Propast kapitalizma u Srbiji

„Pakete mera“ i ostala „rešenja“ za krizu Vlada Srbije menja gotovo svakodnevno. Postalo je gotovo nemoguće predvideti kako će izgledati naredni proizvod Vladine kuhinje. Međutim, do sada se pokazalo da je svaki od njih udarao direktno na džep običnih građana. Andreja Živković je sredinom marta napisao ovu studiju obuhvatajući problem iz korena i obrazlažući zbog čega je socijalistička alternativa jedini put iz krize

Globalna finansijska kriza i recesija sada su progutale i Srbiju. Industrijska proizvodnja se u januaru strmoglavila za 17.1%, u odnosu na isti period iz 2008. Tokom januara i februara, uvoz se smanjio za 37.5%, izvoz za 24%, dok su investicije pale na stvarnu vrednost od -15%, ukazujući na ekonomiju koja duboko pada u recesiju.

Vlada se cinično pretvara da je sve ovo proizvod spoljnih faktora, nastalih usled globalnih finansijskih turbulencija, faktora koji sada privremeno sa kursa skreću inače stabilnu srpsku ekonomiju. Ona svoj stendbaj aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF) predstavlja kao način da se, putem makroekonomske stabilizacije i restriktivne fiskalne politike, bela lađa Srbija navede ka mirnijim vodama na bliskom horizontu.

Ovo nije samo lažno i sebično, već i u potpunosti obmanjujuće. U našem članku „Balkan i finansijska kriza“ (Solidarnost, decembar 2008), tvrdili smo da visoke prosečne stope rasta balkanskih ekonomija zabeležene tokom protekle decenije, nisu bile prvenstveno odraz porasta tržišnog takmičenja ili produktivnosti, već talasa potrošačke potražnje, finansirane spoljnim dugom. Srbija nije slučajna žrtva krize.

Trenutna recesija u Srbiji je direktan rezultat kontradikcija neoliberalnog modela kapitalizma, promovisanog od strane međunarodnih finansijskih institucija i svih srpskih vlada od 2000. godine.

Nestabilnost „SDI modela“
Neoliberalna ortodoksija propoveda da jedino putem otvaranja tržišta stranim direktnim investicijama (SDI) i uklanjanjem „rigidnosti“ ekonomije ponude kroz privatizaciju državnih aktiva i deregulaciju tržišta rada, može doći do investicija, tehnoloških inovacija, produktivnosti i, shodno tome, rasta i prosperiteta.

Otvaranje tokovima SDI omogućava ekonomijama sa niskim nivoima štednje i kapitalne formacije da se modernizuju i približe razvijenijim ekonomijama, razvijanjem kompetitivne prednosti na međunarodnom tržištu. „SDI model“ je u Srbiji, zapravo, doveo do modela ekonomskog rasta zasnovanog na kreditiranju i uvozu, što nije obezbedilo povećanje konkurentnosti izvoznog sektora, niti je stvorilo realnu potražnju, prikazano investicijama u fiksni kapital. Umesto toga, izrodio je izrazito nestabilanu cikličnu formu rasta, koja u potpunosti zavisi od stalnih dotoka jeftinog kredita.

Kao prvo, na nivou makroekonomske politike, fokus je usmeren na kontrolu dotoka novca i suzbijanje inflacije. Kamate su u periodu nakon 2000. ostale relativno visoke (u poređenju sa nivoima Evropske centralne banke), kako bi se podržala konvertabilna vrednost dinara i tako održali nizak nivo cena uvoznih artikala i niska inflacija.

Visoke kamate su, takođe, privlačile strane kredite, omogućujući Narodnoj banci Srbije (NBS) da gomila devizne rezerve, kako bi održala deviznu likvidnost i otplaćivala uvoz.

Drugo, fiskalna politika je bila usmerena na povećanje državnih prihoda, kroz privatizaciju i dotok novca od SDI. Ipak, priliv stranih kredita, od kojih je polovina stvarala dodatna zaduženja, doveo je do velikog rasta uvoza jer je ukupna potražnja nadmašila domaće zalihe.

