fblogo   twlogo   ytlogo



Arbanija i Srbija

1. Zavojevačke težnje naše buržoazije

2. Težnja ka moru

3. Poraz zavojevačkog podviga

4. Vojna okupacija Arbanije

5. Kolonijalni ratovi

6. Rezultati zavojevačke politike

 

1. Zavojevačke težnje naše buržoazije.

Austro-Ugarska i Italija zauzimaju se za autonomiju Arbanije u svom interesu a ne u interesu arbanaskoga naroda! To je druga osnovna misao Balkanicus-a i Dr. Viadana, i za potvrdu iste oni navode stotinama citata iz svih mogućih knjiga i novina. U toj velikoj bibliografiji nije u ovoj prilici ostala nezastupljena ni štampa socijalne demokratije!

Ali da su ova gospoda stajala štogod bliže idejama socijalne demokratije, ne bi ušla u taj apsurdan položaj, da u isto vreme kada se bore protiv zavojevačke politike Austro-Ugarske i Italije preporučuju i brane zavojevačku politiku Srbije. Njihovo gledište je očajno prosto: Arbaniju hoće da porobe te hoće da porobe, pa kada joj je to suđeno, onda je bolje da taj porobljač bude Srbija nego ove dve velike sile. Mi nismo protiv zavojevanja Arbanije, izjavljuju Balkanicus i Dr. Vladan, već samo tražimo da taj zavojevač Arbanije ne bude niko drugi nego mi. Drugim rečima: protiv zavojevačke politike mi se bunimo u ime zavojevačke politike; pravo koje drugom odričemo prisvajamo sebi u istom trenutku, na istom pitanju. Još kako su silni razlozi kojima se to pravo Srbiji brani! Balkanicus veli:

„Otkuda taj izutetak i ta privilegija za Arbanase, da oni ne mogu i ne smeju doći nijednim delom svojim pod vlast Srba? Zar nije srpski narod razdeljen na nekoliko administracija i državnih uprava? Neka se pogleda samo na Austro-Ugarsku: tu ima Srba pod jednom upravom u Bosni i Hercegovini, pod drugom u Madžarskoj, pod trećom u Hrvatskoj, pod četvrtom u Dalmaciji.“

„Kad može jedan deo Turaka ostati pod bugarskom i srpskom vlašću, onda će i g. Derviš Hima dopustiti da mogu to isto i Arbanasi, i to u toliko pre što su oni uvek do sad bili pod tuđom vlašću, i što su oni u onim oblastima koje sad hoće, uz pripomoć svojih zainteresovanih protektora, od Srba da uzmu i od Jevrope isprose, ili zlikovački uljezi, ili su onamo davno krvno i geografski izmešani sa Srbima, kao napr. u okolini Skadra i pored crnogorske granice.“21

A da bi nas uverio koliko bi to rešenje bio radikalno, konačno, da nikada više ne zamara Evropu, Dr. Vladan nam navodi ova izlaganja Šarla Loazo-a:

„Evropa bi trebala da s najvećom gotovošču prihvati ovu priliku, te da podeli ove nedisciplinovane ljude između Srbije, Grčke i Crne Gore. Arnauti bi se, napušteni od Carigrada, koji ih je uvek mazio, i saterani u granice razuma, vrlo brzo izmirili sa svojom sudbinom. Na svaki način njihovo prilagođavanje novom stanju ticalo bi se samo njih i njihovih novih gospodara. Arbansko pitanje, iseckano na nekoliko komada i smanjeno, prestalo bi da uznemiruje Evropu.22

U Arbaniji Austro-Ugarska i Italija vode zavojevačku politiku, to je fakat. Ali misle li Balkanicus i Dr. Vladan da ima koga koji bi u drugo što verovao? Zar da nacionalni princip štite Austro-Ugarska koja je sva sagrađena na negiranju nacionalnoga načela ili Italija koja baš naših dana davi jedan drugi narod s one strane Sredozemnoga Mora? U veku imperijalističke politike takve parole isto tako rđavo priliče ovim dvema kapitalističkim državama, kao što je ranije ruska parola o „oslobođenju hrišćana“ u Turskoj stajala rđavo carističkoj Rusiji, koja je bila najgori đelat slobode u zemlji i u susedstvu. Te političke laži ne prolaze više tako dobro ni kod balkanskih naroda, koji su stekli veliko iskustvo da ih je svako spreganje sa jednim ili drugim „pokroviteljem“ stalo u toliko težih žrtava u koliko su mu se oni u bezgraničnoj žudnji za oslobođenjem od turskoga jarma predanije predavali. Za njih znaju i svi oni elementi u samoj Arbaniji koji za autonomiju svoje zemlje rade. Jedan od najuticajnijih ljudi u Elbasanu, docnije izabran za guvernera toga mesta, nije se ustezao da mi na pitanje odgovori potpuno jasno i otvoreno: da se Austro-Ugarska zalaže da Skadar ostane Arbaniji zbog toga što on i dalje treba da bude krajnja severna mrtva straža protiv nadiranja Srbije i Crne Gore u oblast njenoga uticaja, kao što se Italija zauzela za južnu Arbaniju da se niko drugi ne bi utvrdio na drugoj strani Otrantskog kanala. Nepopustljivo zauzimanje Austro-Ugarske i Italije za autonomiju Arbanije je spasavanje poslednje stope zemlje sa koje se obezbeđuju od opasnosti tuđega izlaska na Jadransko More i sa koje se može uticati na tok stvari na Balkanu. Austro-Ugarska hoće dalje „lebensfäehige Albanie“, „za život sposobnu Arbaniju“, u trenutku kada vidi pred sobom opasnost da Srbija ne postane za život sposobna. Smer ove politike je jasan kao sunce. Hoće se pošto poto jedan nov, za život nesposoban pigmej na Balkanu, da drugi pigmej koji se napreže da iskrši njene lance ne bi postao za život sposoban. To je stara metoda stvaranja slabih, za život nesposobnih, osuđenih da vise o skutovima evropske diplomatije, bez obzira javlja li se ona pod lažnom etiketom, „nacionalnoga načela“ ili „političke ravnoteže“.

Ali ako Balkanicus i Dr. Vladan, ističući zavojevačke težnje Austro-Ugarske i Italije u Arbaniji, nisu rekli ništa novo, ništa što ne bi bilo poznato u najširim slojevima našega naroda, oni su zastupanjem prava Srbije na zavojevanje Arbanije bili veran izraz jedne nove politike Srbije. Izobličavajući zavojevačku politiku tih dveju država oni su uspeli da izobliče „nacionalnu“ politiku Srbije, „oslobodilačku“ politiku srpske buržoazije. Jer ako su brige austriskih vlasnika o pravu svih balkanskih narodnosti na nacionalno samoopredelenje grozno šegačenje sa narodnosnim načelom, to su pretenzije Srbije na zavojevanje Arbanije grubo gaženje, bacanje pod noge toga načela. Proklamujući tu politiku srpska buržoazija je sad prvi put sa lica srpskoga naroda skinula veo jedne potištene nacije koja se bori za svoje oslobođenje. I kod naše buržoazije su iščezle uspomene na nekadašnje mladalačke ideale o slobodi, jednakosti i bratstvu, a zajedno sa njima nestalo je i sposobnosti da ceni težnje naroda za slobodom. Ona se ugiba pod pritiskom severnoga suseda, sva visi o skutovima ruske diplomatije, sredstva za vladanje pozajmljuje od stranih kapitalističkih kompanija, ali je stekla ideologiju eksploatatora i vlasnika koji se zamišlja na čelu gladne armije, kao gospodar nekoliko miliona pridavljenih podanika, sanja o veličini, roguši se, apeluje samo na silu i davi slabije od sebe u isto vreme kada joj preti opasnost da bude i sama od jačih pridavljena. A što je taj preokret u politici naše buržoazije, koji bi pre ili posle mogao doći kao rezultat kapitalističke proizvodnje, nastupio pre nego što je srpski narod uopšte došao do nacionalnoga ujedinjenja, što su vlasnici Srbije političkom raskomadanošću i porobljenošću svoga rođenoga naroda počeli pravdati svoje apetite na porobljavanje drugih naroda, to je samo dokaz da kapitalistička privreda profita i buržoaska militarističko-birokratska državna sistema izazivaju u malih i velikih predstavnika današnjega društvenoga poretka iste apetite u zemlji i van zemlje, u unutrašnjoj i spoljašnjoj politici. 

Ovaj novi krus u politici srpske buržoazije ima za socijalnu demokratiju više nego teoriski značaj. On nije samo potvrda našega gledišta da su nacionalni ideali vladajućih klasa laž iza koje se krije težnja za eksploatacijom naroda u zemlji i porobljavanjem tuđih naroda. Nacionalno oslobođenje i ujedinjenje koje traži za svoj narod kapitalistička buržoazija odriče tuđim narodima. Sa njenoga klasnoga gledišta to je prirodno i razumljivo: kada se pod mojim klasnim gospodarstvom nalazi moj rođeni narod, šta se bunite vi, „divlji“ Arbanasi, da uđete u gotov, po svima propisima moderne države ustrojen sistem pokornosti! Spoljašnja politika vladajućih klasa je samo produženje njihove unutrašnje politike. I kao što proletarijat u nekoj zemlji predstavlja jednu društvenu klasu koja se ne može boriti za oslobođenje iz klasnoga ropstva a da ne oslobodi celo društvo, tako i socijalna demokratija ne može zastupati slobodu svoga naroda a da ne zastupa nacionalnu slobodu i svih drugih naroda. U tome je jedna od bitnih razlika između gledišta socijalne demokratije i buržoaskih partija na nacionalno pitanje.

