fblogo   twlogo   ytlogo


nedelja, 01 februar 2009 03:38

Vreme je za revoluciju na Bliskom Istoku

  Sajmon Asaf
Prošlogodišnji ustanak u Mahala al Kubru Prošlogodišnji ustanak u Mahala al Kubru

Izraelski napad na Gazu je otkrio duboku podelu između arapskih vladajućih klasa, njihovih Zapadnih saveznika i naroda ovog regiona, tvrdi Sajmon Asaf

 

Aprila 2008, egipatsko ministarstvo unutrašnjih poslova suočilo se sa dilemom. Da li poslati snage bezbednosti u Mahala al-Kubru, nemirni industrijski grad na delti Nila, ili na egipatsku granicu sa Gazom, gde postoji strah od ponovnog izbijanja nemira među gladnim Palestincima.

Arapske vlasti se pribojavaju da će se bes zbog Palestine sjediniti sa domaćim nezadovoljstvom i dovesti do porasta borbe. Njihova dilema je vezana za pitanje „permanentne revolucije" na Bliskom Istoku.

Pojam permanentne revolucije je prvi put uveo Karl Marksa, dok ga je dodatno razvio ruski revolucionar Lav Trocki.

Trocki je pokušao da razume na koji način se revolucija može razviti u zemljama gde je radnička klasa još uvek relativno mala u poređenju sa seljaštvom i drugim grupacijama.

Ukoliko radnici preuzmu vođstvo u borbi za demokratsku promenu, agrarnu reformu i protiv imperijalističkih sila, teorija kaže, onda mogu da ovu borbu razviju u izazov samom kapitalizmu.

Ako se ovaj revolucionarni proces prenese i na druge, razvijenije zemlje, gde su radnici brojniji, on može postati „permanentan".

U regionu sa najvećim rezervama lako dostupne i kvalitetne nafte, radnici često moraju da se bore protiv režima koje podržavaju imerijalističke sile. Za imperijalizam, ulozi su visoki.

Sve glavne zemlje Bliskog Istoka, sa izuzetkom Sirije i Irana, su tvrdi saveznici zapadnog, a posebno američkog, imperijalizma. SAD i njeni saveznici snabdevaju Izrael svim oružjem potrebnim da bi se ove zemlje održale u stanju koje odgovara njihovim interesima. Takođe, obezbeđuju novac za egipatske snage bezbednosti – kako bi bili sigurni da će svih 75 miliona stanovnika ostati čvrsto pod čizmom.

Iako su zapadni lideri i multinacionalne naftne kompanije u velikoj meri profitirale od resursa Bliskog Istoka, region je drastično drugačiji danas, u odnosu na momenat kada je nafta tamo po prvi put otkrivena.

 

Ponižavajuće
1933. godine SAD su osnivaču Saudijske Arabije platile ponižavajuće nisku svotu od 30,000 funti u zamenu za dozvolu da njene kompanije odatle ispumpavaju sirovu naftu.

„Aramko" je bila američka kompanija stvorena upravo u tu svrhu. Danas je postala „Saudi Aramko" i u vlasništvu je Saudijske Arabije. U pitanju je najveća naftna kompanija na svetu, sa dokazano najvećim rezervama i najvećim proizvodnim kapacitetom.

Naftni dolari su transformisali organizacije poput Kuvajtskog investicionog autoriteta, koji se bavi lokalnim i globalnim investicijama te države, i njihove ekvivalente u Kataru i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Oni su sada glavni finansijski igrači arapske vladajuće klase i čvrsto su integrisani u globalni kapitalizam.

Usled toga dolazi do straha da bi sve ovo moglo da nestane, ukoliko bi nagomilani bes i frustracije koji postoje u arapskom svetu eksplodirali. Ovaj strah je veoma dobro utemeljen.

Kada je Gamal Abdel Naser preuzeo vlast tokom egipatske revolucije 1952. godine, nacionalizovao je Suecki kanal, sve veće banke i osiguravajuća društva, transportne kompanije i oko 600 vodećih industrijskih i komercijalnih kompanija – uključujući tu i „Šel oil", „Britiš petroleum" i „Lever braders" (deo „Unilevera").

Naser je izvršio ogromnu zemljišnu reformu i prigrabio svojinu 600 najbogatijih porodica.