Rast uvoza je potom doveo do povećanja trgovinskog i budžetskog deficita, kao i inflacije – čije je suzbijanje i bilo razlog za uvođenje ovakve monetarne politike. Na taj način je „režim jakog dinara“ konstantno proizvodio inflatorne pritiske koji su mu srozavali vrednost.

Tako smo mogli videti cikluse monetarnog sužavanja (ugrubo u periodima 2000/03, 2004/06, 2006/08), koje su pratila fiskalna popuštanja, nakon kojih bi usledila i fiskalna i monetarna stezanja zarad kontrole inflacije i otplata inostranih potraživanja.

Ovo je, zauzvrat, nužno iziskivalo nova fiskalna popuštanja kako bi se održala ukupna potražnja, što je potom otvaralo novi ciklus sve većih deficita i rasta zasnovanog na dugovanjima.

Liberalizacija nije povećala konkurentnost
Režim zasnovan na SDI doveo je do trajnog spoljnog deficita, za koji je delom bila zaslužna nagla akumulacija spoljnog duga pojedinaca, koji se u periodu 2005/07 više nego udvostručio, popevši se na 37% vrednosti bruto domaćeg proizvoda (BDP) do oktobra 2007.

Stalni priliv kredita koji su potom stvarali dugovanja zaoštrio je suštinsku strukturnu nestabilnost između potrošnje i štednje, odražavajući nedostatak investicija u sektor realne ekonomije. I dok su krediti omogućili nominalno visoku stopu rasta vrednosti izvoznih artikala, doveli su do udvostručenja cena uvoznih artikala u odnosu na izvozne.

Drugim rečima, zavisnost industrije od inostranih inputa ironično je dovela do situacije da sama njena ekspanzija vodi daljem deficitu platnog bilansa – odnosno sve većem uvozu i sve manjem izvozu. Liberalizacija i SDI su veoma malo doprinele obnavljanju međunarodne konkurentnosti domaćeg slabašnog izvoznog sektora (tek 27% BDP u 2006).

I zaista, u periodu između 2007. i 2008. godine, sektor koji je gotovo u potpunosti bio zaslužan za celokupan rast bio je sektor dobara i usluga koje konzumira domaće tržište i koja nemaju bliske zamene u uvoznim ili izvoznim dobrima (trgovina na veliko i malo, transport i komunikacije, finansijske usluge).

Štaviše, industrija je bila zaslužna za onaj deo BDP-a koji je bio u padu – 2004. godine njen udeo u rastu BDP od 8.2% iznosio je 1.3%, dok je 2007. bio 0.7% pri BDP rastu od 7.1%.

Spekulativni bum zasnovan na pozajmicama
Spoljni dug nije primarno finansirao bum u investicijama, već je, sa opadajućim nacionalnim rezervama, dao potporu visokoj stopi potrošnje u odnosu na relativnu stopu prihoda i tako otvorio deficit tekućeg računa koji je skočio na 18% vrednosti BDP za 2008. Neoliberalni projekat je propao u uslovima koje je sam zacrtao.

Naravno, MMF i njegovi lokalni zagovornici tvrde da problem leži u neuspehu da se u potpunosti prilagodmo neoliberalnom paketu: neophodne su dodatne strukturne reforme (privatizacija državnog sektora) i rigorozna fiskalna politika (npr. smanjenje plata i penzija u javnom sektoru).

I pored neoliberalne retorike o fiskalnoj ispravnosti, možemo tvrditi da model rasta koji se zasniva na dugovanjima zavisi od nivoa potrošnje koji, pritom, prevailazi nivo primanja.

Strani krediti stimulišu potražnju za dobrima i uslugama, koja stvara potražnju za sve većim kreditima kako bi se potrošnja finansirala.

Ovo se odnosi na, drugačije neobjašnjivu, činjenicu da su prosečne neto plate u periodu od 2004. do 2008. godine (korigovane za stopu inflacije) rasle za 10.44%, uprkos tome što nije bilo značajnih pomaka u produktivnosti javnog sektora. To takođe objašnjava i razlog zbog kog su penzije vezivane za plate – prosečni godišnji neto rast je tokom istog perioda iznosio 9.18% – uprkos činjenici da se državne penzije u neoliberalizmu tretiraju poput ružnog pačeta.