Ali veliki praktični značaj ovoga pitanja mora nas interesovati u toliko više što posledice toga zavojevačkoga upinjanja naših vlasnika predstavljaju nepresušni izvor ne samo novih zločinstava prema arbanskom naselju već stalne opasnosti po mir i spokojstvo našega naroda, nedoglednih tereta i žrtava. Srbija je gurnuta u onaj opasni vrtlog borbe zavojevačkih prohteva sa svima mogućim predviđenim i nepredviđenim smetnjama i strujama, vrtlog u kome će narodna snaga malaksati u uzaludnim naprezanjima da se dočepa obale. Za savlađivanje svake nove smetnje činiće se novi i sve veći napori, i za žrtve koje je narodnim masama sve teže podnositi u cilju opravdanja ukazivaće se na žrtve koje su već ponesene. Osvajački upad u Arbaniju urodio je ogorčenjem arbanaskoga naroda prema Srbiji i pobunama, a pobune iziskuje nova finansiska i vojnička naprezanja; nesigurnost na novoj zapadnoj granici Srbije nastupila je kao posledica zavojevačke politike prema arbanaskom narodu, a javlja se kao povod stalnoga mobilnoga stanja vojske; iz istoga uzroka došli smo u sukob sa jačim pretendentima na Arbaniju, i u zanosu stvaranja velike jadranske države podjarmljivanjem tuđega naroda vlasnici propovedaju neko veliko buduće razračunavanje sa njima. Zaduživanje zemlje, novi državni tereti i militarizam i ostale parazitske ustanove traže od naroda utoliko veće žrtve u koliko ga više večita nesigurnost, opasnost od rata i česte mobilizacije materijalno dave i privredno iscrpljuju.

Tako će jedanput zahuktali događaji po sili unutrašnje logike stvari gurati iscrpelu našu zemljicu iz krize u krizu, iz opasnosti u opasnost, a svi buržoaski organi javnoga mišljenja staraće se da se pravi uzrok tih nedaća zaboravi i odgovornost prenese na drugoga. Zato socijalna demokratija, kao jedan odlučan protivnik zavojevačke politike koja je začetak svih tih nedaća, ne može pustiti da prođe nezabeležen onaj trenutak kada se naš vlasnički svet mašio tuđe zemlje i tuđe slobode, kada su nekadašnji heroldi nacionalnoga oslobođenja poneli zastavu nacionalnoga porobljavanja, kada su interesi kapitala progutali interese nacije. Ona mora stalno ukazivati na nerazdvojnu uzročnu vezu između zavojevačke politike buržoazije i teških posledica i žrtava kojima se kraj nigde ne vidi, vezu imeđu teorija Balkanicus-a i Dr. Vladana i prakse Ise Boljetinca.

2. Težnja ka moru.  

Oduševljenje kojim je buržoaska javnost primila prvu vest o izlasku arbanaskoga odreda na Jadransko More poticalo je iz uverenja da je sada postignut i onaj cilj koji je od pre desetak godina lebdeo pred očima ne samo vlada i buržoaskih grupa već i šire javnosti. Ta Srbija je izašla na more, i još kako! Ono što je htela ostvariti Jadranskom železnicom, ona postiže sada preko svoje teritorije; ona je sada gospodar svoga saobraćaja sa svetom!

Težnje Srbije za slobodnim izlaskom na more obično su dovođene u vezu sa smetnjama koje je Austro-Ugarska činila i mogla činiti srpskom izvozu. Srbija je još uvek pretežno agrarna zemlja. Od njenoga celokupnoga izvoza, koji je 1910. dostigao cifru od 98,388.028 dinara, sirovine čine nepunih 64 od sto a prerađevine 36 od sto. Sa izuzetkom 1,691.819 dinara izvoza sirovih rudarskih proizvoda i 10,320.817 dinara prerađenih rudarskih sa nekoliko stotina hiljada industriskih proizvoda, sav ostali izvoz od 88 procenata čine proizvodi zemljorada i stočarstva i od tih proizvoda prve, najneposrednije prerađevine. Cela srpska izvozna trgovina leži dakle na seoskom gazdinstvu u kome još uvek preovlađuje sitni posed, a na izvoznoj trgovini leži sposobnost Srbije da odgovara svojim dužničkim obavezama.

Tako je pitanje o obezbeđenju izvoza postalo zajedničkom brigom dva tako udaljena sveta: vladajuće buržoazije i seoske mase. Za buržoaziju koja državom upravlja, osiguranje izvoza je značilo osiguranje poreskih prihoda, osiguranje uvoza zlata potrebnoga za plaćanje interesa na državni dug. Svaki poremećaj izvozne trgovine pogađao je najosetljivije mesto svake vlade, jer su joj time ugrožavana neophodno potrebna sredstva za održanje na vlasti. Ali poremećaj izvozne trgovine pogađao je i najosetljivije mesto seoske mase, jer je vodio padanju cena agrarnim proizvodima u zemlji. A što god je seljak prinuđen da svoje proizvode jeftinije proda, u toliko mora izneti na pijac veći deo svoje žetve, pa da podmiri potrebu u novcu, u toliko manji deo žetve ostaje za potrebe njegove porodice. Svako padanje cena, dakle, znači za široke narodne mase veću glad u kući, veći dug na njivi, manje stoke u toru.

Kada je sada Austro-Ugarska pod pritiskom svojih agraraca, počela zatvarati severni put srpskoj izvoznoj trgovini, to nije samo bacilo u brigu vladajuću buržoaziju već je pogodilo i najosetljiviju stranu seoske mase. Buduća nacionalna misao počinje sve više dobijati privredni smisao, oslobođenje Srbije od privredne zavisnosti od Austro-Ugarske i slobodan izlaz na more. Na tom pitanju vladajuća buržoazija uspeva da za svoju nacionalnu politiku zagreje široke narodne mase. A za taj veliki uspeh svoje klasne vladavine ona ima da blagodari u prvom redu agrarcima i vlasnicima Austro-Ugarske.

Ali težnja za slobodnim izlaskom na more nije poticala samo iz želje da se osigura izvoz agrarnih proizvoda. Potrebna osiguranja izvoza i smetnje Austro-Ugarske učinile su da se za pitanje izlaza na more zainteresuje sitnoseljačka masa, kao najmnogobrojniji glasački i vojnički elemenat u zemlji, ali ta težnja je postajala u toliko neodoljivom u koliko je u nas jače ovlađivala kapitalistička proizvodnja espapa. U teritorijalnom proširenju i izlasku na more vladajuća buržoazija je gledala onaj cilj svoje klasne politike koji je isticao iz industrijalizacije zemlje i razvitka kapitalističke proizvodnje. Ali što se zarad ostvarenja toga cilja radilo tako odlučno, grozničavo, upravo, va banque, ili-ili, to može biti potpuno jasno samo onom koji uvidi da je u tom ležao spas celoga privredno-finansiskoga sistema buržoazije na kome se njena vladavina držala, da je to jedini izlaz iz stanja koje je svakim danom postajalo sve kritičnije.

Srbija je tipičan predstavnik malih agrarnih zemalja, sa primitivnim oruđima i načinima rada, ali mnogobrojnih, krupnih i teških veza sa stranim kapitalizmom. Nenormalni razvitak tih kapitalističkih veza malih agrarnih, u svom privrednom razvitku zaostalih zemalja pokazuje se u tome što njih kapitalistička privreda ne osvaja kroz radionice i fabrike, odozdo, iz privrednog života, već kroz ministarske kancelarije, odozgo, preko državnoga a ne privatnoga gazdinstva. Veliki državni dug na strani postao je pre nego što se počelo raditi na podizanju proizvođačkih snaga koje bi podnošenje tih dužničkih obaveza olakšale. Prvo je u zemlju ušla mašina za ubijanje, pa tek mašina za rad.

Kao rezultat toga nenormalnoga, obrnutoga razvitka državni budžeti su rasli bez obzira na porast privredne snage narodne, a još jače od državnih budžeta raste njihov pratilac, zaduživanja na strani. Od 1880. do 1910. državni budžet je porastao od 20 na 120 miliona ili za 475 procenata, a zaduženje zemlje je poraslo od 32 na 735 miliona ili za 2197 procenata. Državni dug je rastao pet puta brže od državnoga budžeta. Ali ova kolosalna cifra državnoga zaduženja sama za sebe još ne kazuje jasno svu težinu dužničkoga ropstva. Da se oseti sva težina takvoga razvitka veza Srbije sa stranim kapitalizmom, ne sme se izgubiti iz vida da su ceo porast državnoga budžeta gutali neproduktivni izdaci na dug i vojsku, kao što je opet najveći deo državnih zajmova, ogromno veći deo, upotrebljen za pokrivanje budžetskih deficita i izvanrednih rashoda za militarizam.

Na čemu se taj raspikućski sistem gazdovanja održavao? Za plaćanje interesa na zajmove Srbija je dolazila do zlata izvozom agrarnih proizvoda. Od kraja osemdesetih godina njen trgovinski bilans je aktivan, to jest ona primi veću sumu zlata za izvoz nego što izda na uvoz. Ali suvišci zlata koje je davao aktivni trgovinski bilans nisu mogli doseći da pokriju izvoz zlata za plaćanje dugova. Zbog toga je međunarodni bilans plaćanja Srbije, na suprot aktivnom trgovinskom bilansu, ipak ostao stalno pasivan. Za poslednjih trideset godina Srbija je stalno imala da izdaje više zlata nego što ga je primala za svoj izvoz. Ta diferencija je bila od 1891. do 1900. 49,354.772 din, 1901-1910 71,153.924 din. Da bi se taj bankrotski sistem gazdovanja održao, Srbija je padala u sve nove i nove dugove, njima bankrotstvo odlagala i terete svoje sadašnje politike sve više prenosila na buduće generacije.

Ali dokle tako? Pod pritiskom državnih tereta izvoz je istina rastao, ali iza toga porasta ne stoji pojačanje privredne snage zemlje. Naprotiv, to povećanje izvoza je posledica povećanja državnih tereta a ne privrednoga razvitka i jačanja zemlje. Ono je posledica iscrpljivanja koje pridavljuje svakoga proizvođača posebice, nagoneći ga da radi pribavljanja poreza otuđuje kako hranu porodice tako i sredstva proizvodnje, a zatim izmoždava celokupnu privrednu snagu zemlje, jer sredstva potrebna za njeno privredno jačanje crpe strani zelenaški kapital. U bržem rašćenju izvoza nego uvoza ne ogleda se nikako brže rašćenje privredne snage zemlje od razvijanja kulturnih potreba naroda, već se ogleda u stvari veštačko povećanje izvoza na račun sposobnosti naroda da svoje životne potrebe podmiri.

