Danas su u turskoj održani izbori na kojima je Erdoganova Partija pravde i razvoja (AKP) ponovo osvojila većinu u parlamentu. Njihova taktika stvaranja tenzije u društvu se isplatila. Ali, na sreću, ekstremna desnica izgleda da neće ući u vladu, a levičarska HDP je ponovo ušla u parlament. Prenosimo analizu represije u prethodnom mandatu AKP sa internet portal Jacobin. Šaljemo solidarne pozdrave radikalnoj levici u Turskoj. Borba se nastavlja.
Uoči generalnih izbora u Turskoj ovoga leta njen nominalno neutralni predsednik, Redžep Tajip Erdogan, izjavio je: „Dajte mi četiri stotine poslaničkih mandata 7. juna i dozvolite da promenimo sistem mirnim putem.“
Bila je to zloslutna pretnja turskom narodu. Ili dajte Erdoganovoj Partiji Pravde i Razvoja (AKP) ogromnu većinu u parlamentu koja joj je potrebna da bi izmenila ustav i omogućila Erdoganu da sa novim predsedničkim sistemom nastavi sa centralizovanjem moći — ili očekujte produbljivanje nestabilnosti i nasilja koji su obeležili kraj trećeg uzastopnog mandata AKP-a.
Ova pretnja imala je realnu težinu u zemlji u kojoj je svaka generacija imala svoje iskustvo sa ekonomskom i političkom krizom. Sama AKP došla je na vlast 2002. nakon godina nestabilnih koalicija i finansijske krize koji su uništili kredibilitet gotovo svake druge partije.
AKP je ovu pomalo neočekivanu pobedu pretvorila u zavidan izborni blok, okupljajući raznovrsne drštvene snage širom fragmentisanog turskog političkoog pejzaža. Učinila je to apelujući na delove društva nezadovoljne istorijskim neuspesima turskog ekonomskog razvoja vođenog od strane države. Kombinujući neoliberalizam i turski islamizam, ona se okomila na sekularnu elitu koja je navodno držala potpunu kontrolu nad političkom, vojnom i ekonomskom moći.
Pod pokroviteljstvom EU i MMF-a AKP je takođe radila na „demokratizaciji“ države, što je rezultovalo njenim približavanjem nekoliko bitnih grupa. Napori da se vojska ukloni iz politike pridobili su liberalnu inteligenciju. Patronaža, kroz niz islamskih dobrotvornih organizacija, kombinovana sa otvaranjem javnih servisa (nekada dostupnih uglavnom samo vojsci i birokratama) okupila je siromašne iz urbanih sredina. A iniciranje mirovnog procesa sa Kurdskom Radničkom Partijom (PKK) osvojilo je AKP-u snažnu podršku na jugoistoku zemlje, a posebno kod velikog broja religioznih, konzervativnih Kurda.
AKP je takođe intenzivirala neoliberalne reforme, što je odgovaralo interesima njene ključne društvene baze — religioznih proizvođača centralne Anatolije orjentisanih ka izvozu — kao i, tradicionalno, zapadno orjentisanom, krupnom kapitalu, koji je kroz istoriju bio neprijateljski nastrojen prema islamističkim partijama.
Sposobnost AKP da izgradi takvu koaliciju bila je bitno potpomognuta slabošću opozicije. Desno od nje, Partija nacionalističkog akcije, u suštini fašistička organizacija osnovana uz pomoć CIA-e, izgubila je svoj modus operandi od kako su njeni naoružani odredi pomogli da se suzbije radikalna levica tokom 70-ih. Mada njeni pan-turski principi jesu još uvek nailazili na podršku u najreakcionarnijim delovima turskog društva, neo-otomanske pretenzije AKP-a pomogle su da deo te podrške bude preusmeren.
Levo se nalazila Republikanska Narodna Partija (CHP) – partija oca moderne Turske, Mustafe Kemala Ataturka — koja je tokom 1970-ih usvojila progresivniju politiku u nastojanju da postane turska socijalo-demokratska partija. Ipak, ona nikada nije uspostavila bazu u organizovanoj radničkoj klasi i njena podrška ostala je ograničena na sekularnu srednju klasu uglavnom zaposlenu u vojsci i birokratiji. Zbog toga se zadržao njen elitistički imidž što je AKP uspela nemmilosrdno da iskoristi.
Premotajmo priču na današnji dan, i imamo CHP — tradicionalni bastion razvoja pod vođstvom države — koja se muči da sebe definiše pod naletom neoliberalizma. Pored toga što je nosilac sekularne kemalističke tradicije, njen progresivni potencijal posebno je ograničen oštrim (naročito anti-kurdskim) nacionalizmom i njenim vezama sa autoritativnim društvenim politikama, kao što je zabrana zabrađivanja na univerzitetskim kampusima.
Kada gledamo izvan parlamentarne politike, nekada snažna radikalna levica još uvek se nije oporavila od vojnog puča 1980. kada je desetkovana. Cilj puča eksplicitno je bio razbijanje militantne levice jednom za svagda i njeno zamenjivanje populističkom mešavinom turskog nacionalizma i konzervativnih islamskih vrednosti. Stoga je pohapšeno, zatvarano i mučeno desetine hiljada levičara i levičarki, a hiljade su i „nestale“. Time je uklonjena glavna prepreka uvođenju neoliberalizma u Turskoj.