Zbog svega toga, ciklusi fiskalnog popuštanja, tokom kojih se država bavila ne samo subvencijama i upošljavanjem u javnom sektoru, već je čak predvodila i inflatorne skokove plata i penzija u javnom sektoru, bili su nerazdvojiva druga strana medalje kreditnog režima, neophodna za apsorbovanje SDI putem potrošnje i uvoza, a usled nedostatka kapitalnih investicija.

Ipak, rast iznosa neto plata nije označio početak dugoročnog trenda rasta opšteg prosperiteta. Dok su se realne neto plate povećavale sa veoma niske početne tačke, stvarna kupovna moć omogućava tek onoliko koliko je dovoljno za bazično preživljavanje.

Prosečna mesečna plata jedva da je dovoljna za punjenje prosečne potrošačke korpe za ceo period od 2002. do 2008. Plate su pokrivale prehrambene račune i ništa više.

Nezaposleni i penzioneri nisu imali ni toliko. I dok je stopa apsolutnog siromaštva spala sa 10.18% u 2002, na 6.6% u 2007, nezaposlenima je preživljavanje predstavljalo sve veći problem.

SDI režim, takođe, nije doveo ni do rasta zaposlenosti. Nakon 2003, nezaposlenost je ostala na visokom nivou, prosečno na oko 20% u periodu između 2004. i 2008. Otpuštanja iz privatizacionih perioda 2001/03. i 2005/06, lako su se poklopila sa otvaranjem novih radnih mesta, dok u poslednje tri godine tih novih radnih mesta nije bilo.

Život u slobodnotržišnom društvu takođe se vezivao i za rastuće nejednakosti (mereno Džini koeficijentom – sa 31 u 2002. na 34.7 u 2006. godini). Evropski životni standardi bili su milionima kilometara od života običnih ljudi u Srbiji (BDP po glavi stanovnika je 2008. iznosio 6,685$, u poređenju sa EU27 prosekom od 34,000$).


Između zavisnosti od svetskog i skučenosti domaćih tržišta: kapitalizam u Srbiji i na Balkanu
Neoliberalni projekat nije bio osmišljen radi stvaranja dobro plaćenih poslova, već zarad prevazilaženja krize profitabilnosti naprednih ekonomija putem otvaranja zaštićenih tržišta i javnih dobara eksploataciji od strane međunarodnih tokova kapitala.

U slučaju bivših „komunističkih“ država, kolaps državno-kapitalističkog projekta industrijalizacije putem uvozne supstitucije (strategija proizvodnje dobara umesto da se ista uvoze) primorao ih je na otvaranje međunarodnim finansijama i proizvodnim mrežama multinacionalnih korporacija (MNK), kako bi prevazišle problem niskog nivoa sopstvenih izvorišta kapitala. Ono što je takođe primoralo ove države na prihvatanje novog modela, bila je postojeća zavisnost od stranog kapitala koja se ogledala u spoljnim dugovanjima.

SDI ipak nisu nužno dovodile do kapitalnih investicija, u poređenju sa spekulativnim finansijama i kreditima (npr. skorašnji potrošački bumovi u Bugarskoj, Letoniji, Rumuniji i Mađarskoj); integracija u MNK proizvodne mreže nije nužno rezultovala razvojem lokalne industrije (npr. poništenje ugovora koje je „Folksvagen“ potpisao sa lokalnim dobavljačima, nakon njegovog spajanja sa „Škodom“ u Republici Češkoj).

Neoliberalni model ignoriše činjenicu da su kapitalne investicije takođe determinisane i veličinom tržišta i profitne stope, iskazanim u nivoima kapitalnih formacija.

Ovo je suštinski problem srpske ekonomije. To je razlog zbog kog je ona u ovom trenutku nesposobna da apsorbuje kapitalne investicije, što dovodi do toga da je nivo potražnje veći od nivoa ponude, što dalje dovodi do trenutnih deficita budžeta i tekućeg računa.

