Prilog debati oko akutnih zatadaka izgradnje studentskog pokreta: Za studentsko-radnički front protiv krize!

Ako smo pre godinu dana mogli da s pravom tvrdimo kako je obrazovni sistem u rasulu i kako se više ne zna ko koliko pije, ali se itekako zna ko plaća, onda danas možemo samo da dodamo da su država i uprave univerziteta i fakulteta, u zanosu bahatosti i nemara izgubile svaki kompas osim onog jednog – a taj se odnosi na, što posrednu, što neposrednu, krađu novca iz naših džepova. Nove izmene zakona o visokom obrazovanju i ovogodišnje cene studiranja govore dovoljno.

Operativni krediti za škole ili univerzitete, na primer, mogu da se smanje, ali bilo bi opasno ograničiti broj učenika. Porodice će nasilno reagovati ukoliko je deci odbijen upis, ali ne i na postepeno smanjenje kvaliteta datog obrazovanja, dok škola može da progresivno i za partikularne potrebe obezbeđuje priloge od porodica, ili da date aktivnosti ukine. Ovo bi trebalo raditi jedno po jedno, u jednoj školi ali ne u celom komšiluku, kako bi se izbeglo bilo kakvo opšte nezadovoljstvo stanovništva.
„Politička izvodljivost prilagođavanja“, Rezime politike br.13, OECD

Neoliberalnu reformu visokog školstva u Srbiji čini paket rastućih školarina i bolonjske reforme. Uz paket stoji i priručnik za sklapanje i upotrebu. U njemu su kurzivom ispisane reči smanjenje budžeta i izbacivanje na tržište, uz upozorenje: Ne tumbati. U slučaju haosa, smanjenje novčanih izdataka kompenzovati smanjenjem kvaliteta. Ovo poslednje je, inače, savet OECD upućen MMF-u, glede reformisanja obrazovnih sistema u „tranzicionim“ zemljama.

Prosečna zarada u Srbiji je u julu iznosila 48,394 dinara, dok izdaci za ličnu potoršnju domaćinstva iznose 40,977 dinara.

Ako u obzir uzmemo i to da su potrošačke cene u julu povećane za 5.1% u odnosu na isti mesec 2009. godine, te da su najavljena još teža poskupljenja od septembra, stvorićemo deo slike o sve nižem životnom standardu ljudi u Srbiji – ljudi koji bi trebalo da mogu da besplatno školuju svoju decu, budući da su novac za državne fakultete i univerzitete već izdvojili plaćanjem (ponovo, sve većih) poreza.

Roditelji studentkinja i studenata, međutim, pored ovakvih životnih uslova moraju da se suoče sa novim povećanjem školarina.

Na osam fakulteta Novosadskog Univerziteta školarine su povećane za 10 odsto, dok su u Beogradu povećane školarine na Pravnom, Poljoprivrednom, Medicinskom, Građevinskom, Tehničkom i Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja.
Tamo gde nisu povećane, školarine su uglavnom već tradicionalno skandalozno visoke: 118,548 (sic!) dinara za godinu dana na Filozofskom fakultetu, 119,000 za filološki, 125,000 za medicinski, 129,000 za FON ili 240,000 dinara za arhitekturu. Državno ulaganje u visoko školstvo se svelo na minimum, a fakultetske uprave više ni ne umeju da izvade ruke iz naših džepova. Budući da država još uvek nije fakultetima isplatila novac koji je prošle godine obećala, postoji mogućnost da će mnogim fakultetima biti isključeno grejanje (desilo se isto i prošle godine), ili će školarine dodatno porasti.

Pomislili biste da se finansijske brige studenata završavaju upisom godine? Mnogima, ipak, ostaje problem smeštaja tokom studija. U beogradskim domovima ima ukupno 1,031 mesto, dok u osam studentskih domova u Novom Sadu ima mesta za 2,713 studenata. Svi oni koji ne dobiju mesto u domu, prinuđeni su da potraže privatan smeštaj. Cene iznajmljivanja soba se kreću od 70 do 150 evra, a stanova od 150 evra naviše.

Imajući u vidu da je „po bolonji“ pohađanje nastave obavezno, studenti mahom nisu u mogućnosti da se zaposle i tako prežive.