Ali narod, sve nesposobniji za potrošnju, postaje i sve nesigurniji kao poreski platac. Vladajuća buržoazija je počela osećati da ni najskandalozniji sistem posrednih poreza koji ne propusti opteretiti nijednu životnu potrebu nije nikakva sigurna garantija državnih poreskih prihoda, ako potrošačka moć masa slabi ili ako se ona slabije i sporije razvija nego što rastu potrebe države. Usavršavanje aparata za pumpanje poreza ne može da nadoknadi ono što se gubi sa iscrpljivanjem opštega rezervoara državnih prihoda, sa iscrpljivanjem privredne narodne moći. Još jednom se demonstrativno pokazuje tačnost načela: da je privredna snaga zemlje jedina prava osnova sigurnih državnih prihoda i dobroga finansiskoga stanja. A gde je ta privredna snaga zemlje? Je li ona u ruiniranom sitnom seoskom gazdinstvu? Zemlja isplakana, žetveni prinos manji nego u Rusiji, stočarstvo u opadanju: sitna poljoprivredna preduzeća nisu više sposobna da podmire skučene potrebe porodica, još manje da napune velike državne kase. Državni budžeti rastu nepojmno brzo, jer neprestano rastu dužničke obaveze i troškovi oko sistema buržoaske vladavine, a u isto vreme sasvim opravdano počinje se gubiti vera u rašćenje izvoza poljoprivrednih proizvoda.

U toj bezizlaznoj situaciji vladajuća buržoazija se baca svim sredstvima koja joj državna vlast stavlja na raspoloženje na veštačko podizanje industrije. Sistem posrednih poreza ona sada dopunjuje sistemom „zaštitnih“ carina. Srbija je opasana jednim neprelaznim carinskim zidom, pod čijom zaštitom kapital, apsolutno oslobođen svakoga obzira prema stranoj konkurenciji, uživa privilegiju neograničenoga gospodara na domaćoj pijaci, monopolsko pravo eksploatacije. U sprovođenju te politike vlada ima da regulisava surevnjivu borbu između predstavnika stranoga i domaćega kapitala, ali na kraju krajeva sistem „zaštitnih“ carina pobeđuje, jer odgovara i interesima buržoazije kao nosioca državne vlasti i interesima buržoazije kao nosioca kapitalističke eksploatacije. Tim sistemom ona, s jedne strane, osigurava kapitalističkoj klasi ekstra-profit, s druge strane veštačkim uvlačenjem kapitala u zemlju čini da kroz ruke proizvođača i potrošača poteku veće sume novca koje će im ona na zgodnom mestu, putem posrednih poreza, opet oteti. Uvlačenjem stranoga kapitala u zemlju povećava se cirkulacija novca, mase više troše ma da više ne jedu, ali zato rastu sume ekstra-profìta kapitalističke klase i posrednih poreza države, raste pljačkanje proletarijata i narodnih masa. Veličina te pljačke ogleda se u nenormalno velikoj razlici između nominalne i realne nadnice, između veličine nadnice u novcu i količine životnih namirnica koja se za nju može da kupi.

Nije teško uočiti da se ovaj sistem podizanja domaće proizvodnje izvrgava u sistem privrednoga iscrpljivanja zemlje. Visokim cenama svih proizvoda sužava se potrošačka sposobnost naroda koja je prva pogodba zdravoga privrednoga napretka, a monopolskim privilegijama ubija se staranje za tehničko usavršavanje rada bez koga se podizanje privrednih snaga neke zemlje ne može ni zamisliti. Ali ta posmatranja ne spadaju u okvir ovoga posla. Mesto toga treba naročito istaći:da se na privredno-finansiskom sistemu koji smo ukratko skicirali drži i ekonomska egzistencija i politička vladavina buržoazije u Srbiji.  

Na osnovu toga ekonomsko-finansiskoga stanja zemlje i večite brige svake vlade može se objasniti što Srbija nadire da pošto poto izađe iz starih granica i prodre na more, da prodre na more po cenu svih žrtava i velikih opasnosti. Sa industriskim razvitkom neke zemlje buržoazija gura vlade na proširenje pijaca i oblasti eksploatacije. Politika zavojevanja tuđih zemalja i stvaranja kolonija, zbog koje je danas Evropa podeljena u dva oružana logora, odgovara težnji kapitalističkih klasa za osiguranjem profita, za monopolom eksploatacije. Kada smo god ukazivali na taj ekonomski uzrok današnjega grozničavoga oružanja, sukoba interesa i zavojevačke kolonijalne politike, branioci te politike u Srbiji, da bi predstavili svoje težnje kao najidealniju oslobodilačku nacionalnu borbu, dobacivali su nam: gde je u Srbiji ta razvijena industrija, gde je ta kapitalistička klasa koja gura na zavojevanje tuđih zemalja? Mi priznajemo da kapitalistička industrija u Srbiji nije ni približno toliko razvijena koliko je u vladajuće buržoazije razvijen apetit za proširenjem teritorije i izlaskom na more porobljavanjem tuđih naroda. Alije vlada u Srbiji toliko revnosniji izvršilac želja svih vlasničkih klasa i kasta za proširenjem granica i porobljavanjem tuđih naroda, u koliko to više odgovara nuždama privredno-finansiskoga sistema na kome se drži, koji je stub njene vlasti. Održanje toga sistema je prva tačka u programu svake vlade. Na njemu se podiže kula od miliona državnoga budžeta, on pruža sredstva za izdržavanje militarizma i drugih neproduktivnih ustanova, on pruža sredstva za odgovaranje dužničkim obavezama prema inostranstvu, na njemu se drži kredit za nova zaduženja.

Ako kapitalistička buržoazija u Srbiji i balkanskim državicama uopšte nije još toliko razvijena, da celokupnu državnu politiku stavi u službu svoga interesa, ona u nas ima za svoga saveznika samu državnu vlast koju potreba održanja goni na teritorijalnu proširenje pošto poto. Tako su neodoljive ekspanzivne težnje balkanskih državica postale neodoljivom potrebom vlada, jedinim izlazom iz teškoga položaja u kome su sa svojim privredno-finansiskim sistemom doterale na ivicu bankrotstva. Za buržoaziju u Srbiji izlazak na more ne znači u prvom redu ekonomsku emancipaciju zemlje kao što se to rado i mnogo govori, – jer celokupna privredno-finansiska politika vladajuće buržoazije predstavlja postojano otuđivanje prava slobodnoga raspolaganja privrednim izvorima zemlje i predavanje naroda u kamatno ropstvo da bi se dobila sredstva za održanje vladavine – već pre svega emancipaciju privredno-finansiskoga sistema na kome se njena vladavina drži. Izlazak na more predstavlja jedino sredstvo da se privredni sistem „zaštitnih“ carina oslobodi zavisnosti od inostranstva, da se od njega ne moraju činiti nikom nikakve koncesije. U koliko dakle kapitalistička buržoazija nije dorasla da vrši presudni uticaj na pravac državne politike, svaka vlada je prinuđena da ne strepi od žrtava koje težnja ka moru stavlja u izgled, ne samo zbog slobodnoga saobraćanja sa svetom već zbog održanja svoje vladavine. Zato je jedan naš nacionalni radnik i patriotski pisac s retkim iskrenošću rekao: Rat koji ne garantuje slobodan izlaz srpskih espapa na svetski trg ne može se nazvati oslobodilačkim! 

Tako je arbanska politika srpske vlade oličenje avanturističkoga lutanja jednoga očajnika koji bez ikakvih izgleda na uspeh i bez jasnoga cilja rasipa dragocenu snagu, da bi izbegao bankrotstvo pred kojim stoji ceo njegov privredni i politički pravac.

3. Poraz zavojevačkog podviga.  

Polet narodnih masa, koji je godinama pripreman politikom „ekonomske emancipacije“ i dostigao najvišu tačku od objave carinskoga rata do aneksije Bosne i Hercegovine, buržoazija je za vreme balkanskih ratova umela obilno iskoristiti. Za najluđe podvige ona je mogla računati sa ljudskim materijalom čija gotovost na podnošenje žrtava prevazilazi obaveze vojne discipline. I u slatkom zanosu da drži u svojoj ruci naoružanu celu zemlju, buržoazija je u rastočavanju narodne snage otišla preko svih granica mogućnosti i počinila najluđe zloupotrebe. Vrhunac tih zloupotreba je pokušaj izlaska na more putem zavojevanja Arbanije.

Za izlazak na more Srbija je imala dva prirodna pravca. Prvi preko Crne Gore za Bar, vodi preko oblasti koje pripadaju dvema srpskim državama i koje su naseljene skoro isključivo srpskim narodom. Drugi, vardarskom dolinom za Solun, vodi onom saobraćajnom arterijom koja je samom prirodom određena da bude glavni pravac privredne veze Balkanskoga Poluostrva sa svetom. Što se drugoga pravca tiče, kao što ćemo docnije videti, buržoazija balkanskih državica je bila nesposobna da savlada separatističke težnje i da od nezamenljivoga solunskoga pristaništa učini ono za šta ga je priroda položaja odredila, naime da bude svetska kapija za sve tri države; a srpski i bugarski vlasnici specialno priredili su svojim narodima bregalničku katastrofu, da Solun ostane u isključivoj vlasti Grka kojima je najmanje potreban i koji će se njime najmanje služiti. Srpska buržoazija nije bila čak ni toliko jaka da slomi dinastičku isključivost između Srbije i Crne Gore i da spajanjem dveju oblasti jednoga istoga naroda u jednu državnu celinu izađe na toliko željeno more preko svoje jednostavne teritorije. Mesto toga između dve rođene zemlje pobijaju se danas međe, i ako ni na jednoj ni na drugoj strani nema ni deset lica koja bi to mogla razumeti i odobriti. A kraljevski stražari koji će te međe čuvati jesu svedoci nesposobnosti buržoazije da izvrši deo narodnoga ujedinjenja.

