobom raznovrsne i istorijski promenljive. To se može videti na primerima promenljivih ideoloških stavova unutar partije po pitanju Evrope od 70-ih naovamo, ili slobodne trgovine tokom ranog dvadesetog veka. Današnja levica i desnica (u Laburističkoj partiji) nisu isto što i levica i desnica tokom tridesetih ili osamdesetih.

Dalje, odnos snaga unutar partije je drugačiji sada nego tokom prethodnih perioda krize. Na prvi pogled paradoksalno, većina parlamentarnih zastupnika partije je danas na značajno „desnijim“ pozicijama od istorijskog proseka, dok je partijsko vođstvo pomereno značajno ulevo. Ove dve činjenice su, međutim, povezane: pomeranje udesno Laburističke partije u parlamentu je, relativno govoreći, smanjilo jaz između prosečnog člana partije i njene leve frakcije.

Kada se ovo kombinuje sa novim „jedan član – jedan glas“ unutrašnjim izbornim sistemom i pomeranjem članstva ulevo (delom zbog promene senzibiliteta, ali i zbog priliva novog članstva ) dobija se trend koji je doveo do neuobičajenog, a verovatno i nestabilnog svrstavanja baze uz partijsku levicu. Što je, zauzvrat, dovelo do ozbiljnih tenzija između velikog dela članstva i većine parlamentaraca u partiji.


Konačno i najznačajnije, bitan je i širi politički i ideološki kontekst. Moguće je, u smislu sistema upravljanja oko kojih se slaže širok deo vladajuće klase, razlikovati različite periode istorije kapitalizma koji su često međusobno razdvojeni periodima kriza.

Međuratni period je vreme opadanja uticaja liberalizma i rasta snage etatizma, kog predstavljaju fašizam i staljinizam, kao i sve etatističkijeg shvatanja uloge laburizma u radničkom pokretu i uspona Laburističke partije kao opozicije liberalima. Period od kraja Drugog svetskog rata do kraja sedamdesetih je period kejnzijanskog tehnokratskog upravljanja, čiji je poraz 70-ih poraz (relativno govoreći) vlada Vilsona i Kalahana.

Period od osamdesetih do sredine dvehiljaditih je period neoliberalizma. Tokom njega je došlo do „reafirmacije“ centralnog značaja tržišta, privatizacije i deregulacije. Blerizam je bio pokušaj transformacije tradicionalnog projekta Laburističke partije kroz njegovo povezivanje sa neoliberalnim političkim mehanizmima i ciljevima.

Mi se trenutno ponovo nalazimo u periodu poput 70-ih kada stari sistemi upravljanja (70-ih kejnzijanizam, danas neoliberalizam) odumiru, a novi sistemski konsenzus tek treba da se pojavi, ili da obezbedi sopstvenu dominaciju. Istorija je kontingentna – mi ne možemo znati šta će se sledeće dogoditi. Međutim, prisutni su zabrinjavajući znaci o postojećim trendovima. Očigledno se nalazimo u populističkom trenutku u kojem i levi i desni populizmi značajno napreduju nauštrb opadajućg, ugroženog i delegitimisanog centrističkog liberalizma.

Čini se da je desničarska populistička pobuna jača od bunta levice: fašizam i pokreti fašizmu „srodni“ značajno napreduju širom sveta. Može se očekivati da ove promene „duha vremena“ mogu uticati na ravnotežu političkih snaga među partijama i unutar njih.

Mislim da mnogi učesnici i komentatori trenutne krize Laburističke partije istovremeno prenaglašavaju istorijsku novost trenutne situacije i frakcije u igri tumače na zastarele načine.

Ličnosti sa desnog krila partije često karakterišu članstvo leve frakcije kao „trockiste“ i „entriste“, koristeći se analogijom sa pokušajem „Militant“ tendencije da transformiše partiju tokom osamdesetih. Ovo nije adekvatno tumačenje sadašnje „leve“ frakcije, za koju je bolje reći da je savez parlamentarne socijalističke levice i njenih pristalica među članstvom – velikih sindikata zabrinutih zbog opadanja svog uticaja u partiji (kojom inače dominira liberalna „socijaldemokratska“ desnica), tek nastajućeg, više omladinskog levo „populističkog“ pokreta – i tradicionalno centrističke baze zabrinute za stabilno kretanje parlamentarne partije u desno. Sama po sebi, ovo je nestabilna koalicija. Međutim, sve dok uspeva da opstane ona je moćna.