Iako ne beznačajne – u proseku oko 3.9% BDP u periodu 2005/08 – vladine investicije (Nacionalni investicioni plan) nisu bile dovoljne za adekvatno rešavanje pitanja dotoka robe (uglavnom su se bavile zamenom zaliha kapitala i infrastrukture oštećene ili uništene tokom NATO bombardovanja iz 1999. godine).

Mala domaća tržišta sa marginalnim profitnim stopama primoravaju i jači balkanski kapital, predvođen Slovenijom, da traga za investicijama i dobiti van državnih granica: na primer, u maloprodaji, takmičenje koje je nastupilo nakon širenja „Merkatora“ na prostoru bivše Jugoslavije dovelo je do neuspešnog spajanja između „Delta holdingsa“ i hrvatskog „Agrokora“, a potom i pokušaja „Delte“ da stekne ulog u „Merkatoru“.

Ova skučenost domaćih tržišta jasno pokazuje da SDI model ne može da obezbedi održiv i izbalansiran rast. Imajući u vidu sve slabosti domaćeg snabdevanja, jednom kada prihodi od privatizacije presuše, dalji ekonomski rast zavisiće od stalnog dotoka jeftinih inostranih kredita.

Multi-bilionski dugovi međunarodnog finansijskog sistema, međutim, nagoveštavaju da će dotok takvih kredita presušiti na kratki i srednji, ako ne i dugi rok.

Jedini put iz krize leži u balkanskoj federaciji koja bi koncentrisala resurse i raspoređivala javne investicije u nacionalizovane industrije, kako bi povisila stopu zaposlenosti i podigla životni standard.

Gore pomenuti argument omogućava nam da predvidimo da krizni plan Cvetkovićeve Vlade i MMF-a neće uspeti da pogodi svoju metu i usmeri ekonomiju u mirne vode privatizovanjem državnog sektora, kako bi se u punoj snazi vratila na scenu jednom kad međunarodna trgovina ponovo stane na noge.

Ova vlada liči na čarobnjakovog učenika koji više nije u stanju da kontroliše sile koje je prizvao.

This-DudePrecenjena valuta na ivici kreditnog sloma
Plan MMF-a poziva prvenstveno na makroekonomsku stabilizaciju, tj. na održanje likvidnosti deviznog tržišta, dok u isto vreme interveniše kako bi obezbedila nestabilnost deviznog kursa dinara. MMF i vlada su do sada posebno glasno čestitali jedni drugima na velikim deviznim rezervama koje su NBS i komercijalne banke (za njene potrebe) akumulirale.

I pored toga, eksplozija budžetskog i deficita tekućeg računa dovela je do skoka stope inflacije na 9.5%, što je za sobom povuklo i devizni kurs dinara.

Uprkos uzastopnim povećanjima ključne kamatne stope od početka 2008. – za 775 baznih poena, do nivoa od 17.75% – NBS je mogla samo da konstatuje srozavanje dinara u odnosu na evro (za oko 23% od septembra 2008. godine). Prema proračunima MMF-a, dinar je i dalje suštinski precenjen.

Niko, međutim, ne zna u kojoj meri. Vrednost dinara i, samim tim, cene tekućeg računa, ličnih i vladinih spoljnih dugova, te dugova domaćinstava – odnosno dugova koji se uglavnom računaju u evrima – zavise od stalnog priliva jeftinih kredita i kapitala.

Upravo je to ono što više neće biti slučaj u doba globalnog kreditnog kraha. Vrednost berze je od četvrtog kvartala 2008. opala za dve trećine, odražavajući beg kapitala sa domaćeg tržišta.

Inostrane komercijalne banke povukle su 600 miliona evra kada je Vlada delimično opustila zahteve za stranim rezervama u pokušaju da podstakne banke da nastave sa pozajmicama.

Dok je srpska Vlada nastavila sa labavljenjem restrikcija na takve pozajmice, grčka Vlada je pokušala da svojim bankama onemogući transfer fondova iz evropskog paketa podrške vrednog 28 miliona evra, na svoje inostrane balkanske ispostave.