Namesto da traži izlazak na more u ovim prirodnim pravcima, za šta je bilo potrebno biti rešen na sistematsku i odlučnu borbu protiv separatističkih težnji, vlada je separatizam uzela za osnovicu ugovora sa saveznicima. Time je buržoazija sama sebi zatvorila oba prirodna pravca za izlazak na more. A odričući se njih ona se otiskuje da put na more probije kroz arbanske krševe, pravcem koji vodi preko oblasti sa kompaktnim tuđim elementom, elementom najveće otporne snage u pređašnjoj Evropskoj Turskoj; ta oblast je u isto vreme tako jako uvučena u osvajačke zamke dve velike evropske sile. Kako je ta politika pretrpela potpun poraz još na pola puta, mi danas imamo skupo plaćeno iskustvo samo o snazi austro-italijanskoga uticaja, te sada niko i ne misli o žrtvama koje bismo tek morali podneti oko zavojevanja i držanja u pokornosti arbanaskoga naroda.

Pre svega Jadransko More, kao sredstvo našega saobraćanja sa svetom, nije bez krupnih nedostataka.

1. Jadransko More je izgubilo svoj nekadašnji trgovački značaj. Luke Jadranskoga Mora nisu više stanice svetskoga saobraćanja kao pre nekoliko vekova; one nisu više ni centri u kojima se vrši razmena proizvoda balkanskih zemalja. Veliki svetski putevi Sredozemnim Morem ne stiču se više u Jadranskom Moru već, obično obilazeći njega, ukrštaju se u Solunu, od koga su već stvorili najvažniju tačku ne samo balkanskoga već i srednjeevropskoga saobraćanja sa Istokom. Upućena na neku luku Jadranskoga Mora srpska trgovina, tražeći slobodan izlazak na prostrani svetski trg, našla bi se opet lice u lice sa parobrodskim društvima i pijacama poglavito Austro-Ugarske i Italije.

2. Kada bi čak Jadransko More potpuno zadovoljavalo potrebe našega trgovinskoga saobraćaja, pravac toga saobraćaja ne može se određivati proizvoljno i nezavisno od pravca svetskoga saobraćaja. Taj pravac, kao što je to prof. Cvijić svestrano pokazao, izlazi danas na Solun. Ova luka je izlazna tačka vardarsko-moravske komunikacione arterije koja je sa uzdizanjem Srednje Evrope i nadiranjem njenoga punog napona privrednog života na aziski Istok dobila veliki evropski značaj. Ona je privukla sebi svu trgovinu iz oblasti pređašnje i sadašnje Srbije. Iz ranije Srbije trgovina je tekla na sever, iz Stare Srbije i Makedonije na jug, a sa sastavljanjem ovih oblasti u jednu državnu cjelinu pod pretpostavkom jednake predusretljivosti održavaće se trgovina na obadve strane. Ali pravac sever-jug ne može biti veštački promenjen u pravac istok-zapad, ma koliko se to želelo iz obzira političkih aspiracija. Sve veštačke mere koje se u tom cilju preduzimaju, kao što je to železnička politika, traže i izvanredne žrtve i predstavljaju po privredu teret sličan strategiskim željeznicama. A ako je srpska vlada, lupajući se po Arbaniji, propustila osigurati našoj trgovini slobodan izlaz preko Soluna, onda bratoubilački rat nije samo jedan zločin prema srpskom narodu već i jedan zločin za tud račun.

3. Izlazak na Jadransko More, kao ventil sigurnosti na slučaj nenormalnih odnosa prema severu i jugu, opteretio bi našu privrednu snagu nesrazmerno velikim žrtvama. Pre svega podizanje dobroga pristaništa skopčano je sa velikim teškoćama. Najbolji poznavalac Balkana prof. Cvijić veli: „U onom delu koji je zauzela srpska vojska ima samo jedan bolji zaliv i to je Drački. I ako je zasut peskom i stoga samo 6-10 m. dubok i izložen južnim i jugozapadnim vetrovima, od njega bi se moglo napraviti dobro trgovačko pristanište, istina s velikim troškovima“.23 Bez velikih tehničkih radova ne mogu se upotrebiti za pristanište ni ostali zalivi na toj obali.

Ali svi ti troškovi oko pristaništa i sprovođenja železnice gube se prema onim neproračunljivim žrtvama koje bi osiguranje toga saobraćajnoga pravca gutalo. Bilo da Srbija dobije samo prugu bilo i jedan širi ili uži pojas zemlje, održavanje arbanaskoga stanovništva u pokornosti bilo bi skopčano sa žrtvama za koje bi se dobar trgovac teško odlučio. Što god bi taj pojas zemlje bio širi, u toliko bi i žrtve bile veće. Za održavanje u pokornosti cele Severne Arbanije na koju se bilo oko bacilo, Srbija bi morala držati velike vojničke posade i bez svake sumnje posvegodišnje prolevati krv za „povraćaj“ reda. Transporti srpskoga izvoza na Jadransko More kretali bi se uz pratnju sve jačega militarizma, stalnih mobilizacija i teških kolonijalnih ratova. Zavojevačka politika je prodrta vreća. Alžir je koštao Francusku više od ratne oštete koju je 1871. platila Nemačkoj. Južnoafričke kolonije su koštale Nemačku preko milijarde maraka a nisu dale ništa. Zapletena u Arbaniji Srbija bi tek tada videla da je ostale zavojevačke države mnogo lakše stići u vršenju svirepstva prema zavojevanim narodima nego u podnošenju žrtava na koje otpor tih naroda goni. A ako Srbija nije u stanju učiniti nijedan korak u svome privrednom jačanju, a da ne učini dva u privrednom rasipanju na neproduktivne ciljeve, onda može očekivati vreme kada će ljudi činiti glavni deo njenoga izvoza, a oni neće ići preko Arbanije nego preko Evrope.

Tako izlazak na Jadransko More, iskupljen zavojevanjem Arbanije, predstavlja za Srbiju jednu ekonomsku apsurdnost. Ali porobljavanje arbanaskoga naroda, kao sredstvo izlaska na more, pokazalo se i kao politička apsurdnost. Na osnovici zavojevačke politike, u kojoj nikad ne odlučuju „preča prava“ i „veće potrebe“ već isključivo veća snaga, igra je za Srbiju bila unapred izgubljena. Srbija se u Arbaniji srela sa dvema velikim silama koje su tamo već bile stekle veći uticaj od same Turske. Ništa ne čini što Arbanija samo po sebi nije vredna žrtava koje Austro-Ugarska i Italija oko nje podnose, jer se one ne podnose za Arbaniju već za uticaj koji se preko Arbanije ima u Jadranskom Moru i na Balkanu. Je li vlada g. Pašića pravilno procenjivala jačinu otpora na koji će od strane te dve države naići, ili je procenjivala potporu svojih „prijatelja“ – to pitanje nije bez interesa, ali se za nas ovde njegova vrednost gubi pred faktom: da je Srbija svojim zavojevačkim metodima i pretenzijama uz kepecku snagu nesvesno radila da se Arbansko Pitanje reši po želji onih koji svoje apetite podupiru jačim, nesravnjeno jačim sredstvima.  

U veku krupne imperijalističke politike, zavojevačka politika male i privredno nerazvijene Srbije, upućene na zajednicu a ne davljenje malih oko sebe, pokazala se kao ekonomska i politička apsurdnost, kao protivuročenost in adjecto, kao nemoguća politika.

San o izlasku na Jadransko More zavojevanjem Arbanije pripada prošlosti, ali njegova senka će dugo vremena promračavati nebo nad srpskim narodom. Srbija je htela i izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more i od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja. Htela je da istisne tuđi uticaj iz Arbanije, a postigla je da ga još više učvrsti. Osvajačkim hitcem htela je jedno radikalno, definitivno rešenje u korist svoga gospodarstva na jadranskoj obali, a uspela je da se tuđe gospodarstvo definitivno utvrdi. Njena težnja ka moru dala je naopake rezultate, jer je sprovođena naopakim sredstvima, to jest: ono što se moglo postići samo u sporazumu i uz prijateljsko saučešće oslobođenoga arbanaskoga naroda htelo se postići protiv njega. Težnje izlaska na more metodima zavojevačke politike pretrpele su potpun poraz.

4. Vojna okupacija Arbanije.  

Vojnu okupaciju Arbanije srpska vlada je izvodila sa oniliko smišljenosti i procene okolnosti sa koliko se u privatnom životu preduzimaju obične šetnje. Po odsustvu vojničkih i političkih predostrožnosti na koje su sve prilike upućivale, taj ozbiljni vojni i politički korak ličio je na kakav politički „špacir“, Lustreise što bi Nemci rekli, ali „špacir“ koji će u istoriji srpskoga naroda ostali kao najkrvaviji spomenik jednogodišnjega ratnoga režima buržoazije i najbolji svedok njegove bezobzirnosti prema životima ljudi.