Da situacija bude gora, ove godine je usvojena nova izmena zakona koja predviđa da će svi studenti zaključno sa školskom 2010/11 morati da ostvare 48 ESPB bodova kako bi bili na budžetu, nakon čega će morati da ostvare maksimalnih 60.

Očigledan problem predstavlja i prolaznost, koja na našim univerzitetima jedva dostiže 20 odsto. Povećanje prolaznosti se zato koriguje snižavanjem kvaliteta obrazovanja i kriterijuma za prolaz.

Dodatno, sve i da očiste godinu, studenti više neće biti sigurni da su ostali na budžetu ili da li će se na njega prebaciti. Zašto? Pa, zato što nove izmene zakona predviđaju da će svi morati da se rangiraju, iako u zakonu nigde nije precizirano prema kojim kriterijumima.

To, drugim rečima, znači da više ne postoji nikakav jasan uslov za studiranje na budžetu.  Na fakultete je zakonom uveden rat svih protiv svih, dok država pere ruke od svega, a profesori mahom sležu ramenima, u neznanju, neverici ili iskrenoj nezainteresovanosti.

Profesore društvenih fakulteta više ne bije „zao glas“ da se protive vlastima – a ti fakulteti su postali najodaniji rasadnici vladajuće ideologije, mesta na kojima se i neki profesori i funkcioneri stranačkih omladina iz redova studenata utrkuju da uguše i dezavuišu svaki pokušaj kritike i otpora. Izuzeci su retki i usamljeni, ali i to što su profesorske plate mahom vezane za školarine moglo bi da neke od njih u narednom periodu približi studentima i njihovim zahtevima. U periodu koji je pred nama seču budžeta osetićemo svi.

 

Otpor

Ipak, ovaj proces truljenja i raspadanja ne protiče u tišini. Štaviše, on zavisi i od nas.

Prva značajna etapa otpora ovakvim reformama odigrala se u Beogradu tokom školske 2006/07 kada su studenti Filozofskog fakulteta, Arhitektonskog fakulteta i Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu blokirali fakultetske zgrade sa zahtevom da se školarine smanje za 50 odsto i da se staro zvanje diplomiranih i novo master studenata jednako tretiraju na tržištu rada.

Nakon gotovo pune godine borbe država je pristala da ispuni drugi uslov, dok je rast školarina zaustavljen ili značajno usporen na većini fakulteta.

Država je po prvi put bila suočena sa iole masovnim i organizovanim pokretom otpora, dovoljnim da je primora na neke ustupke – peticiju su potpisale na desetine hiljada studentkinja i studenata, protesti i okupacije su aktivirali njih nekoliko hiljada, ipak retko više od njih hiljadu istovremeno – ali i dalje izolovanim od šireg društva i prvenstveno od radništva u savezu sa kojim bi jedino mogao da se suprotstavi celoj strukturi. Imajući to u vidu, budući da nije imala nameru da menja neoliberalnu politiku prema univerzitetu i izdvoji više novca za obrazovanje, država je nastavila da štedi, sve drastičnije snižavajući kvalitet studija.

U tom periodu je na snagu stupio i novi, „bolonjski“ zakon, čije će odredbe uzrokovati nove proteste u periodu između 2006. i 2010. Cilj zakona je navodno bio povećanje broja visokoobrazovanih ljudi, uz povećanje prolaznosti i modernizaciju nastave.

Efekti su sasvim suprotni – kombinacija „bolonje“ i izbacivanja fakulteta na tržište kako bi se sami snašli za finansije, dovela je do toga da su „samoupravne“ fakultetske vlasti izvor novca našle u najvećoj meri kod studenata, posebno na društvenim fakultetima.

Ova smrtonosna kombinacija dovela je do tri ključna ishoda: sve manje ljudi konkuriše za upis na studije, studenti sve češće odustaju od studiranja nakon gubitka statusa finansiranog iz budžeta (tek 15 odsto godišnje završava studije), a čak i svetske rang liste reagovale su na kaljugu u kojoj se domaća akademska zajednica danas valja – za tek nešto više od pola godine Beogradski Univerzitet pao je sa 299. na 1,230. mesto.

