U našem regionu se dešava nešto relativno novo, nešto što dugo nismo videli: masovne migracije. U prvih sedam meseci ove godine više od 70.000 izbeglica prošlo je kroz Makedoniju i Srbiju na putu ka Mađarskoj. Broj je sada dostigao 100.000. U proteklih mesec dana dnevni broj se drastično povećao: sa 200 ljudi dnevno tokom maja, na između 2.000 i 3.000 dnevno.
Nama migracije i izbeglištvo nisu novi pojmovi. Dovoljno je samo prisetiti se devedesetih, kada su ratovi i etnička čišćenja pobili i iselili više stotina hiljada ljudi. No, do ovih novih migracija dolazi usled globalnijeg problema: postajemo tranzitna ruta za izbeglice iz centralne Azije, severne Afrike i sa Bliskog istoka, a najviše iz Sirije. Taj fenomen je nastao pre nekoliko godina, ali je tek sada zadobio dramatične razmere.
Uloga imperijalizma
Bitno je napomenuti da razlozi za bekstvo izbeglica nisu ekonomske prirode. Ovde se ne radi o „trbuhom za kruhom“ seobama. Radi se, naprotiv, o ratnim izbeglicama, koje je na prvom mestu stvorio zapadni imperijalizam predvođen Sjedinjenim Državama. SAD već decenijama pokušavaju da uspostave kontrolu nad ovim širim regionom, kako bi osvojile izvorišta nafte i opkolile svoje takmace Rusiju i Kinu.
To je postalo posebno jasno nakon objave „novog svetskog poretka“ po završetku Hladnog rata i američkog napada na Irak 1991. godine. SAD od tada još žešće podržavaju autokratske vlasti u regionu i sponzorišu neoliberalne reforme – od Saudijske Arabije do Egipta, od Kuvajta do Izraela.
Međutim, nakon napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon 11. septembra 2001. godine u Njujorku i Vašingtonu, došlo je do intenzifikacije američke ofanzive. Sjedinjene Države objavile su početak „rata protiv terorizma“, što je otvorilo vrata politici permanentnog rata. Izgledalo je kao da američkoj moći nema kraja.
Ipak, nakon iračkog rata iz 2003. godine, ali i sve dubljih neoliberalnih reformi na Bliskom istoku, imperijalna stabilnost u regionu je pukla. Zato je na Bliskom istoku i severu Afrike došlo do neuspelih pokušaja revolucije, koje je Amerika pokušavala da preotme, a kada joj to nije uspevalo, da sputa, ili vojno uguši.
Treba podvući da je u ovom poduhvatu Evropska unija mlađi partner Amerike. Pad Gadafijevog režima u Libiji omogućilo je vazduhoplovstvo Francuske i Britanije, a do intervencije je došlo kada se učinilo da će Gadafi pobediti pobunjenike. Namera je bila jasna – pobunjenici su u tom trenutku mogli da pobede Gadafija samo uz pomoć stranih sila. Tada su, dakle, bili zavisni od zapadne pomoći. Postali su marionete.
Slično se dogodilo i u Siriji, gde su SAD i njene regionalne saveznice počele da kooptiraju pokret protiv predsednika Asada, koji je zauzvrat postajao sve zavisniji od ruskog imperijalizma. U Siriji je postalo i najjasnije do koje mere je zločinačka američka politika podržavanja ekstremno desnog islamizma u formi Islamske države Iraka i Levanta, koja se u jednom trenutku otrgla kontroli kao besni buldog pušten sa lanca.
Masovne migracije i „Tvrđava Evropa“
Milioni ljudi dali su se u beg pred sve dubljim i haotičnijim građanskim i regionalnim ratovima i imperijalističkim intervencijama. Mnogi su razmešteni unutar regiona – u Iraku i Libanu, na primer. Međutim, sve je više onih koji beže u Evropu. Trebalo bi istaći da su migracije sve masovnije i ujedno sve rizičnije po izbeglice. Od 2000. godine do danas, u Mediteranu se udavilo više od 24.000 ljudi u pokušaju da uđu u EU.
Ove godine su po prvi put počeli masovno da beže preko Balkana. Tu nam se prikazuje i još jedan novi i ključni aspekt ovog talasa migracija – one su masovne ne samo u obimu, već i u formi. Ljudi se kreću kolektivno. To smo nedavno videli pri pokušaju probijanja makedonske granice, na putu iz Grčke prema Srbiji. Granična policija i same države nisu znale šta da rade. Prvo su pokušale da nasilno spreče prelazak granice, da bi na kraju bile primorane da propuste ljude.