U isto vreme, levo krilo partije često karakteriše svoje suparnike sa desnice kao „ bleriste “ što je potez koji zanemaruje strukturalnu transformaciju ekonomije i, stoga, ideološkog terena od 2008. naovamo. Blerizam je bio projekat koji je kombinovao demagogiju „reda i zakona“, neoliberalizaciju, deregulaciju i otvaranje ka tržištu sa visokim izdacima za socijalnu pomoć.

Kao projekat, blerizam je mrtav, delom jer je, u periodu stagnirajućeg rasta, problem društvene raspodele bogatstva sličan igri nulte sume (u kojoj jedna strana ne može nešto dobiti ukoliko druga ne isto to ne izgubi), što otežava sprovođenje politike pravednije raspodele koja ne bi ugrozila interese onih u čijem se posedu nalaze bogatstvo i kapital.

Na značajnijem nivou, blerizam je mrtav zato što je mrtav i neoliberalizam. Ta paradigma upravljanja ekonomijom je gotova. Pitanje za desnu struju partije je, stoga: čime zameniti blerizam?

U velikoj meri postojeći relativni uspeh leve frakcije se može pripisati trenutnoj nesposobnosti laburističke desnice da dâ odgovor na ovo pitanje. Ovaj neuspeh nije sam po sebi ideološki – još uvek traje strukturna transformacija svetskog sistema, koja će naposletku dovesti do nove globalne strukture moći i vladanja.

Politički igrači mogu pokušati da utiču na tu transformaciju, ali je sami ne mogu razrešiti, a ideološka nadgradnja koja uokviruje njihove poteze je sama po sebi pod snažnim uticajem ekonomsko-političke baze.

Ipak, počinju da se nude odgovori na to šta zamenjuje blerizam. Jedan od upadljivijih je ponuđen u knjizi Laburistička kriza indentiteta, koju je uredio laburistički poslanik Tristrama Hanta (Tristram Hunt). Autori čija mišljenja ova knjiga sabira iznose stav da je Laburistička partija izgubila poverenje mnogih svojih tradicionalnih glasača, jer je tehnokratsko, ekonomističko naglašavanje preraspodele bogatstva skrajnulo „politike indentiteta“ patriotskog ponosa „bele radničke klase“. Hant i ostali naglašavaju kako patriotski ponos ne treba shvatati u smislu etniciteta, već pre kao formu klasne solidarnosti utemeljene u lokalnoj zajednici.

Pa ipak, mnogi na levom krilu partije, gde ubrajam i sebe, smatraju da bi se ovaj projekat „engleske politike indentiteta“ u praksi sveo na laburističku varijantu antiimigrantske politike, ksenofobije i rasističkog nacionalizma, koji je u značajnoj meri doprineo broju glasova za UKIP i Bregzit.

Razlog za zabrinutost je to što, dok je blerizam zagovarao Laburističku partiju koja može da efektivno funkcioniše unutar neoliberlane paradigme, zastupnici „engleske politike indentiteta“ nastoje da ponude način na koji bi Laburistička partija mogla da efektivno funkcioniše unutar nastajuće desno-populističke paradigme.

Dalje, napori sa desna ili centra da se minimalizuje uticaj leve frakcije, u nadi ponovnog uspostavljanja nečeg nalik liberalnom socijaldemokratskom projektu iz Blerovog vremena, bi mogli da, umesto toga, otvore vrata izuzetno netrpeljivom promovisanju etničke solidarnosti.


Ovo je naravno rizik, a ne neminovnost. Ali, grubo rečeno, dok se desnica brine o povratku „Militant“ tendencije, mi na levici ćemo morati da brinemo o povratku Mozlija.

Pročitano 1849 puta

1 komentar

  • Link prema komentaru petak, 07 oktobar 2016 21:32 komentarisao/la Nostradurus

    Raspodjela plodova rada je oduvijek bila enigma. A naravno kumovala joj je i ekonomija koja nije bila znanost. Problem je što i bez postojanja bogatih rješenje raspodjele plodova rada nije baš tako lako rješivo. Osobito kada postoji specijalizacija u proizvodnji. Na temu raspodjele plodova rada sam napravio malu knjižicu sa primjerima:
    https://sites.google.com/site/financijskisustav/EZIDD.pdf

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Solidarnost PDF

Maj 2008. Jul 2008. Septembar 2008. Novembar 2008. Decembar 2008. Januar 2009. Februar 2009. Mart 2009. [specijal] April 2009. Leto 2009. Avgust 2009. [specijal] Novembar 2009. Zima 2010. Maj 2010. Leto 2010. Septembar 2010. Oktobar 2010. Novembar 2010. Decembar 2010. Januar/februar 2011. Mart/april 2011. Jun 2011. Septembar 2011. Oktobar 2011. Februar 2012. Mart 2012. Maj 2012. Jun 2012.
Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.