Ovako je izgledao politički pejzaž u kome je AKP izrasla u najsnažniju političku silu u modernoj Turskoj — pobeđujući izbore za izborima sa procentom glasova koji je delovao da nezaustavljivo raste. Ponesen pobedom, Erdogan je video sebe kao nacionalnog vođu koji bi mogao da doraste, ako ne i premaši, uspehe samog Mustafe Kemala. On je video sebe kao krunisanog izvršnog predsednika u vreme stote godišnjice Turske republike 2023.
U 2011. , kada je otpočelo „Arapsko proleće“, izgledalo je da je AKP na svom vrhuncu. Sa korenima u onome što je, u suštini, turski ogranak Muslimanskog bratstva — i nakon što je (prema sopstvenom shvatanju) porazila arhaičnu, sekularnu, vojno-podupretu elitu — AKP je sebe videla kao avangardu ovih revolucija.
U turbulentnim danima nakon pada Hosni Mubaraka u Egiptu, partija je verovala da je došao njen istorijski trenutak. Smatrala se predodređenom da povede preporođeni region kao neo-Otomanska sila.
Ovakva autopercepcija dosta objašnjava naglu odluku Turske da se okrene protiv sirijskog predsednika Bašar El Asada, do tada bliskog regionalnog saveznika. Za AKP, Asadov baatistički režim bio je sada samo neodrživa relikvija prohujale ere, kao i prepreka izgradnji lanca režima Muslimanskog bratstva širom Bliskog istoka.
Ali upravo onda kada je se činilo da je AKP najjača, posejano je seme za njen moguć sunovrat. Kada su 2013. krajem maja izbili protesti u Turskoj, vlada se sa njima suočila sa istim osećajem istorijske svrhe koji je pokazala kada se okrenula protiv Asada. Za AKP, te demonstracije bile su nalik kontra-revolucionarnim protestima protiv Mohameda Morsija koji su upravo počinjali da potresaju Egipat. Odlučeno je da budu nasilno slomljene.
Ustanak je imao svoje korene u malim protestima protiv preuređenja Istanbulskog parka „Gezi“. Međutim njihovo oštro suzbijanje od strane policije povuklo je ljude da izađu na ulice širom zemlje i male demonstracije rasplamsalo u pobunu. Demonstracije su uključivale široki raspon političkih i socijalnih grupa — od kemalista i fudbalskih huligana do kurdskih aktivista i LGBTQ organizacija —frustriranih AKP-ovom sve autoritativnijim neoliberalizmom.
Svi oni su se suočili sa istim i gumenim mecima i suzavcima. Za iskusne aktiviste raznih turskih levičarskih i manjinskih grupa, ovo nije bilo ništa novo. Za mnoge druge pak, ovo je bio prvi put da su osetili punu jačinu represivnih snaga države, koja nije samo ubijala ljude, već i koristila svoju ideološku aparaturu (prvenstveno u medijima) da ih demonizuje kao teroriste (najtragičniji bio je slučaj 15-ogodišnjeg Berkina Elvana).
Oslanjanje na očiglednu državnu represiju zarad gušenja demonstracija ukazalo je na ograničenja AKP-ovog hegemonog projekta. Inicijalno, činilo se da će takvo nasilje koštati AKP jedino podrške liberalne inteligencije što bi, imajući u vidu njenu ogrančenu društvenu snagu, bilo više simbolično nego odlučujuće.
Ali kako se represija povećavala, njeni politički efekti postajali su sve dublji. Mnogi su nakon iskustva u Gezi parku shvatili da ako policija može ubiti nevinog demonstranta u Istanbulu i proglasiti ga teroristom, isto to može učiniti i vojska u Dijarbakiru na jugoistoku zemlje.
Ova spoznaja pomogla je da se katalizuje formiranje Narodne Demokratske Partije (HDP), koalicije koja je okupila veterane kurdskih i levičarskih pokreta — koji su dugo pokušavali da oforme ujedinjenu levicu — sa tek radikalizovanim Gezi pokretom (iz koga su mnogi ranije bili skeptični prema kurdskom aktivizmu).
U međuvremenu, kako je bivalo jasno da Asad neće biti zbrisan narodnom revolucijom, AKP je postajala sve tolerantnija prema radikalnim islamističkim grupama u opoziciji. Ne samo da su takve grupe postale najefektivnije u brbi protiv Asadovog režima, već su i predstavljale bedem protiv Kurdskih boraca — koji su sticali autonomiju duž turske granice.
Prošle jeseni, kada je ISIS opkolila kurdski grad Kobane, koji leži na Sirijskoj strani granice sa Turskom — turska vojska ne samo da je odbila da interveniše. Ona je nasilno sprečila aktiviste da pređu granicu i time razbiju opsadu.