Sa divljenjem je neko uporedio izlazak srpskih trupa na Jadransko More sa Napoleonovim prelaskom preko Alpa. Što je do prostoga vojnika stajalo, oni su zaista ogromne smetnje savladali na način koji je divljenja dostojan. Ali što je stajalo do vojnih i političkih upravljača, oni su po svojoj bezobzirnosti činili pravu suprotnost pregalaštvu vojnika, gomilajući lakomiselnost za lakomiselnošću, ludost za ludošću, žrtve za žrtvama. Ta strahovita niska žrtva pruža se od polaska do povratka. Dopisnik zagrebačkoga „Obzora“, D. Mašić, opisuje pohod drinske divizije ovako:

„Sedmi dan toga čemernoga putovanja stajao je srpsku vojsku dosta žrtava. Komora već tri dana nije nikako stizala. Nije bilo hrane ni za ljude ni za konje. Neprestano pešačenje po zimi i kiši, nespavanje i gladovanje toliko je slomilo vojnike, da su se sad jedva držali na nogama. Svakoga trenutka sklizuo bi po koji konj i skotrljao bi se niz klisuru sa tovarom ili municijom. Ljudi su se ustavljali, trpali na sebe municiju i sami padali od tereta i nemoći. Već je izgledalo, ako potraje još samo koji dan tako, da nijedan živ neće izići iz ovih pustih planinskih krajeva. Ali se ipak ćuteći išlo dalje. I tako ceo dan, po nesnosnoj i neprestanoj kiši ta vojska nije išla nego se upravo vukla u razvučenim kolonama, ostavljajući za sobom slabe, bolesne i mrtve.“

Nimalo manje muke i žrtve imala je da podnese i šumadiska divizija, koja se krenula od Prizrena preko Oroši. O gladovanju te kolone pisao je jedan oficir:

„Ма kako da je poslastica u to vreme bio hleb, ja sam mogao dobiti jednu polovinu – nudio mi je jedan moj vojnik, koji ga je platio 4 dinara. Sutra dan se prodavao po 5 i 6 dinara, a jedan je konjanik platio za jedan tajin i parče slanine 8 dinara. Docnije kad je nestalo hleba tako je isto skakala cena i kukuruzu, jer se sitan brđanski kururuz dužine 12-15 cm. prodavao poslednjeg dana groš komad. Ove visoke cene slabo mogu ti dati prestavu o veličini gladi i muke što smo pretrpeli.“

A kada su se tako namučili oficiri, onda kolike su tek bile patnje onih siromaha koji za celo vreme dugoga ratovanja nisu ni od kuda dobili ni kršene pare!24

Od samoga početka primorski odred srpske vojske počeo je obeležavati svoj trag čestim grobovima pomrlih od gladi i umora, izmrzlih od mraza bez šinjela i šatorskih krila. Čije su to žrtve? Prema srpskim trupama koje po svojoj brojnoj snazi i fizičkoj iznurenosti nisu bile sposobne da izdrže nikakvu ozbilniju borbu sa organizovanim arbanaskim plemenima, ova su se ponašala sa dostojanstvom neutralnih ali i nezavisnih posmatrača koji su davali besu i primali snishodljiva uveravanja o „miroljubivim“ namerama srpskoga vojnoga pohoda. Sa autoritetom jednoga plemenskoga dinasta Prenk Bib Dada propustio je gladne, gole i bose, do srži u kostima iznemogle srpske trupe pod uslovom da mirno prođu putem i da se ne usude činiti ma kakvo zlo Mirditima. Još strožije su se komandanti čuvali da ne dirnu u stršljenovo gnezdo Malisoraca.

Ovakvo držanje arbanaskih plemena poticalo je iz uverenja, dobivena iz Beča i Rima, da je autonomija Arabanije zajamčena i da će se srpske trupe morati vratiti. Napoleon je pušten preko Alpa, jer se Napoleon morao vratiti.

Najveći deo naših vojnika u Arbaniji stradao je od bolesti, poglavito iznemoglosti i dizenterije, koja je morala nastupiti kao prirodna posledica gladi i rđave opreme. To su stradanja prežaljenih, upućenih na božju veresiju, izvršilaca napoleonskih podviga o čijem najnužnijem opremanju i snabdevanju politički i vojni upravljači nisu ništa mislili. A njihovi komandanti koji se nisu ustezali da ubiju od gladi i iznemoglosti pala vojnika ili da to trpe nisu imali ni trunka od duha onoga ruskoga vojskovođe koji je, prelazeći preko Alpa, povratio odanost gladne vojske ulaskom u raku koju je samom sebi bio namenio. Na celom maršu radile su naizmenično i svaka u svom pravcu slepe sile: glad i iznemoglost, batine i revolver!

Koliko je cenjen život ovih ljudi neka posluži i ovaj primer. Po naređenju komandanta na dugačkom putu od preko stotine kilometara ostavljena su manja odeljenja vojnika kao relejske stanice. Ludost ove naredbe u čisto vojničkom pogledu je očigledna, kao što je bila očigledna i sudbina ovih napuštenih ljudi koji su se našli u moru uzrujana arbanaskoga stanovništva, ogorčena svirepstvima srpske vojske u istočnim krajevima. To ogorčenje je ove jadnike progutalo. Od izvesnih stanica nije niko ostao da javi šta je sa njima bilo, i uzaman ih njihovi roditelji i braća još uvek preko novina traže. Osvetničko paljenje sela i masakriranje arbanaskoga stanovništva nije nikakva naknada za uzaludne gubitke.

Niska ludosti i žrtava koja je na kraju krajeva progutala primorski odred nema kraja. Kako je veličina zadataka u svakom pogledu premašala snagu odreda, na predstražu na Dajču, mestu prve pogibije u borbi sa skadarskom posadom, bačeno je nešto malo drinaca drugog poziva. Bez šatorskih krila i u kršu gde nije bilo ni drvceta da se vatra založi, oni su čuvali stražu i propadali od zime. I posle prvoga ozbiljnoga napada odmornih trupa skadarske posade drinci su morali popustiti, ostavljajući iza sebe leševe koje su pojačanja šumadinaca nekoliko dana kupila i shranjivala.

Ali je brdička kasapnica vrhunac ovoga bezobzirnoga bacanja ljudi u smrt i avanturističkih bravura bez smisla i ikakvih izgleda na uspeh. Istoriju te kasapnice još uvek obavija taman veo. Skadarska utvrđenja su najmodernijega tipa, jer je Turska naročito polagala da Skadar, kao istaknuti šiljbok na krajnjoj i vrlo važnoj tačci carstva, bude što bolje utvrđen. Rovovi su maskirani, u zemlji, i sagrađeni od betona. Najboljim dvogledima spolja se ništa ne vidi, a kada se otvori borba ne zna se odakle sve vatra ne sipa. Prodiranje napadača sprečava nekoliko nizova različnih prepona, naročito hajdučkih jama koje se mogu staviti pod vodu i bodljikastih žica koje su povezane gvozdenim stubovima utvrđenim u cementnim podlogama. Celo utvrđenje je sada branjeno ne samo pešačkom vatrom iz zaklonjenih rovova već mnogobrojnom artiljerijom, naročito gradskim topovima najvećega kalibra.

Da se takva utvrđenja ne osvajaju golim šakama, uz potporu nekoliko brdskih baterija, čak bez idejnoga poljskoga topa, to je mogla proceniti najobičnija vojnička pamet. Pa ipak je napad naređen i 26. januara srpskom narodu priređena jedna od najluđih i najtežih pogibija u celom srpsko-turskom ratu. Glas o strahovitoj pogibiji prodrla je slučajno preko Crne Gore do Beograda, i beogradska Štampa nije pogrešila kada je u članku „Bitka na Brdicama“ napala strahovitu pogibiju rečima:

„Opšte je osećanje, da se tamo nije vodio račun o ljudima. Ljudi su izgubili svoju raniju vrednost i vrede taman onoliko koliko i bundeve.“

A posle nekoliko dana „jedan stručnjak“, iza koga se krije izvesno neki oficir, piše u istom listu u članku „Jedan zločin“:

„Svakoga dana izbijaju u javnosti novi jezoviti detalji o strahovitoj kasapinici na koju je izveden naš primorski odred na Brdicama. Vlada, istina, produžava i dalje da ovu krvavu tragediju obmotava najvećom misterioznošću i uvek izbegava da objavi listu gubitaka koje je naša vojska pretrpela u tom mahnitom preduzeću. Ali posle objave našega izveštaja iz Murićana javno mnenje uzbuđeno je toj meri tim zločinom izvršenim nad srpskom vojskom, da zatajivanja i zatiškavanja više ne pomažu. Na Brdicama palo je u ludo blizu 1300 srpskih vojnika i 39 oficira. Za taj beskorisni pokolj mora neko odgovornost da ponese.“

Tačni podatci o gubitcima na Brdici nisu još objavljeni, ali oni su kad Srba znatno veći nego što je u gornjem članku navedeno, a kod Crnogoraca nekoliko puta toliki. Hiljade ljudi su bačeni u smrt kao da se od blata mese, kao da nikada više neće nikom trebati. Mesto da na gornje optužbe dade obaveštenja, vladin organ Samouprava je odgovorila kao je „pred zoru, 26. januara, komandant primorskoga odreda dobio izrično naređenje od crnogorske Vrhovne Komande da vrši napad na Brdicu“. Napad je istoga časa naređen i njemu se ima da blagodari, po pisanju vladinoga lista, što je jedan položaj Brdanjola pao Crnogorcima u ruke! Prema tome, komandant primorskoga odreda ili je svesno bacio u smrt nekoliko hiljada svojih ljudi radi uspeha sumnjive vrednosti na crnogorskom frontu ili je servirao nekoliko hiljada žrtava iz respekta prema visokoj ličnosti glavnoga komandanta crnogorskih trupa. Da su u celom preduzeću odlučivali razlozi koji nemaju ničega zajedničkoga sa najobičnijim pravilima ratovanja, vidi se i po tome što je u klopku upala samo jedna kolona i usamljena, bez pomoći i naslona desno i levo, izginula. Tako je pred tvrdim bedemima Skadra odigrana jedna krvava igra vojske, da bi se zadovoljila monarhistička sujeta kleptomana koji je pod tim bedemima sahranio svoju žalosnu zemljicu.

Mesec dana posle toga desila se strahovita pogibija u luci San-Đovani di Medua. Trupe koje su transportovane iz Soluna morem da pojačaju opsadu Skadra provele su na lađama u luci čitav dan, čekajući da se ko smiluje i da ih iskrca, i u tom čekanju zatekla ih je turska krstarica „Hamidija“. Brdička kasapnica nije izazvala ni za nokat veću opreznost prema opasnostima u koje se ljudi guraju. Na Brdici nije ordonas na vreme preneo zapovest za povlačenje, u Medui nije „Hamidija“ prijavila svoj dolazak! Nije učinjeno ni ono što se za spasavanje ljudi moglo učiniti. „I kapetan lađe i sva posluga, kao što to u božičnjem broju Pijemonta lepo opisuje major Radoje Janković, zaboraviše na spasavanje vojnika. Disciplina popusti pred ličnom opasnošću. Nered se ušunja u hladnokrvnost. Nijedan čamac za spasavanje ne bi skinut.“ Vojnici behu ostavljeni na milost i nemilost „Hamidije“ koja svu topovsku vatru upravi na lađu punu vojnika „Vervenjotis“. Major Janković opisuje taj očajan trenutak ovim živim recima:

„Huk topova dobi čarobnu moć nad svima. U ciglo jednom momentu oseti se tragedija tog nesrećnog dana. Vojnici, sa spremom na leđima, bacahu se sa nekoliko metara visine u vodu duboku nekoliko metara. Ranjeni se sklanjahu, da udare zavoje. Rane su bile grozne, zadane komadima čelika. Drugi se spuštahu niz konopce; po deset odjedared. Jedan konopac se otište! Sva sila ’Hamidijinoga’ besa sruči se na ’Vervenjotis’.“

I u tom očajnom trenutku, kada nije bilo nijednoga starešine da posavetuje, ako pomoći ne može, da podeli sudbinu sa svojim vojnicima, okrenula su svoja dva brdska topića dva vojnika bez epoleta, jedan podnarednik i jedan kaplar, i radi spasavanja svojih drugova uhvatili se u koštac sa topovskim kolosima jedne ratne lađe! „Hamidija“ se povukla, ostavljajući iza sebe pravu pustoš.

