Porodica – raj ili pakao?[7 min. čitanja]

Mediji i političari uzimaju nukleusnu porodicu za ideal u okviru kog treba da živimo. Lindzi Džerman tvrdi da je ovakva vizija za većinu nas daleko od stvarnosti

Slavna je izreka desničarske britanske premijerke Margaret Tačer: „Ne postoji ništa što možemo nazvati društvom. Postoje individue – muškarci i žene, i postoje porodice.“

„I nijedna vlada ne može da učini ništa bez ljudi, a ljudi se moraju okrenuti sebi.“

Model politike Tačerove uveo nas je u eru nabujalog individualizma. Za Britaniju, to je značilo uništenje čitavih zajednica, ugrožavanje države blagostanja i povećanje pritiska na pojedinačne porodice.

Ovakva neoliberalna ideologija je nastavila da se dalje plasira preko Laburističke partije. Krvožedni kapitalisti su na televiziji promovisani kao heroji i sve, od obrazovanja do televizijskih programa o kuvanju, je organizovano na principima agresivne kompeticije.

To će proizvesti veliki broj slučajeva poput, u Britaniji čuvenog, „Beba P.“. Međutim, uz to neizbežno sledi i društveno stanje moralne panike, u kom se ljudi, iz straha od odmazde, plaše da rade neke stvari koje bi u drugim okolnostima ocenili kao sasvim uobičajene, čak svakodnevne.

Slučaj Bebe P. je zastrašujuć.

Beba P. je za 17 meseci života nekoliko puta primana u bolnicu zbog ozleda nastalih usled zlostavljanja; majka je više puta hapšena i puštana na slobodu, a dete davano na čuvanje kod prijatelja, da bi socijalna služba na kraju zaključila da nisu ispunjeni svi kriterijumi da Beba P. dobije socijalnu zaštitu. Nedelju dana kasnije, 3. avgusta 2007, dete je pronađeno mrtvo, a za ubistvo su optuženi njegova majka, njen dečko i njihov podstanar. Majka je priznala ubistvo, dok je porota ostalu dvojicu proglasila krivima. Presuda se očekuje ove godine.

Sistematsko zlostavljanje i ubistvo bespomoćnog deteta od strane tri odrasle osobe tera nas da se zapitamo zašto se takve stvari dešavaju i kako uopšte mogu da se dogode u društvu koje sebe smatra civilizovanim.

Automatska reakcija medija bila je da krivicu svale na socijalne radnike. Međutim, ovaj slučaj je pokrenuo pitanja o instituciji porodice i pokazao koliko nasilja u njoj postoji.

Za mnoge porodice, život postaje sve teži.

Siromaštvo se kod dece u Britaniji udvostručilo tokom protekle generacije. Oko 3.4 miliona dece je siromašno – 43% njih živi u porodici sa jednim roditeljem. Siromaštvo je veće u radničkim porodicama, gde su plate toliko niske da ne mogu da pokriju osnovne troškove.

Dom je u kapitalizmu središte potrošnje. Sreća je poistovećena sa kupovnom moći, koja je milionima van domašaja.

 

Nasilje

Nasilje u porodici zaokuplja gotovo četvrtinu registrovanog nasilja u Engleskoj i Velsu. Deca ne mogu izbeći direktne ili indirektne posledice ovakvog nasilja, a veoma često su i sama žrtve.

Najčešće mesto na kom se dešavaju ubistva je porodični dom. Većinu silovanih žena, silovao je neko koga one poznaju – često u njihovom domu – a fizičko i seksualno zlostavljanje dece na istom mestu takođe je česta pojava.

Sve ovo nije ni malo iznenađujuće. Porodica je institucija zasnovana na hijerarhijskim odnosima i seksualnoj represiji.

Porodica obećava sreću i sigurnost, ipak često donosi samo nesigurnost i nesreću.

Spoljašnji svet je posmatra kao nekakav raj, iako ona nikako ne može biti istinski siguran zaliv.

Pritisci sa kojima je jedna porodica suočena – od neplaćenih računa i nezaposlenosti, do problema sa roditeljima koji rade po smenama i imaju teške međusobne odnose – zadaju joj teške udarce.

Ideal jedne porodice – poput reklame na kojoj su muž, žena i dvoje predivne dece – nije u skladu sa realnošću.

I dok većina porodica ne odlazi ni blizu horora poput slučaja Bebe P, ni one nisu sposobne da istinski ispune potencijale svakog svog člana.

I pored toga, ideološka i ekonomska uloga porodice ostaje od sutinske važnosti za kapitalizam.

Ona je mesto na kom se buduće generacije radnica i radnika hrane, oblače, socijalizuju, obrazuju, ali i vole i poštuju, kako bi se osiguralo da će postati mlada snaga sposobna da svoju radnu snagu prodaje kapitalistima.

Upravo zbog toga političari toliko idealizuju porodicu. Torijevac Ian Dankan Smit iskoristio je slučaj Beba P. za propagiranje zakona koji bi „obeshrabrio neformalne veze“, u pokušaju da primora ljude u propalim vezama da ostanu zajedno.