Njihovi postupci protivrečni su tradicionalnoj kemalističkoj apologiji Turske vojske kao progresivne sile, kao i argumentu da jedino snažna, ujedinjena Turska država može zaustaviti dotok radikalnog islamizma. Turska vojska, bastion sekularizma, pokazala je spemnost da pomogne AKP-u da podupre najreakcionarniju snagu u regionu dokle god to ide na štetu Kurdima. To je gorka ironija, imajući u vidu da se levičarski kurdski pokret otpora izdizao kao jedina kredibilna progresivna snaga u regionu.
Kobane je ubrzao političku preraspodelu koju je Gezi započeo. Jedna od njegovih posledica bila je ta da je HDP uspeo da pridobije podršku konzervativnih Kurda koji su prethodno podržavali AKP. Takođe, partija je uspela da dobije zamajac u oblastima levice gde su pro-kurdski aktivisti tradicionalno imali poteškoća.
Rezultat je bio istorijski. U Turskoj da bi partija ušla u parlament mora osvojiti najmanje 10% glasova u celoj zemlji. U junu, HDP je osvojila 13% — što je prvi put da je partija te vrste prešla cenzus, što im je dalo 80 mandata u parlamentu. Ona je i ujedno AKP oduzela parlamentarnu većinu, razbivši time Erdoganove predsedničke snove što ga je primoralo da iste jeseni sazove nove izbore.
Tokom cele kampanje, HDP je bila podvrgnuta zastrašivanju i nasilju. Pred samo otvaranje glasačkih mesta jedna bomba je eksplodirala na skupu u Dijarbakiru, ubivši četvoro i ranivši više od stotinu ljudi. Sada, nakon što je uspešno osporila postojeći politički poredak, nasilje je eskaliralo. Planirajući da se pridruže obnavljanju Kobanea, 20. juna u gradu Suruč na jugoistoku Turske okupila se koalicija predominantno mladih levičarskih i kurdskih grupa. Bombaš samoubica se razneo pritom ubivši 33 i ranivši više od 100 ljudi.
Odgovor AKP-ove vlade bio je okrivljivanje ISIS-a za bombaški napad — isti izgovor koji je upotrebila da opravda svoju intervenciju u Siriji. Pa ipak, iako je sprovedeno nekoliko bombardovanja položaja ISIS-a, Kurdske grupe u regionu duž sirijske granice su bile te koje su se našle na udaru eskaliranih vojnih sukoba. Na taj način, AKP je formalno prekinula mirovne pregovore sa PKK-om i stala uz najreakcionarnije delove Turskog državnog aparata.
Sada, uoči izbora 1. novembra, AKP se nada da će slike nasilnih sukoba između Kurdsog nacionalnog pokreta i turske vojske koštati HDP podrške među novim pristalicama pro-kurdskih pokreta i gurnuti ju nazad ispod cenzusa. Takođe se nadaju da će kompenzovati gubitak podrške među Kurdima i neoliberalnom inteligencijom tako što će profitirati na talasu nacionalizma.
Nakon bombaškog napada 10. oktobra u Ankari, stotine hiljada ljudi pohrlilo je na ulice u znak solidarnosti — što je pokazatelj kontinuirane hrabrosti turskog opozicionog pokreta. Oni su ponovo uputili poziv na obustavu nasilja za koje krive državu i vladu AKP-a.
Iako je nejasno ko je direktno izveo ovaj napad, poznato je da kad god je u prošlosti turskoj vojsci dato zeleno svetlo da povede rat, uvek je bilo onih unutar države spremnih na nepoštene taktike. Kao i to da državni bezbednosni aparat postaje sve tolerantniji pema nasilnom islamizmu, posebno ako ide na štetu starom neprijatelju — radikalnom kurdskom pokretu.
Takođe znamo, iz iskustva u Suruču, da će zverstva biti iskorišćena da se opravda šira represija protiv levice u ime bezbednosti i intenziviranje rata protiv kurda u ime borbe protiv terorizma.
U ovom kontekstu, poziv na okončanje nasilja ima duboke radikalne implikacije. Ne samo da razotkriva ograničenja AKP-ovog hegemonog projekta, koji sve više biva oslonjen na državnu represiju, već i prepoznaje državu kao centralni uzrok krvoprolića u Turskoj. Stoga svrgavanje vlade AKP-a nije dovoljno. Sama država mora biti preispitana i transformisana na istinski demokratski način.
Kurdski nacionalni pokret i druge žrtve državnog nasilja su već dugo iznosile ovaj argument. Ali do skora, mnogi levičari su zagovarali to da je Turska država progresivni uspeh vredan branjenja. Sa iskustvom Gezi parka, Kobanea i sada i Ankare, ova levo-kemalistička pozicija nikada nije bila toliko diskreditovana, posebno među mlađim generacijama aktivista.
Ako HDP bude uspela da iskoristi i održi pokrete za solidarnost i mir, kampanja protiv državnog nasilja može konačno uspeti da raskine sa neuspesima kemalizma, pružajući Turskoj levici priliku za istinski preporod.
Usred katastrofe u Ankari, javljaju se tračci nade.