Grčke i austrijske banke (čija dugovanja u Istočnoj Evropi vrede i do 80% austrijskog BDP-a) zatražile su od EU da interveniše i pripremi vanrednu finansijsku pomoć za zemlje izvan Evrozone. Drugim rečima, one žele da ih EU obezbedi od nemogućnosti potraživanja dugova.

Nemačka i Francuska, koje nisu u mogućnosti da podnesu trošak otkupljivanja kreditnog balona na Istoku, su na Evrosamitu, održanom prvog marta, blokirale ovaj zahtev – što je pozicija koju brani i Evropska banka za obnovu i razvoj.

Kada su srpska domaćinstva nedavno masovno povukla svoje devizne depozite u ukupnom iznosu od jedne milijarde evra, banke su odgovorile na dva načina: povećanjem razlike između cena obračunatih za korporativne stranke i cena postignutih na međubankarskom tržištu i zadržavanjem deviza van prometa.

Budući da strane banke poseduju 80% celokupnog bankarskog sektora, izneseni podaci jasno ukazuju na činjenicu da ulazimo u period kreditnog sloma.

Čak i ako spoljni šokovi koji dolaze od urušenih ekonomija i neuspelih zajmova ne isuše likvidnost sistema, porast u iznosima premija za posedovanje rizičnih akcija može uticati na sposobnost korporativnog sektora i sektora domaćinstava da otplate svoja dugovanja.

Skuplji krediti i dugovi koje je nemoguće naplatiti dovešće do još goreg budžetskog deficita i deficita tekućeg računa i još će više pritisnuti dinar, nakon čega će dodatno skočiti cena otplata dugovanja.

Rast inflacije i devalvacija valute dovešće do pada potražnje. To znači da će biti lakše boriti se protiv inflacije, ali će se deficiti sve teže finansirati, čak i onda kada se budu smanjivali putem uvoza i potrošnje. Istovremeno, slab izvozni sektor i pad cena osnovnih artikala koje Srbija izvozi (hrana, metali, energija) dovešće do pada Vladinih prihoda i deviza (tako povećavajući budžetski deficit).

Nije teško primetiti da čak i marginalne promene vrednosti dinara, trgovinskih uslova, cena dugovanja, itd. mogu imati pogubne efekte, rezultirajući devalvacijom, nemogućnošću otplate dugovanja i sve dubljom recesijom.

Iako to još uvek ne priznaje u javnosti, Vlada je svesna da je Srbija danas na ivici ponora. Zbog toga od MMF-a traži veliko povećanje stendbaj zajma – sa 404 miliona, na tri milijarde evra, plus 400 miliona iz EU fondova – kako bi mogla da otplati rastući javni i privatni dug (ukupni spoljni dug je do septembra 2008. dostigao cifru od 20.5 milijardi evra, dok za 2009. godinu projektovana cena usluga iznosi oko 3.7 milijardi evra).

Kako je otplata dugova osnovni motiv plana MMF-a, verovatno je da će ovi krediti biti obezbeđeni. Drugo je pitanje da li će preduprediti ekonomski kolaps.

Ono što je sigurno jeste da trenutne Vladine računice nisu ništa više od pukih lepih želja. Da bi otplatila dug, kao i buduće kredite MMF-a, Vlada će morati da načini dubinsko sasecanje životnog standarda radničke klase. Imajući u vidu sve slabosti izvoznog sektora naše ekonomije, smanjenje potražnje može ekonomiju gurnuti u sve dublju recesiju. 

Rast deficita i pad potražnje navode režim na samo jednu stvar…
No, hajde da pobliže proučimo Vladine računice. Druga stvar kojom se diče u vezi sa planom MMF-a jeste smanjenje budžetskog deficita sa 2.7% na 1.75% BDP-a. Ovo će, smanjujući potražnju i inflaciju, takođe zatvoriti i deficit tekućeg računa.

Smanjenje potrošnje će uglavnom biti u obliku nominalnog zamrzavanja plata i penzija u javnom sektoru (rašće samo onoliko koliko bude rasla inflacija) i daljih privatizacija (što će smanjiti subvencije, zajmove i izdatke za plate, unoseći nova SDI sredstva).