„Oko lađe plovili su šinjeli, rančevi, polomljeni kundaci, vojnički uprtači i ostali tragovi pretrpljene katastrofe. Šajkače, bez gospodara, ljuljale su se nešto pod vodom, kao velike alge. Nesrećne žrtve rasute tamo amo, svučene punim fišeklijama, potonule su i dodirujući stopama peskovito dno njihale su se kao podvodno bilje. Belele su se ruke utopljenika. U ponekoj puška mrtvački stisnuta. Ponekog tiskao je talas na širinu...

„Na malom talasu ljuškaju se jedne nove dvojenice. Gde gde izbije glava. Talas je preliva i zanosi kosu tamo amo, te se ukazuje razdeljak... Lepe momke iz Podrimlja nosi voda kao opalio lišće. Prvi put od kako su u ratu, prevarila ih snaga. Junaci od Zebrnjaka, Abdi-paše i Bakarnog Gumna leže savladani. Na svakom licu po jedna želja neizrečena. Njihove ih verenice čekaju, njihovo voće pupi, njihove su oči mrtve.“

I još bog zna gde bi se završila ova niska ludosti i žrtava, da se Skadar nije predao i da pitanje Arbanije nije dočepala Evropa u ruke. Sa makedonskoga ratišta srpska vlada bi upućivala nove trupe jedne za drugima, da popune mesta onih koje su progutali snežni nameti arbanskih krševa, glad, bolest, Skadarsko Blato i Jadransko More. Zbog jednoga ni sa jedne strane neželjenoga sukoba između srpskoga arbanaskoga odreda i ostataka Džavidove vojske krenuta je u Arbaniju cela moravska divizija, a šta bi tek bilo da Arbanasi nisu mirno čekali rešenje Evrope? Ali su čak i „divlja“ arbanaska plemena znala bolje proceniti presudni značaj toga rešenja po Arbaniju nego srpska vlada. Očekujući trenutak kada će ispratiti srpske trupe odakle su i došle, ona su umela uštedeti izlišne žrtve mnogo bolje od vlade koja je stajala pod zlokobnom sugestijom ruskoga uticaja. I, zacelo, posle pola godine gladovanja, stradanja, propadanja i ludoga harčenja ljudskih života, žalosni ostatci primorskoga odreda vraćeni su natrag, ostavljajući iza sebe kao jedini trag preko 5000 vojničkih grobova i opštu omrznutost kod stanovništva.

5. Kolonijalni ratovi.  

Da vojna okupacija Arbanije mora izazvati očajan otpor gorštačkih arbanaskih plemena nije izgleda očekivala samo vlada g. Pašića. Ona je zaboravila da je Turska bila obetovana zemlja za navike ovih gorštaka, da su ih za muslimanski svet vezivale vrlo jake verske veze, pa je ipak jedan veliki deo državne moći Turske bio vezan u ovim krševima, bune su postale redovno stanje, iz njih je došao i jedan od najodsudnijih udaraca mladoturskom režimu. Držanje Arbanasa u pokornosti bio je vrlo težak zadatak za Tursku, i ako je ona imala u Anatoliji bogat rezervoar ljudskoga materijala koji je, kada zatreba, prebacivala protiv pobunjenika u Evropi, protiv arbanaskih plemena, kao što je ova, kada zatreba, upotrebljavala protiv krišćana.

Sa tim pitanjima srpska vlada se nije mnogo zamarala. O prirodnom otporu arbanaskih plemena ona ne samo nije vodila računa, već ga je u stvari provocirala, oglasivši arbanasko naselje, po primeru svih zavojevača, za ljudski odrod prema kome vredi samo upotreba grube sile. Posle neočekivanih vojnih uspeha prema Turskoj i vlada je, kao i ceo buržoaski svet u Srbiji, potonula u idolopokloničko verovanje u moć oružja kao jedino radikalnoga i rešavajućega sredstva. Ona je gurnula vojsku pravcem ka primorju bez ikakve političke direktive, posela njome veliki deo arbanaskih oblasti bez ikakvih strogih naređenja o držanju vojske prema samopouzdanim arabanaskim plemenima, i time je dala prvi potsticaj stalnom ratu na granici s mnogobrojnim žrtvama sa jedne i sa druge strane. Predstavnicima vlasničke politike nije ni na um došlo da misle koliko bi žrtava moglo biti ušteđeno vođenjem računa o držanju vojske prema pokorenom stanovništvu i o neodoljivoj upornoj težnji ovih plemena da im se inače teški uslovi opstanka ne sužavaju i životne navike drsko ne vređaju.

I čim je soldateska, ostavljena samoj sebi, soldateska iza koje se politički upravljači nisu videli, došla u dodir sa arbanaskim stanovništvom, ona je počinila takvu pustoš koji je arbanaski narod gurnuo u očajnu borbu za održanje. Tako je otvorena serija kolonijalnih borbi koje sa većim ili manjim prekidima traju od prelaska srpske vojske preko turske granice do danas i kojima se kraja još nigde ne vidi.

Slepa i gluva prema najgrubljoj praksi kolonijalnog istrebljenja koje je soldateska vršila, buržoaska štampa je podigla paklenu poviku protiv „arnautskih divjaštava“, i ta je povika rasla sa nemoću vlade da odoli pritisku svojih moćnih suparnika oko Arbanije. Ni nesumnjivo divlja i nekulturna afrička plemena nisu nikada dočekivala evropskoga nametljivca celivanjem njegove bele ruke. Još manje se to moglo očekivati od Arbanasa koji su već bili ispunjeni izvesnim političkim težnjama za koje su poslednjih desetak godina toliko žrtava podneli i sa kojima je bio upućen da računa svaki onaj koji nije bio unapred rešen na borbu do istrebljenja.

Arbanaska pobuna septemba meseca, zbog koje je Srbija morala ponovo mobilisati blizu tri divizije, je klasičan primer kako se kolonijalni ratovi izazivaju. Okupacija srpske vojske prostirala se sa istoka do na same kapije klisura i klanaca. Ona je rastavila orača od njive, stoku od paše, stada od pojišta, selo od vodenice, kupca i prodaoca od pijace okolinu od varoši, a čitava planinska naselja od svoga privrednoga centra i žitnice za ishranu. Arbanas s one strane nije smeo kročiti na svoju zemlju koja je ostala na ovoj strani. Svi izvori za život bili su presečeni. U očajanju i gladi narod je najpre molio za slobodan dolazak na tržište, a kada mu je i to uskraćeno, između smrti od gladi i smrti od olova on je izabrao ovu drugu. Pri toj pobuni mogli su se umešati razni domaći i strani agenti, na koje je vlada s planom skretala pažnju javnosti, ali zemljište za eventualni uticaj tih elemenata pripremila je vlada g. Pašića, odbijajući arbanasko stanovništvo od sebe onim istim sredstvima kojima se najbolje mogla poslužiti da mu položaj olakša i da ga sebi privuče.

Ali vojni režim nije samo obustavio poslove i presekao redovne izvore zarade, već je popljačkao od stanovništva celu gotovinu ljudske i stočne hrane. Pri srednjevekovnom sistemu snabdevanja trupa, da se koliko toliko utoli glad vojnika, gurani su u glad meštani. Taj sistem snabdevanja trupa napunio je džepove mnogoga vojnoga i civilnoga činovnika koji su u ove oblasti ušli sa dovoljno iskustva kolika je moć novca; on nije olakšao narodu u Srbiji teret ratnih troškova, a natovario mu je na vrat još teže breme ugušivanja izazvanih buna.

Vlada je tu pljačku uzakonila i podigla do najvišega stepena uvođenjem kontribucionih taksa koje su vojne i civilne vlasti u novim krajevima naplaćivale. O skandaloznoj preteranosti tih taksa dovoljno je da navedemo samo ovo nekoliko primera. Od sto kilograma naplaćivano je na špiritus 117 din, na gas 54.65, na so 17.60, na šećer 30; na pivo 20, na zejtin 20, na kafu 100 i t. d. Pohvatani su, dakle, svi oni predmeti koji se u narodnim masama najviše troše, bez kojih one ne mogu. One su se svalile kao sinji teret na opljačkane i zarada lišene meštane i na sirote vojne obaveznike, ako su kad i kad popili kafu, nabavili gasa za svoje stražare ili kupili koje parče šećera da razblaže oporost okorela i buđava tajina. I kada ih šalje u smrt za bolju budućnost njene eksploatacije, buržoazija ih prati svojim poznatim aparatom posrednih poreza. A da tim taksama ne bi mnogo zbunila nenaviknuti trgovački svet novih krajeva i da bi ga uputila kako da se pomogne, na priznanicama po naređenju Vrhovne Komande piše: „Uvožnik se ovlašćuje da kontribucionu taksu, naplaćenu na ovu robu, prenese na potrošača.“25

U sasvim normalnim prilikama, kada privredni život teče potpuno redovnim tokom, ovoliko poskupljivanje života izazvalo bi nesnosno stanje. U prilikama, pak, kada je izvor redovnih zarada presanuo i gotovina popljačkana, narod od lira „razoružan“, kontrobucione takse su gonile pravo očajnoj odbrani života. Kada se sve to ima na umu: da za život Arbanasa nije niko nikome odgovarao, da je vojska rupila u primitivne životne navike sa svojom krutom logikom sile, da su svi izvori života presečeni, ljudi i stoka ostavljeni bez hrane, da je pljačka dodijala i malom i velikom, i bogatom i siromašnom, – kada se sve to ima na umu, onda imate pred sobom retko tipičan slučaj kako se stvaraju bune. Da ne govorimo o užasnim scenama bede i gladi koje su se odigravale po Skadru i drugim pribežištima potisnutoga arbanaskoga stanovništva!