Drugi važan korak u organizovanju otpora uništavaju obrazovanja načinjen je u periodu jesen 2009-proleće 2010. Na jesen je studentske proteste po prvi put podržala nekolicina sindikata, kao i udruženja taksi vozača.

Već na proleće proteste su po prvi put pokrenuli srednjoškolci, budući studenti. Ovaj momenat je bitan ne samo zbog toga što su se srednjoškolci po prvi put od Petog oktobra aktivirali u borbi za socijalna prava, već i zato što su dva organizovana protesta preventivno napadala najavljene (i sada izglasane) izmene zakona, ali i, što je najvažnije, zato što su imala podršku štrajkača „Prosvete“ i „Trudbenika“.

Ovo je bio prvi konkretan korak u stvaranju čvrstog radničko-studentskog saveza. Sada je pred nama period u kom će taj savez biti jedina nada za odbranu prava na obrazovanje.

 

Zajedno protiv krize

Normalno je da studentski otpor trpi uspone i padove, pokušaje i greške, kao i uplive različitih političkih i organizacionih ideja. Normalno je i da će u jednom trenutku brojati na hiljade besnih studentkinja i studenata, dok će već u sledećem i sam pokušaj sazivanja sastanka zvučati nemoguće. Početak nove školske godine moramo dočekati spremni za aktivnu jesen. Ipak, ne sme da nam se desi da gajimo iluzije da ćemo ove godine doći do neke genijalne ideje koja će sama po sebi doneti ključan proboj na koji svi čekamo. Bez jasne analize i razrađene strategije dovešćemo sami sebe do stanja apatije već posle prvog poraza. Zato ovde predlažemo nekoliko tačaka oko kojih smatramo da je potrebno da se angažujemo.

Studentski pokret u Beogradu je, i pored svih svojih manjkavosti, proteklih godina iznedrio neka izuzetno korisna iskustva. Najvažnije od njih je organizovanje kroz neposredno-demokratske plenume na koje su svi pozvani da diskutuju i donose odluke, po principu „jedan čovek-jedan glas“. Sama praksa postojanja učmalih i birokratizovanih studentskih organizacija primorala je studente da se organizuju na takav način da niko ne bude u poziciji da izda pokret i zajedničku borbu, svojom voljom ili pod pritiskom. Tokom blokada Filozofskog 2006/07, nijedan delegat koji je odlazio na iscrpljujuće pregovore sa fakultetskom upravom, koja je često pribegavala i otvorenim pretnjama, nije imao mandat da pravi kompromise ili potpisuje bilo šta bez rasprave na plenumu.
Ipak, plenumi su bili masovni i funkcionalni jedino u periodima zahuhtale borbe. Čim bi se učinio korak unazad, država i uprave bi taj prostor popunile i prekrečile. Tako je sa novim zakonom došla i nova institucija studentskog parlamenta, projektovana da zameni studentske organizacije koje više nisu adekvatno vršile funkciju umirivanja studentskog besa.
Na čelo Studentskog parlamenta Beogradskog Univerziteta je po pravilu do sada postavljan funkcioner partije koja je u tom trenutku na vlasti u zemlji.

1. Inicijativa Odbrani Filozofski je na ovogodišnjem Egzitu pokrenula kampanju i prikupljanje potpisa za besplatno obrazovanje i studentsko samoorganizovanje. Ovo mora biti fokus za izgradnju pokreta i šire podrške na fakultetu.

Potrebno je početi, po mogućstvu i svakodnevno, prikupljanje peticije i angažovanje ljudi oko politike koja se bori za besplatno obrazovanje i nezavisno studentsko organizovanje u plenume, nasuprot parlamenta – u suprotnom teren ostaje čist za DS, SNS i LDP omladine koje će neometano uz podršku uprave lažirati izbore i prokrčiti teren daljem otimanju fakulteta od studenata i društva. Uz pokretanje peticije, potrebno je sazvati i prvi fakultetski plenum na kom će biti raspravljana pitanja organizovanja šire kampanje, ali i ostala pitanja koja se tiču problema studenata na samom fakultetu.

