Sjedinjene Države intervencijama svuda ostavljaju haos za sobom, ali se nikad ne umore od bombardovanja Iraka
Neuspeh svih intervencija od strane SAD i njihovih saveznika proizveo je niz smrtonosnih ratova i sukoba, kaže Lindzi Džerman.
SAD su napale Irak tri puta u poslednjih 20 godina. Sada, 2014. godine, to se dešava ponovo.
Američki avioni ponovo bombarduju Irak. Rat u Ukrajini je dostigao krvavu kulminaciju, dok vlada u Kijevu nastoji da slomi pobunu u istočnom delu zemlje.
Jedan od najviših u lancu komande generala SAD ubijen je u navodno sigurnoj bazi u Avganistanu, dok su Talibani napali provinciju Sangin, ubivši mnogo britanskih vojnika. Brod kraljevske mornarice poslat je u Libiju da bi evakuisao britanske državljane, budući da je ambasada zatvorena usled žestokih borbi između paravojnih formacija.
Izrael je ponovo otpočeo obrutalni napad na Gazu usmrtivši oko 2 000 Palestinaca/ki.
Sve se ovo dešavalo u istoj nedelji kada smo obeležavali stogodišnjicu Prvog svetskog rata, kao i dok su političari uverali jedni druge, a i sami sebe, da se tako nešto ne može ponovo desiti. Nažalost, to nije tačno. Čini se da su ljudi koji su nam doneli ratove u prošlosti rešeni da ponovo učine isto.
Odluka Baraka Obame da pokrene vazdušne napade protiv ISIS, ili oružanih snaga Islamske Države, pokazuje kako očaj zapadnih sila suočenih sa realnošću u Iraku, tako i kriminalnu uzaludnost njihovih politika. Očaj, zbog toga što ISIS preti Irbilu, u kojem SAD imaju konzulat, i zbog toga što njihove snage jačaju u zemlji, vršeći napade na religijske i etničke manjine i stvarajući sopstvenu državu od delova teritorija koje pripadaju Siriji i Iraku. Kriminalnu uzaludnost, jer ako se nešto pokazalo neuspešnim poslednjih godina, to su bili vazdušni napadi vojske SAD.
Tako da, dok bi trebalo da podržimo sve što može da dostavi humanitarnu pomoć ljudima u Iraku koji su ugroženi, ne bi trebalo da podržimo intervenciju SAD u regionu za čije katastrofalno stanje one snose najveću odgovornost.
Zato što je istina da je rast ISIS-a nasleđe rata protiv terorizma, sankcija i bombardovanja Iraka i okupacije, koja je svesno bila pokrovitelj etničkih podela, kao i serije politika koje su rezultirale podrškom desnim fundamentalističkim grupama da se bore protiv bilo koga označenog kao neprijatelja SAD-a i saveznika.
Ovo je počelo osamdesetih u Avganistanu, kada su SAD finansirale prethodnike Talibana i Al Kaide kako bi im pomogli da poraze svog glavnog neprijatelja u tom trenutku, SSSR.
Posle invazije i okupacije Avganistana i kasnije Iraka politika SAD-a bila je potpuno pragmatična, stajući iza bilo koje grupe koja bi podržala njihove pretpostavljene interese u ojačavanju okupacije nasuprot mnogim pokretima otpora koji su se razvili. Iračka država je bila uništena, zamenjena kolonijalnom administracijom SjedinjenihDržava, koja je vladala iz Zelene zone u Bagdadu i stvarala odrede smrti i paravojne formacije. Strategija napetosti koja je usledila pomogla je da se prouzrokuju i ojačaju verske tenzije.
Neuspeh okupacije Iraka ubrzao je proces tajnei ntervencije, dok se javno mnjenje okrenulo protiv novih vojnih avantura sa kopnenim snagama, neprijatelj SAD-a, Iran, postao je glavna sila u regionu, a različite sile su u očaju bacale novac na razne grupe. Budući da je ovo usporeno talasom revolucionarnog entuzijazma koji je prohujao Bliskim istokom tokom Arapskog proleća 2011. godine, što je dovelo do rušenja dva prozapadna lidera u Tunisu i Egiptu, zapadne sile su iskoristile opoziciju postojećim diktatorima kako bi ostvarile sopstvene ciljeve.
Sećate li se Libije u leto 2011. godine, kada je bilo teško okupiti brojniju opoziciju intervenciji Zapada koja je za cilj imala zbacivanje Gadafija sa vlasti? Vazdušni napadi NATO-a, predvođeni britanskim i francuskim avionima, ubili su 30 000 ljudi u navodnoj humanitarnoj intervenciji. Zemlja je upala u vrtlog neprekidnog građanskog rata, i i danas se raspada.
U Siriji su zapadne i bliskoistočne sile finansirale različite grupe. Naročito su Katar i Saudijska Arabija opskrbile novcem razne oružane formacije, Katar je potrošio 3 milijarde dolara za dve godine. Saudijci su duplirali svoje izdatke na naoružanje u protekloj deceniji.T urska, ključna članica NATO-a, omogućila je kretanje oružja i novčanih sredstava.
ISIS je delimično formiran ovakvim finansiranjem, koje se nastavilo čak i nakon što britanski parlament prošle godine nije izglasao akt kojim bi se omogućilo bombardovanje Sirije, usled čega je i Obama bio prinuđen da napusti svoje planove.
Ako je Frankenštajn imao izgovor da nije znao šta će njegovo čudovište postati, ne postoji takav izgovor za ove vladare koji iza sebe imaju tridesetogodišnje iskustvo.
Oni se izvlače iz svega zato što je tajne intervencije mnogo teže opaziti i skrenuti pažnju javnosti na njih, a zatim i okupiti pokret koji bi bio opozicija tome. Samo desetine hiljada uočavaju šta se dešava, ali ne i milioni. Veći deo finansiranja i borbi ostaje u pozadini, a mediji jedva da izveštavaju o tome.
U žiži je, naravno, Gaza, napad koji je doveo do masovnog pokreta solidarnosti sa Palestincima, i koji se mora sagledati kao povezan sa ostalim problemima.
Neuspeh intervencija SAD i saveznika stvorio je niz smrtonosnih sukoba i ratova. Protest 9. avgusta je zbog Gaze, ali mora biti i protiv onih koji podržavaju represiju Izraela nad Palestincima, i čiji vojni i ekonomski sistemi prouzrokuju silna razaranja širom sveta.
Preuzeto sa: Stop the War Coalition