Njegov primer je inspirisao talas sličnih revolucija, tako da je u jednom momentu i Saudijska Arabija bila pod pretnjom – u tom momentu pretežno ruralna zemlja, sa malom radničkom klasom.

Pretnja Nasera i arapskih nacionalističkih revolucija izazvala je Francusku, Britaniju, SAD i Izrael da otpočnu seriju ratova.

Prvi pokušaj da se sruši arapski nacionalizam desio se tokom Suecke krize 1956. godine, i završio se ponižavajućim porazom imperijalista. U tom trenutku se činilo da bilo šta može da se dogodi.

Ipak, Naser i druge nacionalističke vođe pokušali su da ograniče doseg revolucije. Radnici koji su bili sredstvo rušenja starog sistema, našli su otpisanima iz strategije koja je „arpasko jedinstvo" stavljala iznad svega.

Proces permanentne revolucije je bio skrenut s koloseka jer su nacionalisti želeli da iskoriste moć masa i istovremeno spreče radnike da sami preuzmu vlast i zbace kapitalizam u regionu.

I pored toga, svaki udarac imperijalizmu bio je pretnja zapadnim silama.

1967. godine, Izrael je otpočeo Šestodnevni rat i slomio arapske trupe. Nakon tog poraza, za arapske režime je prekid neprijateljstva sa imperijalizmom postao „pragmatično" rešenje.

Zemlje poput Egipta su prihvatile SAD i pomirile sa sa Izraelom, dok se Sirija, koja je odbila da to učini, suočila sa izolacijom i vojnim napadima.

Ratovi iz 1967. i kasnije 1973. godine, poslužili su svojoj svrsi. „Arapski front", kako su ga SAD nazivale, bio je slomljen. Od tog trenutka počinju teška represija i transformacija regiona u polje diktatura. Režimi su prihvatili neoliberalizam, što je, zajedno sa centralizacijom naftnog bogatstva u rukama nekolicine porodica, polarizovalo arapska društva više nego ikada u njihovoj dotadašnjoj istoriji.

Ogroman jaz razdvaja mali sloj bogatih vladara od masa radnika, gradske sirotinje i seljaštva, čiji prihodi jedva da pokrivaju osnovne životne potrebe.

Samo letimičan pogled na listu bogatih Arapa dovoljno ilustruje ovu tvrdnju. Uprkos gubitku od oko 16 milijardi funti u kreditnom krahu, 50 najbogatijih arapskih porodica – ako isključimo naftna i kraljevska bogatstva – na gomili imaju oko 127 milijardi funti.

Ako na to dodamo bogatstvo kraljevskih porodica, cifra dostiže galaksičku vrednost. Evo samo trunke o tome: procenjuje se da je kralj Saudijske Arabije „težak" 18 milijardi funti, emir Ujedinjenih Arapskih Emirata nekih 6.5 milijardi, kuvajtski emir 11 milijardi, a vladar Katra 3 milijarde funti.

Istovremeno, vrednost čitave jordanske ekonomije, sa njenih šest miliona stanovnika, 2007. godine je iznosila bednih 18 milijardi funti.

Međutim, region je prošao kroz još jednu transformaciju. Današnja arapska društva su pretežno u gradovima. 1970. godine, na primer, samo je jedan od četiri Libanca živeo u gradu. Danas je taj odnos obrnut. Isto važi i za zemlje poput Saudijske Arabije.

Iako naftna industrija ostaje izvanredno profitabilna, ona zapošljava samo neznatnu manjinu radnika u celom regionu. Većina radi u građevini ili fabrikama tekstila, voze vozove, čiste puteve ili obrađuju zemlju.

Činjenica da radnici počinju da se osvešćuju po pitanju siromaštva i represije poprilično ide na nerve tamošnjim režimima i njihovim zapadnim pomagačima.

Borbe protiv Izraela u Palestini i 2006. godine u Libanu, prelaze tanku liniju koja stoji između „politike" i „ekonomije". Masovna borba je napravila prvi vidljivi proboj u rušenju imperijalizma.