Jedno od bitnih pitanja pokrenutih na poslednjem plenumu jeste pitanje zaključavanja slušaonica, odnosno pokretanja inicijative za njihovo ponovno otključavanje kako bi studenti mogli da ih koriste i van predavanja i vežbi. Ipak, moramo biti oprezni da ne upadnemo u zamku parlamentarizma, gde ćemo uludo moralisati i obraćati se upravi i profesorima – naš prvi zadatak mora biti da aktiviramo sopstvene koleginice i kolege, dakle, njima se moramo i obraćati.

2. Studentske inicijative i individue koji dele iste ili slične stavove kao Odbrani Filozofski postoje i van Filozofskog fakulteta, a kako se pokazalo i među srednjoškolcima. One se moraju u najkraćem roku udružiti u jedinstvenu organizaciju ili mrežu, na osnovama borbenog programa kakav okuplja trenutno neaktivnu grupu Drugaciji Univerzitet je Moguć. Nužno je da se organizujemo na takav način da koordinisano sprovodimo zajedničke odluke. Problemi sa kojima smo svakodnevno suočeni proizvod su konzistentne neoliberalne politike vlasti – kojoj, stoga, moramo suprotstaviti sopstvenu konzistentnu emancipatorsku politiku.

3. Isto kao što će se izolovani štrajkovi pre suočiti sa apatijom nego sa ispunjenjem zahteva, tako je iluzorno razmišljati da studenti danas svoje bitke mogu dobiti sami.

Odbrani Filozofski je grupa koja je tokom protekle godine privukla pažnju javnosti svojim angažmanom protiv saveza između DS i SNS omladine i uprave fakulteta u lažiranju izbora za Studentski parlament. Odbrani Filozofski je uspešno organizovala kampanju i izbori su poništeni. Ipak, na beogradskom Filozofskom fakultetu borba tek predstoji, budući da je pomenuta družina leto iskoristila da konsoliduje redove i pokrene časopis Splatoa putem kog već pokušava da pripremi teren za novi pokušaj lažiranja izbora, najavljen za oktobar.

Ni hiljadu najborbenijih i najpožrtvovanijih studenata neće naterati vladu, koja svakih par meseci „pregovara“ sa MMF-om i moli za dopust da odmrzne plate i penzije kako bi možda još malo ostala na vlasti, da ispuni one zahteve koje nije ispunila svih ovih godina. Studentima, kao i radnicima, mora biti jasno da su i država i MMF namereni na to da nas primoraju da platimo za njihovu krizu.

Zato se pitanje čvrstog studentsko-radničkog fronta protiv krize danas samo postavlja na dnevni red.

Neophodno je pod hitno uspostaviti redovnu komunikaciju između borbenih studentskih i radničkih aktivista, organizacija i inicijativa i kroz javne diskusije na fakultetima, radnim mestima, u kulturnim centrima, itd. doći do liste zahteva koja će iza sebe moći da okupi najšire slojeve stanovništva pogođenog krizom.

Udruženi i okupljeni u kampanji za besplatno obrazovanje, studenti mogu da pokrenu niz tribina na fakultetima, u kojima će se zalagati za zajedniči nastup svih društvenih snaga koje su na bilo koji način na udaru državne „krizne“ politike.

Bez alternative ovakvoj državnoj politici danas više ne možemo govoriti o suprotstavljanju njenim pojedinačnim merama i manifestacijama, na fakultetima ili van njih. Zato i naš odgovor pritiscima vlasti kroz institucije ili svoje partijske podmlatke ne sme biti odbijanje politike, već uspostavljanje alternativne politike: zahteva koji se tiču našeg sve lošijeg socijalnog stanja, ali i naših prava na fakultetu i naših mogućnosti zaposlenja nakon njega. Ti zahtevi, konačno, prevazilaze uske studentske interese zalažući se za opštedruštveni boljitak kroz zajednički nastup sa radništvom i marginalizovanim grupama.

Potreban nam je, dakle, širok ali jedinstven i radikalan front, koji će na bazi iskustava prethodnih godina i jasnoće analize današnjeg trenutka krenuti u osvajanje svojih prava. Preduslove za ovakav front smo stvarali mesecima unazad, sada je vreme da počnemo da ga gradimo!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Nacionalizacija i državni kapitalizam: Uvod

Čestitam, postao sam Deltoid!