Političari veruju da će venčani list napraviti tu razliku između „dobrih“ i „loših“ porodica.

Ovo je takođe jedan od razloga za rastuću brigu o „krahu porodice“.

Kapitalistička država reaguje kako bi podržala porodicu – finansijski, kroz porodične kredite i druge pogodnosti, i direktno, kroz čitav spektar profesionalaca u zdravstvu, obrazovanju i socijalnoj zaštiti.

Izgleda da je ideološki juriš na pretpostavljene „propale“ porodice predugo bio ugušivan.

Pogubna upotreba izraza poput „porodice koje mukotrpno rade“ momentalno pravi podelu između onih koji imaju novac i zaslužuju ga – i onih koji ga nemaju, niti ga zaslužuju.

„Krah porodice“ – statistički porast razvoda, smanjenje broja sklopljenih brakova i porast broja žena koje rađaju van bračne zajednice – označen je kao razlog za mnogo probleme, od težih maloletničkih napada, do gojaznosti.

Dobro je poznato da unutar samih porodica postoje stvarni problemi – da postoje ljudi kojima ne bi trebalo dozvoliti da se brinu o svojoj deci.

 

Briga

Još je više onih koji se bore oko starateljstva nad svojom decom – bilo zbog fizičke ili mentalne bolesti, zavisnosti od narkotika ili alkohola, ili zato što su odbacili dete i nesposobni su da vode računa o njemu.

U slučajevima gde se sumnja na zlostavljanje, socijalni radnici imaju moć da kontrolišu šta se događa sa detetom, uključujući i njihov smeštaj u ustanovu gde će biti „zbrinuti“. Zbog čega onda ovakav sistem s vremena na vreme ne uspeva da obavi svoj zadatak?

Prvo, veoma se malo sredstava ulaže u brigu o radničkim porodicama. Socijalni radnici, kao obučeni profesionalci, nisu dobro plaćeni, posao im postaje sve obimniji i nekada prosto nisu u poziciji da procene slučaj na odgovarajući način.

Drugo, postoji i puno klasnih predrasuda i pretpostavki od strane nadležnih, koje bi mogle da ih navedu na određeni tok akcije.

Treće, ljude koje posećuje socijalni radnik vređaju nametanja i predrasude i zbog toga se dešava da ponekad prećutkuju stvari za koje smatraju da im neće ići u prilog.

Problem je zapravo u načinu na koji kapitalizam organizuje porodicu i brigu o deci. Privatizovana porodica podrazumeva da većina ljudi ne zna šta se događa iza četiri zida porodičnog doma.

Oblast privatnog ovde znači da je briga o deteta privilegija roditelja, pogotovo majke, drugih bliskih rođaka i profesionalaca koji su za to plaćeni.

U bilo kom razumnom društvu, briga o deci bila bi jedan od najcenjenijih poslova kojim bi se bavili i mnogi drugi ljudi, pored bioloških roditelja. Ovo bi roditeljima ostavilo više prostora, a omogućilo mnogim ljudima koji vole decu da uzmu udela u ovoj ulozi.

 

Rasipanje

Ako bi se novac i briga koji se sada rasipaju na ekskluzivna putovanja prvom klasom, multimilionske poslovne prostore i najfinije obroke najboljih kuvara, potrošio na najugroženiju decu, bilo bi mnogo manje slučajeva poput Bebe P.

Ako bismo prestali da trošimo na ratove i ratnu industriju, mogli bismo da finansiramo odgovarajuće usluge koje bi pružali ljudi koji nisu pretrpani poslom i čija profesija nije potcenjena.

Prioriteti kapitalizma nas sprečavaju u tome. Sve vreme, predrasude ovog društva teret krivice svaljuju na pojedince, pogotovo na najsiromašnije i najslabije prilagođene pojedince.

U mnogim naslovima članaka koji se bave slučajom Bebe P, za krivce se koriste reči poput „zli“ i „čudovišta“.

Pre nekoliko meseci, pristojni oženjeni biznismen zapalio je svoju kuću, ubivši tako svoju ženu i ćerku, konje i pse, zato što više nije imao para za njihov skup način života.

Nažalost, ovakvi slučajevi nisu retkost. Ipak, ovaj slučaj je opisan kao tragedija, a ne kao monstruozan ili zao.

Prava tragedija je to što kapitalizam iskrivljuje ponašanje pojedinaca i nagoni ih da se ponašaju na ovaj način.

Kao što je pokojni socijalista Dejvid Vidžeri, inače lekar iz londonskog Ist Enda, pisao sredinom osamdesetih, „verovati da su ove nejednakosti neizbežne, znači verovati da je radničkoj deci iz nekog razloga potrebno manje čistog vazduha, manje knjiga i manje prostora u sobi.“

„Da su, na neki način, manje ljudi od dece rođene negde drugde. Prihvatiti to, pogotovo ako si u poziciji da učiniš nešto povodom toga, zahtevalo bi užasnu okrutnost.“

Šta misliš?