Kada su se desetine hiljada Egipćana sukobile sa plaćenicima režima da bi se suprotstavile invaziji na Irak i izraelskim ratovima protiv Palestine i Libana, inspirisale su radnike i radnice na mestima poput Mahala al Kubre da otpočnu sopstvene štrajkove.

Jednostavno je napraviti paralelu između stanovnika Mahale u borbi protiv policije i Palestinaca koji se suočavaju sa izraelskim pograničnim snagama na Zapadnoj obali. O tome se može čuti i iz parola koje uzvikuju učesnici demonstracija.

Ove demonstracije rastu po obimu i intenzitetu. Nekih 100,000 ljudi izašlo je na ulice u mediteranskom gradu Aleksandriji 9. januara, sa do sada neviđenom snagom.

Policija za razbijanje demonstracija se tiho predala, iako su egipatske vlasti zabranile bilo kakav vid protesta.

 

Imperijalizam
Bliski Istok nikada nije izgubio status „najveće imperijalističke nagrade u istoriji". Iz ovog razloga, oslanjanje zapada na Izrael se nije smanjilo, kao što su neki smatrali da će se desiti nakon invazije Sjedinjenih Država na Irak.

Jedan od ciljeva rata u Iraku bila je nasilna odbrana hegemonije SAD. Suprotno očekivanom, invazija je upravo otkrila ograničenja SAD.

Pouka iz debakla Sjedinjenih Država u Iraku je da je Izrael Zapadu potrebniji nego ikada. Nafta ostaje opsesija globalnog kapitalizma – i potrebno mu je da je brižno čuva. Ovo se može izmeriti na osnovu veličine izraelskih oružanih snaga – imperijalističkih „terenskih činjenica".

Iako je izraelska ekonomija vredna tek kao polovina egipatske, Izrael se uvek može osloniti na najsavremenije tenkove, ratne avione, helikoptere, brodove, podmornice, projektile i nuklearne bojeve glave koje mu Zapad obezbeđuje.

Ovo ruši svaku laž o tome da bilo koji oblik palestinske borbe, sa njihovim lakim oružjem i ručno pravljenim raketama, predstavlja vojnu pretnju Izraelu.

Ali iako rakete Hamasa, ili libanskog Hezbolaha, imaju malu vojnu vrednost, one u sebi sadrže moćan politički udar. One su dokazi kontinuirane borbe licem u lice sa kolosalnim vojnim neprijateljem.

Upravo iz ovog razloga organizacije koje pružaju otpor imaju tako visok status među običnim stanovništvom. One su, za razliku od svih arapskih vojski, uspele da se odupru izraelskoj okupaciji.

Ovu činjenicu nije prevideo ni opkoljeni egipatski ministar spoljnih poslova.

U odgovor pozivu vođe Hezbolaha Hasana Nasrale na masovne demonstracije u Egiptu, ministar je izjavio: „Reći ću vam da je zadatak oružanih snaga Egipta da brane Egipat. Ako je potrebno, zaštitiće Egipat i od ljudi poput vas."

Zapad nervozno razmatra šta kratkoročni vojni ciljevi Izraela u Gazi mogu da znače za dugoročni opstanak arapskih režima.

Sećanja na 1950-te i 1960-te vise nad njihovim glavama. Talasi revolucije zbrisali su režime koji su smatrani saučesnicima imperijalizma.

Preplitanje borbi protiv imperijalizma i arapskih režima čini mogućnost permanentne revolucije sve većom.

Mnogi ljudi verovatno još uvek sumnjaju u izglede da će arapski radnici i radnice uspeti da izvedu takvu revoluciju. Te sumnje, svakako, ne dele sa arapskim režimima i njihovim zapadnim saveznicima.

Pročitano 2482 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Solidarnost PDF

Maj 2008. Jul 2008. Septembar 2008. Novembar 2008. Decembar 2008. Januar 2009. Februar 2009. Mart 2009. [specijal] April 2009. Leto 2009. Avgust 2009. [specijal] Novembar 2009. Zima 2010. Maj 2010. Leto 2010. Septembar 2010. Oktobar 2010. Novembar 2010. Decembar 2010. Januar/februar 2011. Mart/april 2011. Jun 2011. Septembar 2011. Oktobar 2011. Februar 2012. Mart 2012. Maj 2012. Jun 2012.
Marks21 | Solidarnost 2018. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.