I kada je buna izbila, vlada je preko zastupnika ministra spoljašnjih dela izjavila da će Arbanasi biti „primerno kažnjeni“, buržoaska štampa je tražila istrebljenje bez milosti, a vojska je izvršivala. Arbanaska sela, iz kojih su ljudi bili blagovremeno izbegli behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece. I dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike razoružavali i puštali, dotle srpska soldateska nije štedela ni njihovu decu, žene i bolesne. Verna slika tih varvarstava iznesena je u dopisima iz Arbanije u „Radničkim Novinama“, u člancima Krvna osveta soldateske i Crnogorski bes. Još se jednom potvrdilo da je narodna pobuna najprimitivnijih plemena uvek humanija od prakse stajaće vojske koju moderna država protiv pobune upotrebljava. Srpski vlasnici su otvorili svoj registar kolonijalnih ubijanja i grozota i mogu već dostojno stupiti u vlasničko društvo Engleza, Holanđana, Francuza, Nemaca, Talijana i Rusa.

6. Rezultati zavojevačke politike.  

Od buržoaskih opozicionih grupa u Skupštini s pravom je neko istakao da u spoljašnjoj politici ratna vlada radikalne partije za vreme balkanskih događaja nije imala načelne opozicije izuzimajući socijalnu demokratiju. Ta saglasnost buržoaskih grupa u spoljašnjoj politici postignuta je istina većim žrtvama radikala nego njihovih protivnika, jer ako je obezbeđenje Balkana balkanskim narodima putem međusobnog sporazuma bilo do ovih događaja u istini rukovodno načelo radikalne partije u blakanskoj politici, onda je nesumnjivo da se ona u toku događaja više primakla svojim protivnicima nego oni njoj. U svakom slučaju politika radikalne vlade bila je u pogledu pravca izraz celokupne buržoazije, a g. Pašić najpogodnija ličnost da njenom „realnom“ politikom rukovodi.

U svojoj arbanaskoj politici, kao i u drugim prilikama, g. Pašić voli da nas ostavlja u neizvesnosti šta upravo hoće. I u diplomatskom radu on je pre svega šef partije koja se razvila iz kolebljive i neodređene sitne buržoazije i koja, nošena događajima, gleda da okretnošću i sitnim lukavstvima nadoknadi odsustvo širokoga političkoga vidokruga i sposobnosti da u određenom pravcu istraje. Za vreme velikih događaja na Balkanu ta kolebljivost je u toliko jače ovladala kabinetima balkanskih državica, u koliko je rasla nesrazmera između velikih prohteva i malih sredstava. U diplomatskoj veštini g. Pašića ona je dobila izraza u njegovoj sposobnosti da nešto hoće i neće u isto vreme, a ta politika hoće i neće ostavlja istina njenom rukovodiocu otvorena vrata na koja će se od najozbiljnije preduzeta koraka moći povući kao od pokušaja na koji se ozbiljno nije ni mislilo, ali te „pokušaje“ srpski narod je skupo platio. U takvim pokušajima i pipanjima protekli su najsudbonosniji istoriski momenti, koji u iziskivali odlučno zalaganje svega autoriteta za odluke koje bi bile rezultat realne procena opšte situacije na Balkanu i stvarnoga položaja balkanskih naroda.

Kakva je ta situacija i kakva ona rešenja nalaže?

Balkansko Poluostrvo je jedna mešavina nacija sa izukrštanim istoriskim uspomenama. Pojedini delovi poluostrva koji u tim istoriskim uspomenama predstavljaju oblasti za sebe, uneli su se jedni u druge i leže jedan drugom na prirodnim pravcima kulturnoga i privrednoga saobraćaja sa svetom. To naročito važi za njegove centralne oblasti, Staru Srbiju i Makedoniju, za oblasti koje čine glavni deo turskoga nasleđa balkanskih državica. Tako, kada je iz tih oblasti naporima narodnih masa tursko gospodarstvo istisnuto, stupili su napred vlasnički krugovi balkanskih državica sa punim šakama planova o deobi zadobivenih oblasti na osnovu istoriskih i nacionalnih prava, ekonomskih i političkih nužnosti. Ali, eto zla! Deoba nije moguća a da se ne pogazi nacionalni princip, ne ugrozi državni opstanak, ne povrede stvarni privredni interesi i uobražena i preživela istoriska prava. Kao prirodna kapija Balkana Solun je naprimer potreban svima, a Solun je jedan i nedeljiv. Saobraćajnu i privrednu osu Balkana, bez koje Solun ne bi bio što je, predstavlja nesumnjivo vardarska dolina, a ona je takođe jedna i nedeljiva. Isto tako su se i granice srednjevekovnih carstava često pomerale i preklapale, zbog čega su i istoriske pretenzije balkanskih državica u nepomirljivoj suprotnosti. Ko će, zatim, utvrditi gde prestaje i gde nastaje granica srpskoga i bugarskoga naroda uopšte? Kako da se prikupe u jednu nacionalnu zajednicu makedonski Sloveni a da se ne porobe Grci i ostali narodi? Kako da se prikupe u jednu nacionalnu državu Grci u Trakiji a da se ne porobe Turci i ne preseku veze Bugarske sa Bugarima u okolini Soluna i dalje do Kostura?

Eto samo nekoliko nagoveštaja o masi stvarnih i uobraženih pitanja, istinskih i lažnih interesa, koji su sa uništenjem turske vlasti potekli kao voda iz razbijena suda, i koji su mogli biti povoljno rešeni samo stvaranjem jedne nove zajednice. Otvorena uništenjem jedne celine, ta pitanja su mogla biti mirno i povoljno rešena samo u jednoj novoj celini više forme. To je bio jedini put koji pouzdano nije vodio u rat već zbliženju, slobodi, snazi i opštem napretku na Balkanu. Da ne govorimo o velikom značaju otklanjanja bratoubilačkoga rata, zajednica naroda na Balkanu je uopšte ono rešenje složenoga Balkanskoga Pitanja kojim bi svi balkanski narodi dobili najpovoljnije pogodbe za mirno i uspešno razvijanje u budućnosti. Samo stvaranjem nove zajednice namesto srušenoga turskoga gospodarstva mogla se sačuvati davno izgubljena nacionalna sloboda da se opet ne utopi u krvavoj međusobnoj otmici oko zadobivenih oblasti, otmici koja je najveća nesreća po slobodu balkanskih naroda. Ta sloboda je otmičarskim grabežom osvojenih oblasti udavljena pre nego što se bila rodila, a time je istoriski potvrđeno gledište socijalne demokratije da nacionalno oslobođenje balkanskih naroda nije moguće bez ujedinjenja celoga Balkana u jednu opštu zajednicu. Takva narodna zajednica u isto vreme oslobodila bi sve narode i oblasti Balkanskoga Poluostrva uzajamnoga stešnjavanja i zatvaranja koje česte granice sa sobom nose i svima otvorila slobodan izlazak na more. Balkan bi postao jedna prostrana privredna oblast u kojoj bi moderni privredni život dobio poleta, i svaki deo te oblasti dobio bi u celini jemstva za slobodu saobraćaja, za osiguranje privrednih potreba, za brže privredno razvijanje uopšte. Istinska ekonomska emancipacija balkanskih naroda leži u privrednoj zajednici Balkana. A sa ujedinjenjem političkih snaga i privrednim napretkom balkanski narodi bili bi sposobni da dadu otpora zavojevačkim težnjama kapitalističkih evropskih država.

Ako ima političkoga realiteta na Balkanu, to je nužnost zajednice balkanskih naroda. Uverenje o toj nužnosti ističe iz posmatranja stvarne situacije na Balkanskom Poluostrvu kao iz kakve otvorene knjige koja tako precizno ocrtava našu budućnost, i samo ona politika balkanskih državica je realna kojoj ta misao služi kao rukovodno načelo.

Kao jedan čin u velikoj balkanskoj drami, najtešnje vezan sa prethodnom i potonjom radnjom, zavojevački pohod Srbije na Arbaniju je najgrublje otstupanje od načela zajednice balkanskih naroda, a u isto vreme odstupanje koje je plaćeno najočiglednijim porazom. Kako se taj čin događa izvan one zamršenosti istoriskih, etnografskih i političkih odnosa koja obavija sporove u Makedoniji, to se u njemu najjasnije ispoljavaju tendencije balkanske politike buržoazije. U njemu su do kostiju razgolićene netolerancija vlasničkih vlada prema drugim narodima, zavojevačke težnje i gotovost buržoazije da ih sprovodi najbrutalnijim zločinstvima kakva su do sada izvršavana samo u prekomorskim kolonijama. Napuštanje načela zajednice balkanskih naroda još pri sklapanju ugovora o zajedničkoj akciji protiv Turske oteralo nas je da se prebijamo i uzaman satiremo po vratolomnoj Arbaniji, a isterani iz nje odbačeni smo na Bregalnicu da se varvarski i suludo koljemo sa braćom. Jedna pogreška je povlačila drugu, jedan poraz dao je drugi. Tako je „realna“ politika g. Pašića zapečaćena dvama vrlo realnim porazima: arbanskim i bregalničkim. A kada se arbanska avantura hoće da pravda otsecanjem od Soluna, a bregalnički zločin odbacivanjem iz Arbanije, onda se mora da istakne da je uzrok oba zla jedan isti, naime: zavojevačka težnja buržoazije i vlasničkih klika i faktora na Balkanu i njihova nepsposobnost da ograničenom separatizmu gospodarećih interesa pretpostave načelo zajednice, koje su nekada propovedali mnogi njihovi predstavnici.  