Međutim, u svetlu smanjene potražnje i globalne kreditne krize, rizici po ovaj scenario su brojni. Kao prvo, ovaj plan pretpostavlja da će se SDI ujedno smanjivati usled kreditne krize…kao i da će porasti u vidu priliva novca od privatizacije!

„Fijat“ je nedavno objavio da odlaže planiranu investiciju u „Zastavu“ u iznosu od 940 miliona evra. U tom slučaju, jedini način za pronalaženje „strateških partnera“ može biti rasprodaja ključnih javnih dobara, poput JAT-a, Telekoma Srbije, RTB Bora, itd; u tom slučaju mi se već suočavamo sa ozbiljnim nedostatkom izvora prihoda.

Sa opadajućom potražnjom, može doći i do otežanog transfera dividendi iz javnih preduzeća. Zjapeća rupa koja je nedavno otkrivena u završnim godišnjim obračunima NIS-a stoji kao upozorenje. Prihodi od korporativnih taksi će takođe biti na udaru.

Trošak za pokrivanje fiskalnih rupa nije bio uključen u fiskalno planiranje, što odaje ili naivnost ili nestručnost. Pritom, već smo videli da obaveze i rizici finansijskog sektora mogu lako poništiti sve prvobitne računice.

Broj poslovnih bankovnih računa koji su zbog neisplaćivanja duga zamrznuti popeo se na 58,000 kompanija, što predstavlja sumu od 218.4 milijardi dinara. Upravo zbog toga slušamo o kreditnoj pomoći bankama u iznosu do 40 milijardi dinara, kako bi se donekle obeštetile za korporativne gubitke.

Sve u svemu, izgleda da je Vlada u manjoj ili većoj meri već prihvatila da neće biti u stanju da učini bilo kakav značajniji potez protiv deficita. Proračun o rastu tokom 2009. godine je već revidiran – sa prvobitnih 3% na 0.5%.

Moguće je da Vlada razmišlja i o potrošnji kao o mogućem načinu za izlazak iz recesije. Mere kreditne pomoći vredne 1.2 milijarde evra već su usvojene kako bi se obeshrabrila otpuštanja (krediti za JAT) i podstakla lična potrošnja (subvencionisanje hipoteka i kupovine automobila).

Plan MMF-a poziva na investiranje u infrastrukturu, ipak neophodno je doći do velike svote novca kako bi se pokrenuo bilo kakav program javnih radova.

Teško je zamisliti gde će Vlada naći novac za finansiranje svega toga.

Trošenje državnih deviznih rezervi na potrošnju stavilo bi dinar pod ogromne spekulativne pritiske i razjarilo gnev MMF-a, što bi gotovo sigurno zagarantovalo oštru devalvaciju koju bi finansijska tržišta prouzrokovala.

Rezultat toga bilo bi stavljanje srpske ekonomije pod prinudnu upravu MMF-a. MMF ne bi bio zadovoljan ni očiglednim proklizavanjem budžetskog deficita i mogao bi da zapreti čupanjem kabla iz srpske ekonomije.

…na objavu rata radničkoj klasi!
Tako da je sigurno da će Vlada pre ili kasnije biti primorana da štedi putem napada na životni standard radničke klase. I zaista, kada zarad povratka profitabilnosti srpskog kapitalizma dođe do brutalnog napada na javni sektor i socijalnu državu, zgodno je sakriti se iza naloga MMF-a. Kako je guverner NBS, Jelašić izjavio za londonski list Fajnenšal tajms (17. mart):

„Današnji problemi ne mogu, niti bi smeli da budu rešavani pukim oslanjanjem na finansije Evropske unije i ostalih međunarodnih finansijskih institucija. Umesto toga potrebno nam je dugo odlagano prilagođavanje, sa fiskalnim i strukturnim reformama, uključujući penzije, zdravstvo i obrazovanje.“

Kalkulacija koja je ovde u igri poručuje da izbegavanje dugog perioda recesije verovatno neće biti moguće: postoji li bolja prilika za prisiljavanje na duboko nepopularne reforme i otvaranje novih izvora profita za domaći i strani kapital putem privatizacije zdravstvenog sektora, obrazovanja, stvaranja privatnih penzionih fondova i domaćeg tržišta kapitala, kao i za racionalizaciju preduzeća u javnom sektoru kako bi se privukle SDI?