„Tvrđavu Evropu“ – kako je EU poznata upravo zbog svog gostoprimstva prema azilantima – drma sve snažniji zemljotres. Podele unutar nje rastu. Prema njenim zakonima, zemlja u kojoj se azilant prvi put pojavi je ujedno i zemlja u kojoj treba da ostane. Zato Bugarska i Mađarska podižu zidove na granicama, dok Italija histerično zahteva promene evropskog zakonodavstva – sve su to zemlje koje su na prvoj liniji ulaska azilanata u EU. Zato se mnoge druge zemlje, smeštene dalje od južnih granica EU, protive promeni zakonodavstva. One ne žele da budu te koje će da plaćaju za izbeglice.
Dok se Evropska unija prepire, desetine hiljada ljudi tone u moru ili trune u kampovima. To je dosta loša slika za „Evropu“ u svetu, jer kvari njen imidž liberalne sile. Setimo se samo onih potonulih 300 ljudi na moru blizu Malte prošle godine, ili petogodišnjeg dečaka čiji se leš nasukao na obali Turske pre samo nekoliko dana. Održavanje imidža je Angelu Merkel nateralo da ignoriše zakone EU i primi više vozova sa izbeglicama. Tu, na kraju krajeva, nema ničeg nelogičnog. Šta je nekoliko stotina hiljada ili nekoliko miliona izbeglica za Evropu od 500 miliona ljudi?
Merkel je napravila odličan PR potez, ali je i dalje upravo ona ta koja je pre samo nekoliko godina objavila „smrt multikulturalizma“ u Evropi. Antiimigrantska retorika vladajućih klasa i njihovih medija širom Evrope, rast populističkih desničarskih i rasističkih političkih partija, sve strože zakonodavstvo i širi kontekst ekonomske stagnacije znače da ono što sa stanovišta Evrope kao takve deluje logično, nije logično i sa stanovišta njenih pojedinih delova – jer niko ne želi da plaća za krizu. Bolje da plati sused. Još je bolje ako plati sused koji nije u šengenu ili u EU.
Za sve zemlje tzv. balkanskog koridora, od Turske, preko Makedonije i Srbije, to postaje problem, jer EU pokušava da zaustavi protok ljudi na svojoj granici – a onda ti ljudi ostaju u ovim ionako siromašnim i često razorenim zemljama. To stvara potencijal za velike eksplozije.
Otvorimo granice!
Mnogi u Srbiji mogu da saosećaju sa tužnom sudbinom izbeglica koje su prošle kroz našu zemlju, ili su trenutno u njoj, u raznim privremenim kampovima i suštinski logorima. Reči poput „MMF“, „diktatura“, „NATO“, „građanski rat“, „izbeglica“ i „granice“ su reči koje su nam od devedesetih godina deo svakodnevice. Ne zaboravimo to kada nam pojedini mediji i političke opcije sugerišu da ove ljude treba da dočekamo sa strahom i mržnjom.
Izbeglice ne žele da budu u Srbiji. Nisu želele ni da odu iz svojih domova. One su na to masovno primorane. Njihova želja je da oni koji su ih lišili domova odgovaraju za to i da im se omoguće novi domovi i prihodi u zemljama u koje su se uputili: u EU. Zato Marks21 smatra da je potrebno da Srbija otvori vrata ovim napaćenim ljudima, kao da su naši sunarodnici. Treba da pružamo solidarnost i da pomognemo izbeglicama. One, pritom, prolaze kroz sve ono kroz šta smo prolazili i mi. Nisu nam radna mesta oduzeli migranti, već Vučić i Evropska unija. Nema razloga da se prema njima ponašamo nesolidarno.
Naprotiv, smatramo da, umesto da ih smešta u kampove i traži novac od EU da bi postala njen graničar, Srbija treba da traži od EU da ona otvori granice i pusti ljude kojima treba pomoć da slobodno pređu granicu i nasele se gde im je volja. Ukoliko Srbija to ne radi, a izgledno je da neće, smatramo da je dužnost građana da pomognu izbeglicama. Budući da se ovde ne radi o individualnom bekstvu iz očaja, već o masovnom pokretu ljudi, vlade i granice su nemoćne da ih zaustave. Vreme je da se to pokaže i da se pokaže da je snaga čovečanstva u kolektivnom, solidarnom i slobodnom duhu.
Tako će „Tvrđava Evropa“ pasti i to je u interesu svih eksploatisanih i potlačenih širom sveta. Jer, ako možemo da srušimo „Tvrđavu Evropu“, možemo da srušimo i poslodavce, Vučića i MMF. Možemo, drugim rečima, da srušimo kapitalizam. U svetu ima dovoljno bogatstva da ga svi podelimo i živimo jednako i slobodno. Imperijalistički, globalizovani kapitalizam je taj koji koncentriše moć u šačici bogataša i državnih vrhova pojedinih zemalja. Vreme je da se taj nehumani sistem ukine masovnom, kolektivnom akcijom. Stavimo ljude iznad profita!