Zavojevačko držanje Srbije prema arbanaskom narodu specijalno pružilo je jedno iskustvo više o velikoj opasnosti koju svaka borba između balkanskih naroda predstavlja za jednu i drugu stranu. Ono je, u isto vreme, pokazalo i kako se politikom vlasničkih klasa unosi mržnja među narode.

Danas je postalo vrlo rizično propovedati potrebu zajedničkoga rada sa Arbanasima. U pogubnoj utakmici da opravda jednu naopaku politiku buržoaska štampa je stvorila o Arbanasima čitavu kulu neistinitih i tendencioznih mišljenja, a osvajačka politika Srbije sa svojim varvarskim metodama morala je Arbanase ispuniti dubokom mržnjom prema nama. Ali toga nekada nije bilo. Srpska i arbanaska plemena pod Turskom, kao što se to vidi iz pričanja Marka Miljanova, živela su u bliskim vezama. Njih je spajala vrlo velika društvena srodnost, izražena u mnogim zajedničkim običajima, predanjima i uspomenama, kao i u mnogim zajedničkim akcijama protiv turskih vlasti; često puta postoji i krvno srodstvo. Prema onom što je u narodu zabeležio Miljanov, Kuči, Belopavlići, Hoti, Piperi, Klimenti nisu predstavljali uvek dve grupe plemena, arbanasku i crnogorsku, podeljenih u dva neprijateljska logora, već su ona često stajala na jednoj strani protiv zajedničkoga neprijatelja. Kao prilog tome da su uspomene na te bliske odnose živele u arbanaskom narodu može se uzeti i ona izjava Arbanasa koju je na svom putu po Arbaniji zabeležio Dositej Obradović: „mi smo sa Srbi jedan rod i pleme bili“.

Mnogi faktori i događaji posle toga vodili su tome da namesto dobrih susednih donosa i osećanja srodnosti počinje širiti netrpeljivost i neprijateljstvo. U tom pravcu najviše su pridoneli s planom sprovođena politika razdora iz Carigrada i postupanje Srbije i Crne Gore prema arbanaskom stanovništvu za vreme ratova sa Turskom.

Ako je ipak iko imao uslova za sporazuman rad sa Arbanasima, to su ga imela Crna Gora i Srbija. Ne samo izmešanost naselja i srodnost susednih plemena već i uzajamnost interesa upućivali su ova dva naroda na sporazum i prijateljske odnose. Kao što put na Jadransko More ide preko jednostavnoga arbanaskoga naselja, veze Arbanasa sa unutrašnjošću poluostrva vode preko srpske granice. Kao što je nama potrebno more, još više je njima potrebno kopno. Ako nas upućuju na Arbanase brige za izvoz, Arbanase upućuju na nas brige za hleb. Ako se te dve strane ne sporazumevaju, one se uzajamno stešnjavaju i dave.

Ali svi izgledi za politiku sporazuma i prijateljstva razlupali su se u ovoj prilici mnogo više o jedan osion osvajački gest Srbije nego o sirovost arbanaskih plemena. Srbija nije ušla u Arbaniju kao brat nego kao osvajač. Šta više ona nije ušla ni kao političar već kao grub soldat. Iza grube vojničke praktike političar se nije video. Upravo, on je imao samo jednu misao koja se sadržavala u naređenju: idite i osvojite! Ili pokoriti ili propasti! Sa politikom koja nije računala sa ljudima, sa plemenima, sa narodom i prirodnom težnjom da i Arbanija steče i svoju samostalnost, Srbija je izgubila svaki dodir sa predstavnicima arbanaskoga naroda i njega odgurnula u očajnu mržnju prema svemu srpskom. Ako arbanaski narod nije do sada predstavljao jednu nacionalnu celinu koju bi mogla zagrejati i pokrenuti jedna misao, ta zajednička misao je danas nažalost u opštem nacionalnom revoltu arbanaskoga naselja protiv varvarskoga postupanja njegovih suseda, Srbije, Grčke i Crne Gore, revoltu koji je jedan veliki korak u nacionalnom buđenju Arbanasa.

Oslanjajući se isključivo na soldatesku koja nema razumevanja ovih pitanja, srpska vlada, zanesena osvajačkom žudnjom i opsenjena stranim uticajem, nije čak umela iskoristiti svoju polugodišnju vlast u Severnoj Arbaniji ni za jedan akt koji bi ostavio traga i ublažio rane. Ona to nije umela učiniti čak ni u poslednjem času kada je pitanje o autonomiji Arbanije već bilo sazrelo. Narodne mase su žudno tražile oslobođenje iz bednoga čifčiskoga položaja, ali za takva revolucionarna dela imala je razumevanja samo Napoleonova vojska revolucije. Obrazovaniji redovi nisu krili od srpskih posada nepokolebljivu privrženost ideji autonomije Arbanije, ali to što bi umeo politički proceniti svaki engleski konzervativac bilo je i suviše daleko od srpskih radikalaca. Oni su nadirali ka moru na snagu. Kao neprijatelj Srbija je ušla u Arbaniju, kao neprijatelj je izašla.

Bezgranično neprijateljstvo arbanaskoga naroda prema Srbiji je prvi pozitvan rezultat arbanaske politike srpske vlade. Drugi još opasniji rezultat jest učvršćivanje u Arbaniji dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile, a ono predstavlja jedno iskustvo više da svako međusobno neprijateljstvo balkanskih naroda koristi samo njihovom zajedničkom neprijatelju. Zavojevačko držanje Srbije, Grčke i Crne Gore nije moglo sprečiti stvaranje autonomne Arbanije, ali je ono toga najmlađega pigmeja na Balkanu gurnulo da se još pre pojave na svet preda na milost i nemilost Austro-Ugarske i Italije. Taj fakat je od velike opasnosti po mir i slobodno razvijanje Srbije. Jasno je da ta opasnost ne dolazi od toga što je autonomna Arbanija uopšte stvorena, već od toga što je ona stvorena u borbi protiv zavojevačkih želja susednih balkanskih državica, što je upravo od njih oteta zauzimanjem Austro-Ugarske i Italije i što je time uz ove dve države tako jako privezana. Tamo gde je prijateljstvo potreba i jedne i druge strane zavladalo je strasno neprijateljstvo, a prijateljske veze učvršćuju se između dve strane od kojih je jedna unapred osuđena da bude žrtva druge.

I jedan i drugi pozitivan rezultat osvajačke politike Srbije prema arbanaskom narodu osetile su državne financije i naš privredni razvitak, ali najviše one desetine hiljada robova što propadaju po arbanaskim krševima. Oni su izbačeni na granicu da svojim životima zaustavljaju talas ogorčenja koji su vlasnici zavojevačkom politikom izazvali i da čuvaju zemlju od opasnosti u koju je tom prilikom uvučena. Lancima kojima je htela okovati tuđi narod buržoazija je stegnula slobodu svoje zemlje i svoga naroda.

Dokle se, naposletku, osvajački pohod na Arbaniju hoće da opravda lažnim teorijama o nesposobonosti Arbanasa za nacionalni razvitak, istinite, na žalost vrlo istinite zle posledice toga pohoda pokazale su pred celim narodom nesposobonost vlasničkih klasa za politiku narodnih interesa. Kakve će rezultate dati rad onih koji se u Arbaniji za autonimiju svoje zemlje bore, to je zasebno pitanje na koje će jedino budućnost dati tačan odgovor; ali potpun i skup poraz osvajačke politike naše buržoazije koja se protiv autonomije borila stoji pred nama kao svršen čin i zvoni kao jedna fina istoriska ironija na teoriju nacionalne „nesposobnosti“ Arbanasa. A pošto sa porazom osvajačke politike nije završen lanac opasnosti i žrtava po slobodu srpskoga naroda i budućnost Srbije, potrebno je bar sad pogledati istini u oči i nasuprot predrasudama priznati: da je borba koju danas arbanasko pleme vodi prirodna neizbežna istoriska borba za jedan drukčiji politički život nego što ga je imala pod Turskom i drukčiji nego što mu ga nameću njegovi svirepi susedi, Srbija, Grčka i Crna Gora . Slobodan srpski narod treba tu borbu da ceni i poštuje koliko radi slobode Arbanasa toliko i svoje, i da svakoj vladi odreče sva sredstva za zavojevačku politiku.

Kao predstavnik proletarijata koji nije nikada bio izmećar zavojevačke politike vladajućih klasa, socijalna demokratija je dužna pratiti korak u korak istrebljivačku politiku vlasnika prema Arbanasima, žigosati je kao varvarstvo koje se pod lažnim izgovorom „više kulture“ vrši, kao klasnu politiku buržoazije koja se najštetnije odaziva po klasne interese proletarijata, kao antinarodnu zavojevačku politiku koja dovodi u opasnost mir i slobodu zemlje i silno pogoršava položaj narodnih masa. Protiv te politike socijalna demokratija ističe svoju lozinku: politička i ekonomska zajednica svih naroda na Balkanu, ne izuzimajući ni Arbanase, na osnovnici pune demokratije i potpune jednakosti.


 

21. Balkanicus: Albanski problemi i Srbija i Austro-Ugarska. Str. 62 i 64. ^

22. Isto delo. Str. 1 60. Kurziv je naš. ^

23. Vid. Jovan Cvijić: Izlazak Srbije na Jadransko More. Glasnik Srpskog Geografskog Društva. God II, sv. 2. Str. 198. ^

24. Upućujemo čitaoce na dragocene beleške druga Koste Novakovića koje su od 1 januara počele izlaziti u Borbi pod naslovom Četiri meseca u Srednjoj Albaniji. ^

25. U bezobzirnosti svojoj vlasti su otišle tako daleko da te takse naplaćuju po bruto težini, dakle i na daru, na težinu suda! Napr. sanduk piva od 50 flaša je težak 120 kgr: taksa se naplati od te težine, i ako samoga piva nema više od 35 kgr. Tako je i sa gasom, špiritusom i. t. d. Kod špiritusa napr. sudovi su obično gvozdeni, a potrošači plaćaju taksu ne samo na špiritus već i na gvožde koje ne vide. Tako su te takse udvostručene i utrostručene. ^

Ostali članci iz ove oblasti: « Borbe oko Jadranskoga Mora
Marks21 | Solidarnost 2018. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.