Plan MMF-a već navodi da mere ustanovljene kolektivnim ugovorom – poput povećanja plata u javnom sektoru, toplih obroka i dodataka za odmor – neće biti primenjivane.

Radnice i radnici će istovremeno biti pritisnuti kao potrošači, putem regresivnog indirektnog oporezivanja: benzina i dizela, cigareta, mobilnih telefona, avio-prevoza, čak ako ne i direktnog povećanja PDV-a.

Kako bi uspešno obavila ovaj ambiciozni projekat, NBS će biti izuzeta od demokratske odgovornosti. Nezavisnost centralne banke urezaće neoliberalizam u regulisanje ekonomije.


resistIstorijska prekretnica: kraj socijalnog pakta i početak socijalističke alternative
Nalazimo se na prekretnici. Od 2000-te na ovamo, neoliberalni projekat u Srbiji bio je obavezan da radničkoj klasi čini ustupke, kako bi kupio vreme pred bolne i često nepopularne tržišne reforme.

Plate i penzije su se držale iznad nivoa inflacije i vodilo se računa o zaposlenosti u javnom sektoru.
Istovremeno, vlasti su, jedna za drugom, mogle to sebi da priušte na osnovu priliva kredita i uloge koju je potrošnja igrala u apsorpciji novca od SDI.

Sa druge strane, radništvo se odupiralo korumpaškim privatizacijama iz perioda 2001/03, kao i pokušajima novih gazda da prodaju osnovni kapital i imovinu preduzeća i potom ih likvidiraju.

Ipak, gotovo da nije došlo do ikakve generalizacije borbe, budući da radnice i radnici nisu videli bilo kakvu alternativu tržištu, pa su mogli samo da se nadaju da će se stvari poboljšati u budućnosti.

Danas, suočena sa suženjem kredita i prihoda, srpska vladajuća klasa više ne može da pravi kompromise. Jedino što može da uradi jeste da radničku klasu natera da plati za krizu. Ovim se otvara novi period otpora neoliberalizmu.

Generalizacija napada na organizovano radništvo u javnom sektoru, na socijalne izdatke poput zdravstvene zaštite i penzija, kao i na životni standard radničke klase, stvoriće uslove za generalizaciju otpora kapitalizmu. Da, kapitalizmu. Jer, otpor se dešava u doba pada „Berlinskog zida“ slobodnotržišne ideologije.

Bankrot tržišta, ukombinovan sa pokušajima da se logika kapitalističke akumulacije utisne dublje u srpsko društvo, otvara mogućnosti politizacije otpora, mogućnost ideje o političkoj alternativi tržištu.

Revolucionarni socijalisti moraju da se na pravi način uključe u nadolazeće borbe, da se povežu sa manjinom koja je već danas spremna da se bori, kako bi stvorili osnove za pokret otpora odozdo koji bi mogao da preuzme inicijativu i stane na put logici tržišta.

Ta tržišna logika danas predlaže ideju tridesetdvočasovne radne nedelje, u paketu sa otpuštanjima i smanjivanjem plata, kako bi se kompanijama poput „Ju-Es stila“ obezbedili dodatni dobici i kako bi se prilagodile nižoj potražnji.

Vlada je ovo pokupila u hodu: prvo tridesetdvočasovna radna nedelja pod punom platom, za različite grupacije zaposlenih u javnom sektoru, pa potom masovna otpuštanja.

Sa druge strane, tridesetdvočasovna radna nedelja mogla bi da se pretvori i u progresivan zahtev za punom zaposlenošću, ukoliko bi se povezala sa borbama protiv privatizacije ili otpuštanja.

Radničke okupacije fabrika i drugih radnih mesta koja trenutno nisu u funkciji mogu da potom obezbede osnovu za političku alternativu tržištu, kao i za stvaranje demokratskog i socijalističkog radničkog pokreta.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Nekoliko miliona ljudi štrajkovalo protiv Sarkozija

Ekonomska kriza se produbljuje